ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС НАС ПОЗИВА
Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и замном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати. Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју“. За Господом Крстоносцем није могуће ићи без свог крста. Сви који за Њим иду, иду са крстом својим. А шта је крст човеков? Крст човеков је живот његов – невоље, тешкоће, муке, жалости и сва искушења које сналазе човека, на путу свесног испуњавања заповести Господњих. Такав крст носи сваки Хришћанин, неко мањи и лакши, а неко већи и тежи, сваки према својој моћи како му је Господ доделио. Нема Хришћанина коме Господ није доделио крст, јер он жели да сви Хришћани подржавају Њега, који је носио најтежи крст. „Он који греха не учини нити се нађе пријевара у устима његовим“. Велики апостол нас учи говорећи: јер сте на то позвани, јер и Христос пострада за вас, остављајући нам примјер да идете његовим стопама. „Он вријеђан не узвраћаше увредом него је препустио Ономе који праведно суди. Он гријехе наше сам изнесе на тијелу својем на дрво – крст, да за гријехе умремо, и за правду живимо, јер се његовом раном исцијелисте“.
Позивајући нас да узмемо крст свој и за Њим идемо, Господ Исус је такође рекао: „Не бојте се јер вас нећу оставити сиротне“. „Ево ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“. „Ево долазим ускоро и плата моја је самном, да дам свакоме по дјелима његовим“. За већи и тежи крст, већа ће плата бити. Господ Исус нас храбри говорећи: „Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити“. „Не бојте се ја сам побиједио свијет“.
Олакшице сваке врсте и живот у уживањима и забавама не приличе истинском Хришћанину. Јер је задатак Хришћанинов да себе очисти од свих грехова и прљавштина кроз покајање и трудове, и да исправи живот свој до светости као што је Господ рекао: „Будите ви, дакле савршени (и свети) као што је савршен отац ваш небески“. „Да будете синови Оца својега који је на небесима“. Сваки хришћанин треба да сматра себе као болесника од грехова који треба да се лечи и на коме треба да се врше операције и превијања. Па зар то може да се врши без болова? Господ је такође рекао: „Не требају здрави лекара него болесни. Нисам дошао ради праведника него ради грешника“, да нико не погине него да се сви спасу и дођу у познање истине. Хришћанин жели да се истргне и ослободи из заробљеништва својих највећих непријатеља. А зар је то могуће без жестоке борбе и без рањавања? Хришћанин је дужан да иде у борбу насупрот свих замки и мрежа које га окружују, а које му демони постављају. У садашњем времену свет је постао губилиште људских душа, како каже св. Јустин: „Овај свет је постао потркалиште демона и људи“. Слуге антихристове су се намножиле постављајући мреже и замке на сваком месту преко разних система и организација за лов људских душа. Једино место где се људи спасавају била је и остала Црква Христова, која као лађа на бурном мору људског живота мирно плови, јер њоме крмани и управља Господ Исус Христос – Спаситељ наш.
Зато нека се сваки хришћанин радује што осећа тежину свога крста, јер је то поуздан знак да иде за Христом, путем спасења у Царство Небесно. Господ је обећао својим следбеницима Царство Небесно рекавши: „Ево ја вам завјештавам Царство, као што Отац мој мени завјешта“. „Бдите, дакле, у свако вријеме молећи се да се удостојите да избјегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човечјега“. „Трпљењем својим спасавајте душе своје“. „Пазите да вас не преваре, јер ће доћи многи у име моје говорећи: ја сам; немојте ићи за њима“.
Ми који смо Водом крштени треба да носимо крст свој. Апостол говори: „(Вода) која нас сада спасава крштењем као испуњењем праобраза, не као прање телесне нечистоће, него обећање Богу добре савјести васкрсењем Исуса Христа“. И наше крштење нас спасава и служи као камен међаш – темељац између тамне сатанске области греха у свету и светлог живота у Христу Исусу Господу нашем. Крштени човек се одрекао сатане и свих његових дела, а присајединио се Христу Спаситељу нашем, и тиме од себе одрезао све наде и потпоре земаљске (светске), и одрешен од свега светског живи у овом веку као да је у ненасељеној пустињи са Христом и Анђелима Његовим. Хришћаниново срце није везано ни за шта у овоме свету, већ за Христа Спаситеља. Он у овом свету живи као да у њему ништа нема „Као онај који овај свет користи, као да га не користи“ јер „Све у свету и свет ће пропасти, душа је једино што се може спасти” – каже свети Вл. Николај. Крштење је обећање добре савести. Крштење даје обећање да ће убудуће живети у чистој савести по заповестима Господњим, који је примио у савест. Чистоћа живота је ознака крштенога човека. Апостол нас учи говорећи: „Као што Христос уста из мртвих славом Очевом, тако и ми крштени треба да ходимо у новом животу после крштења“. У крштењу умире стари грехољубиви човек, а устаје нови који је ревнитељ Христов у добрим делима. И тако ви крштени сматрајте... да сте мртви греху а живи Богу у Христу Исусу Господу нашем. Да не царује, дакле грех у вашем смртном телу, да га не слушате у похотама његовим, нити дајте удове своје греху за оружје неправде; него предајте себе Богу као оживљени из мртвих, и удове своје Богу за оружје правде. Јер гријех неће вама овладати.
Крштење је у нашем Србском језику сродно по значењу са крстом. Видљива радња крштења је погружење, а суштина се састоји у сараспињању Христу на унутрашњем духовном Крсту. Зато апостол Павле говори: „Да се стари наш човјек разапне са њим“, у крштењу. То није никакво физичко деловање, него измена нарави и обрт мисли, циљева, жеља и осећања. Све што је било замрљано самоугађањем, сада се у самоодрицању све посвећује Богу у Христу Исусу, благодаћу Духа Светог. Тако треба схватити и разумети. Зато треба то положити у савест своју и испунити значење крштења јер је оно неизбрисиво. Чак и на Суду Божијем његов печат на човеку ће бити видљив, или на корист човекову или против њега на погибао. „Јер вјера наша није у мудрости људској него у сили Божијој“. Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо. И људи који се крштавају примајући завет, ако не поверују у Христа на прави начин и не живе по вери Христовој, крстили су се за смрт, за мртве. „Зашто се и крштавају за мртве?“ Наш велики песник пева: “Крст носити нама је суђено, Васкрсење не бива без смрти“.
Зато ми који смо крштени узмимо крст свој и идимо за Христом као што је певано када смо крштени: „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ а то значи да не штедимо себе него да се подвизавамо на време. Самосажаљење себе јесте корен свих наших саплитања и падова у грех. Ко не снисходи (не попушта) себи тај је увек утврђен у вери и увек је на Христовом путу спреман за свако добро дело. Зато је изнад свега добро и потребно да се тело држи у строгој дисциплини да би било слуга духу – души, а не господар. Када се тело држи у дисциплини уздржањем, постом и молитвом, оно је мирно, а чим му се попусти на вољу оно одмах тражи да задовољи све своје страсти и подивља. Зато су свети Оци рекли: „Буди поверљив према Богу и Он ће те сачувати”. Но колико си поверљив према Богу, толико буди опрезан према непријатељу, према телу, свету и демонима. Господ је рекао: „Ко жали прут, мрзи сина свога; а ко га љуби, кара га за времена“. Ово има значење да треба гледати на себе тј. да не штеди себе него да се подвизава на време. Господ је рекао Авраму: „Иди из земље своје и од рода совјега, и из дома оца својега у земљу коју ћу ти показати“. То је очигледан праобраз оне промене срца која се дешава код истински верујућих људи, кад искрено узимају на себе крст свој и иду за Христом остављајући све и свет и оца свога и сопсвеност своју распињајући је самоодрицањем, остављају склоности своје, страсти, навике, земљу своју решеношћу да непоколебиво у свему следују заповестима Господа Исуса Христа које убијају страсти, склоности греховне, навике, прохтеве и све то распињујући да им буду туђи презирајући све пролазно и пропадљиво, богатство, престиж и светску славу, па макар да због тога пложе и живот свој да би задобили Христа Спаситеља.
Човек који има такву решеност зна речи Апостола који говори: „Тијело и крв не могу наслиједити Царства Божијега“. Из тога следи да се ради задобијања Царства Божијег треба уништити страсти – обестелесити и обескрвити, тј. утврдити такав начин живота у којем као да тело и крв не постоје. То се постиже уздржањем и одрицањем од телесних и крвних дела које су: „нечистота, блуд, стомакоугађање, чарање, гнев, пркоси, свађе, пијанства, убиства“ и друго.
Нека је слава и хвала нашем Господу Исусу Христу - Спаситтељу нашем који нам је обећао Царство небеско.
Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и замном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати. Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју“. За Господом Крстоносцем није могуће ићи без свог крста. Сви који за Њим иду, иду са крстом својим. А шта је крст човеков? Крст човеков је живот његов – невоље, тешкоће, муке, жалости и сва искушења које сналазе човека, на путу свесног испуњавања заповести Господњих. Такав крст носи сваки Хришћанин, неко мањи и лакши, а неко већи и тежи, сваки према својој моћи како му је Господ доделио. Нема Хришћанина коме Господ није доделио крст, јер он жели да сви Хришћани подржавају Њега, који је носио најтежи крст. „Он који греха не учини нити се нађе пријевара у устима његовим“. Велики апостол нас учи говорећи: јер сте на то позвани, јер и Христос пострада за вас, остављајући нам примјер да идете његовим стопама. „Он вријеђан не узвраћаше увредом него је препустио Ономе који праведно суди. Он гријехе наше сам изнесе на тијелу својем на дрво – крст, да за гријехе умремо, и за правду живимо, јер се његовом раном исцијелисте“.
Позивајући нас да узмемо крст свој и за Њим идемо, Господ Исус је такође рекао: „Не бојте се јер вас нећу оставити сиротне“. „Ево ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“. „Ево долазим ускоро и плата моја је самном, да дам свакоме по дјелима његовим“. За већи и тежи крст, већа ће плата бити. Господ Исус нас храбри говорећи: „Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити“. „Не бојте се ја сам побиједио свијет“.
Олакшице сваке врсте и живот у уживањима и забавама не приличе истинском Хришћанину. Јер је задатак Хришћанинов да себе очисти од свих грехова и прљавштина кроз покајање и трудове, и да исправи живот свој до светости као што је Господ рекао: „Будите ви, дакле савршени (и свети) као што је савршен отац ваш небески“. „Да будете синови Оца својега који је на небесима“. Сваки хришћанин треба да сматра себе као болесника од грехова који треба да се лечи и на коме треба да се врше операције и превијања. Па зар то може да се врши без болова? Господ је такође рекао: „Не требају здрави лекара него болесни. Нисам дошао ради праведника него ради грешника“, да нико не погине него да се сви спасу и дођу у познање истине. Хришћанин жели да се истргне и ослободи из заробљеништва својих највећих непријатеља. А зар је то могуће без жестоке борбе и без рањавања? Хришћанин је дужан да иде у борбу насупрот свих замки и мрежа које га окружују, а које му демони постављају. У садашњем времену свет је постао губилиште људских душа, како каже св. Јустин: „Овај свет је постао потркалиште демона и људи“. Слуге антихристове су се намножиле постављајући мреже и замке на сваком месту преко разних система и организација за лов људских душа. Једино место где се људи спасавају била је и остала Црква Христова, која као лађа на бурном мору људског живота мирно плови, јер њоме крмани и управља Господ Исус Христос – Спаситељ наш.
Зато нека се сваки хришћанин радује што осећа тежину свога крста, јер је то поуздан знак да иде за Христом, путем спасења у Царство Небесно. Господ је обећао својим следбеницима Царство Небесно рекавши: „Ево ја вам завјештавам Царство, као што Отац мој мени завјешта“. „Бдите, дакле, у свако вријеме молећи се да се удостојите да избјегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човечјега“. „Трпљењем својим спасавајте душе своје“. „Пазите да вас не преваре, јер ће доћи многи у име моје говорећи: ја сам; немојте ићи за њима“.
Ми који смо Водом крштени треба да носимо крст свој. Апостол говори: „(Вода) која нас сада спасава крштењем као испуњењем праобраза, не као прање телесне нечистоће, него обећање Богу добре савјести васкрсењем Исуса Христа“. И наше крштење нас спасава и служи као камен међаш – темељац између тамне сатанске области греха у свету и светлог живота у Христу Исусу Господу нашем. Крштени човек се одрекао сатане и свих његових дела, а присајединио се Христу Спаситељу нашем, и тиме од себе одрезао све наде и потпоре земаљске (светске), и одрешен од свега светског живи у овом веку као да је у ненасељеној пустињи са Христом и Анђелима Његовим. Хришћаниново срце није везано ни за шта у овоме свету, већ за Христа Спаситеља. Он у овом свету живи као да у њему ништа нема „Као онај који овај свет користи, као да га не користи“ јер „Све у свету и свет ће пропасти, душа је једино што се може спасти” – каже свети Вл. Николај. Крштење је обећање добре савести. Крштење даје обећање да ће убудуће живети у чистој савести по заповестима Господњим, који је примио у савест. Чистоћа живота је ознака крштенога човека. Апостол нас учи говорећи: „Као што Христос уста из мртвих славом Очевом, тако и ми крштени треба да ходимо у новом животу после крштења“. У крштењу умире стари грехољубиви човек, а устаје нови који је ревнитељ Христов у добрим делима. И тако ви крштени сматрајте... да сте мртви греху а живи Богу у Христу Исусу Господу нашем. Да не царује, дакле грех у вашем смртном телу, да га не слушате у похотама његовим, нити дајте удове своје греху за оружје неправде; него предајте себе Богу као оживљени из мртвих, и удове своје Богу за оружје правде. Јер гријех неће вама овладати.
Крштење је у нашем Србском језику сродно по значењу са крстом. Видљива радња крштења је погружење, а суштина се састоји у сараспињању Христу на унутрашњем духовном Крсту. Зато апостол Павле говори: „Да се стари наш човјек разапне са њим“, у крштењу. То није никакво физичко деловање, него измена нарави и обрт мисли, циљева, жеља и осећања. Све што је било замрљано самоугађањем, сада се у самоодрицању све посвећује Богу у Христу Исусу, благодаћу Духа Светог. Тако треба схватити и разумети. Зато треба то положити у савест своју и испунити значење крштења јер је оно неизбрисиво. Чак и на Суду Божијем његов печат на човеку ће бити видљив, или на корист човекову или против њега на погибао. „Јер вјера наша није у мудрости људској него у сили Божијој“. Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо. И људи који се крштавају примајући завет, ако не поверују у Христа на прави начин и не живе по вери Христовој, крстили су се за смрт, за мртве. „Зашто се и крштавају за мртве?“ Наш велики песник пева: “Крст носити нама је суђено, Васкрсење не бива без смрти“.
Зато ми који смо крштени узмимо крст свој и идимо за Христом као што је певано када смо крштени: „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ а то значи да не штедимо себе него да се подвизавамо на време. Самосажаљење себе јесте корен свих наших саплитања и падова у грех. Ко не снисходи (не попушта) себи тај је увек утврђен у вери и увек је на Христовом путу спреман за свако добро дело. Зато је изнад свега добро и потребно да се тело држи у строгој дисциплини да би било слуга духу – души, а не господар. Када се тело држи у дисциплини уздржањем, постом и молитвом, оно је мирно, а чим му се попусти на вољу оно одмах тражи да задовољи све своје страсти и подивља. Зато су свети Оци рекли: „Буди поверљив према Богу и Он ће те сачувати”. Но колико си поверљив према Богу, толико буди опрезан према непријатељу, према телу, свету и демонима. Господ је рекао: „Ко жали прут, мрзи сина свога; а ко га љуби, кара га за времена“. Ово има значење да треба гледати на себе тј. да не штеди себе него да се подвизава на време. Господ је рекао Авраму: „Иди из земље своје и од рода совјега, и из дома оца својега у земљу коју ћу ти показати“. То је очигледан праобраз оне промене срца која се дешава код истински верујућих људи, кад искрено узимају на себе крст свој и иду за Христом остављајући све и свет и оца свога и сопсвеност своју распињајући је самоодрицањем, остављају склоности своје, страсти, навике, земљу своју решеношћу да непоколебиво у свему следују заповестима Господа Исуса Христа које убијају страсти, склоности греховне, навике, прохтеве и све то распињујући да им буду туђи презирајући све пролазно и пропадљиво, богатство, престиж и светску славу, па макар да због тога пложе и живот свој да би задобили Христа Спаситеља.
Човек који има такву решеност зна речи Апостола који говори: „Тијело и крв не могу наслиједити Царства Божијега“. Из тога следи да се ради задобијања Царства Божијег треба уништити страсти – обестелесити и обескрвити, тј. утврдити такав начин живота у којем као да тело и крв не постоје. То се постиже уздржањем и одрицањем од телесних и крвних дела које су: „нечистота, блуд, стомакоугађање, чарање, гнев, пркоси, свађе, пијанства, убиства“ и друго.
Нека је слава и хвала нашем Господу Исусу Христу - Спаситтељу нашем који нам је обећао Царство небеско.
Нема коментара:
Постави коментар