уторак, 6. октобар 2009.

Како Срби славе крсну славу

КАКО СРБИ СЛАВЕ КРСНУ СЛАВУ

Од свих православних народа само Срби славе крсну славу. Највећи србски светитељ Свети Сава који потиче из најблагочестивије србске породице завештао је Србима крсну славу. Свети Сава најпре је хтео и створио као идеал свету србску породицу, а онда свету задругу као основе свете србске државе. Свим људима у земљи србској и велможама и обичним људима Свети Сава је поставио један закон, и за краља и за сељака, за ученога и неученога, за сиромаха и богаташа један закон. Свим Србима беше Јеванђеље Господа Исуса Христа закон. То је врховни Устав у Немањићкој светој Србији. Да, он највећи Светитељ рода Србског створио је свету Србију преко Свете породице, преко Светог Србског човека силом Јеванђеља Господа Христа. Јеванђеље Христово и живот по Јеванђељу у светим врлинама био је Устав и закон за сваког Србина.
Свети Сава је сав свој живот посветио Господу Исусу Христу, тако да је од душе своје и срца свога начинио храм и олтар Господу Исусу Христу и непрестано служио Њему. Због тога Господ Исус му је даровао све дарове, које је он посветио своме народу Србском. Као највећи богаташ Христов и најоданији син Србскога народа, он је основао Србску аутокефалну Цркву, основао је Србску школу и Србску династију преко Цркве Христове.
Свети Сава је желео да србска породица буде нешто више од породица осталих православних народа. Зато је србској породици завештао крсну славу – Светитеља као заштитника када је породица била крштена. И тако је србска породица постала основа, срце и душа србске државе и народа. Свети Сава је дао Типик – правило како да се слави крсна слава. У основи тог правила стоји да је крсна слава наставак Литургије која се врши у Цркви када су се свечари причешћивали, а после свете Литургије настављао се молитвени скуп у дому свечара где се славио Светитељ заштитник тога дома.
За крсну славу меси се славски колач, лепо нашаран и украшен у част Светитеља – крсне славе. Припрема се жито – кољиво за помен упокојених предака свечара, пали се воштана свећа и кандило испред иконе крсне славе. Кади се породични дом свечара. Колач сече свештеник у Цркви или у дому свечара. Гости треба пристојно да се понашају на слави. Славље у дому започиње се певањем тропара Светитељу – крсној слави. Пошто је слава молитвени скуп гости који долазе код домаћина цело време се моле Богу и Светитељу крсној слави за свако добро породице домаћина, гостију и за све Србе уопште. Најпре домаћин наздравља здравицу најцењенијем госту, куму или пријатељу у част крсне славе благосиљајући госта. Гост коме је упућена здравица устаје да би примио здравицу и благодари домаћину на здравици. Сви остали гости када упућују здравицу или је примају то чине у молитвеном положају узносећи молитве Богу, мајци Бојжој и Светитељу – крсној слави за мир, радост, срећу, здравље и свако добро које је потребно за богоугодан живот. Тако је вршена трпеза љубави – славски ручак, а на крају трпезе љубави гости певају Достојно јест... а после тога одлазе из дома домаћина радосни и срећни у своје домове носећи благослов Светитеља – крсне славе. За време трпезе љубави – славског ручка не треба да буде празнословља и недоличних разговора. Не треба да буде опијања, препирања и надмудривања, него треба да влада молитвена атмосфера. Људи треба да знају да је велики грех да се крсна слава скрнави недоличним понашањем. Треба да се у дому свечара понашају као у Цркви јер је дом свечара домаћа црква.
Крсна слава се овако славила у време Светога Саве и у све векове после њега, док су Срби имали чврсту веру у живога Бога као своје највеће богаство, чувајући тако своје душе од греха. Тако су Срби славили крсну славу и у све време пет векова ропства под Турцима. Били су поносни што су православни Срби и говорили су да нас је вера у живога Бога и крсна слава одржала.
А од пре шест деценија многи Срби су похулили на живога Бога Исуса Христа, свога Спаситеља. Похулили су на Светога Саву свог духовног вођу и свог другог спаситеља.Похулили су и на крсну славу и све друго што је свето. Пошли су путем неверника и одступника од живога Бога, мислећи да су потомци мајмуна. Преварио их је ђаво да оставе Господа Исуса Христа Спаситеља и свето Јеванђеље и почели су да слушају и усвајају разне теорије и хипотезе. Почели су да се сврставају у разне партије које пропагирају неправославна учења. Због тога је устао брат на брата ради идеје коју проповеда његова партија. Због тога је нестала братска љубав а завладала мржња и непријатељство међу браћом и проливена многа братска крв.
Половином прошлог века после масовног покоља над Србским народом, Срби су прихватили за владара иноплеменика и неверника да влада њима. И тај иноплеменик као највећи диктатор почео је да руши све оно што је свето код Срба, што је Свети Сава оставио Србском народу као завештање. Он је срушио династију србску и државу србску. Срушио породицу србску и село србско на коме је почивала династија и држава. Направио је расхол у Цркви србској. Забранио је да се Срби крштавају и да живе по закону који им је оставио Свети Сава. Забранио им је и да славе крсну славу. Многи Срби су пристали на диктаторове наредбе. Прихватили су њега као свога и многи су се учланили у његову безбожничку партију.
Диктаторова основна идеја била је да нема Бога. „Рече безумник у срцу свом, нема Бога“. Сваки који се учланио у његову партију морао је да изјави да не верује у Бога.
Од тог времена многи Срби се нису крстили, нису се исповедали, нису се причешћивали, нису славили крсну славу а многи који су је славили оскрнавили су је јер су је од молитвеног скупа претворили у незнабожачки пир – банкет.
У многим домовима уместо славске иконе биле су постављене слике маршала са шапком и осталих другова из политбироа. Понегде је у доњем делу рамова била заденута мала фотографија домаћина под ноге маршалове да му покажу оданост. Такви су били похваљивани од других другова па су били постављани на радна места са већом платом.
На слави се уместо Тропара Светитеља крсне славе певала песма диктатору: Друже .... ми ти се кунемо, као на конгресу партије. Празнословље је било изобилно, врева и галама као на вашару, опијање је била редовна појава. Псовке и хуле су биле честе. „Јер што безбожник трезан мисли то пијан говори”.
И убрзо се показао прст Божји на многим породицама које су оставиле крсну славу. У оним породицама у којима се крсна слава скрнавила појавили се велики проблеми. „Јер Бог наш је огањ који спаљује“. „Страшно је пасти у руке Бога живога“. Многи србски домови су се затворили, а породице угасиле и нестале због великог греха. Многомилостиви Бог дуго је трпео многе Србе и благо опомињао да се покају због својих грехова.
Тако је Бог благо опоменуо и Драгољуба из села Шушњара. Године 1972. он који слави крсну славу Светога Николу због лењивости и немарности последњи је отишао у рибарницу да купи рибу за славу. Риба је већ била продата и он је остао без рибе. Тужан и незадовољан вратио се својој кући. Успут је свратио у другу продавницу и купио десетак сардина, да слава не би била без рибе. На први дан славе имао је само три госта јер су чули да није купио рибу за славу. Када се враћао кући многи који су га сретали сазнавши да није купио рибу саветовали су га и наговарали да на други дан славе закоље брава и спреми печење јер су говорили да то није грех и да многи у околним селима тако већ годинама славе крсну славу. Драгољуб је прихватио наговарање безбожних комшија и рекао им дођите сутра јер ће бити богата трпеза. Другог дана заклао је овцу и припремио печење и све остало. Многи који су чули да је тако другог дана спремио славу дошли су да му честитају славу. Почели су да га хвале као доброг домаћина. Јели су, пили и певали као на безбожничком пиру. У то време док је гозба трајала Драгољубова снаха је отишла да напоји овце на појило које је било у непосредној близини овчијег тора. Отворила је врата од тора и овце су појуриле према појилу. Одмах испред тора где је Драгољуб заклао овцу за гозбу овце су нањушиле крв и почеле да блеје и јуре према појилу. Због велике брзине промашиле су корито појила које је било поред бунара који није имао сантрач и прва овца звонара и ован стада и још једна овца упале су у бунар. Неки од припитих гостију када су чули блење оваца и сами су почели да блеје над овчијем печењем које су јели. У том тренутку Драгуљобова снаха је дотрчала у кућу и повикала: “Тата удавише се овце”! Сав узбуђен Драгољуб је скочио са трпезе и појурио ка појилу а и још неки од гостију. Кад је дошао до бунара и видео да су се удавиле две овце и ован Драгољуб је повикао: “Жао ми је овна, јер ће ми овце остати јалове ове године”. Они који су са њим дотрчали до појила приметили су да је Драгољуб заплакао. Сви гости се окупише око појила где су се овце удавиле са великом вревом и галамом. Тако се завршио овај безбожнички пир и гости се разиђоше својим кућама.
Благи Бог је допустио ову штету и тиме опоменуо домаћина и његове госте и све који су чули за овај случај да се крсна слава не сме скрнавити и омрсити у посту.
А удављене бесловесне овце као да су хтеле да кажу људима да више воле да се удаве него да буду заклане и поједене од непобожних људи на крсну славу у посту, кад не сме да се мрси.
Нека је слава и хвала милостивом Богу што и на оваков начин опомиње људе да треба да живе по Његовом Закону.

Нема коментара: