МУЧЕНИК ЈАКОВ
„Бог воли Србе“
Сила и слава Срба беше некад у благочестивој породици.Тај основ у држави Србској поставио је свети Сава у своје време. Јер он беше одредио да у држави Србској буде један Устав – Божји закон. Свети Сава дошавши из Свете Горе у своју отаџбину је предложио, а његов брат свети краљ Стеван прихватио да свето Еванђеље буде закон за све људе у држави Србској; и за краља и за тежака, и за богатог и за убогог, и за ученог и за неуког. Тако је почео напредак и развој народа Србског и државе Србске у династији Немањићкој. А основа тог процвата и развоја народа и државе беше благочестива сеоска породица. Побожну Србску породицу створила је Црква Христова. Тада Црква беше и богомоља и школа и болница и једина установа где се решаваху сва животна питања појединца, породице, народа и државе. Свети Сава први Архиепископ Србски и свети краљ Стеван и остали свети краљеви били су стожер и центар око кога се све развијало и расло до моћне царевине. Они Бога љубише и у њега се уздаше, као што пророк пева: „Боже у тебе се уздаше оци наши, уздаше се и избавио си их. Теби вапише и бише спасени, на тебе се уздаше и не постидеше се“. У химни светоме Сави сви су стихови узвишени, а наш народ највише воли онај који каже: „Свети Сава Србе воли и за њих се Богу моли“. Царство Немањићко трајало је три века и постало је најмоћније на Балкану, јер центар свега беше Божји закон и Црква Светосавска у којој је Христос тело и глава.
После Косова и пропасти Србског царства и државе наступила су тешка времена и невоље у Србском народу и држави од агарјанског поробљивача. Но и тада је Србска породица одољевала свим искушењима јер је основ благочестиве породице била вера у живога Бога Исуса Христа. Господ Исус Христос је рекао својим апостолима преко апостола Петра: „На том камену сазидаћу Цркву своју и ни врата пакла неће је надвладати“. До двадесетог века Србска патријархална породица је опстала и пребродила сва искушења петовековног ропства.
Породица Алимпија Ђурковића из Гојбуље код Вучитрна била је једна од таквих породица која је године 1920. имала тридесет и шест (36) чланова породице. Алимпије се доселио 1861. године из Угљара колашинског у Гојбуљу. Алимпије (Лемпа) са својим синовима Исаијом, Савом, Арсенијем, Јаковом и Милетом и њиховим члановима живела је под једним кровом и обедовала је на једној трпези (софри). Они су имали сазнање да су се у XVIII веку, око 1780. године доселили у Колашин из Роваца у Црној Гори. Крсна слава им је била св. апостол и Јеванђелиста Лука. Такође су имали сазнање по предању да су имали крвне везе са лозом Немањића преко прабабе Јевросиме ћерке Вуканове. Породица је била веома побожна због знања да имају везе са Немањићком лозом па је један члан породице имао име Сава. Ова породица је у великом дворишту имала велику кућу где се постављала трпеза и где се углавном проводило време, и неколико келија за смештај чланова породице. Штале и стаје где је боравила стока биле су постављене по крајевима дворишта које су уједно служиле и као ограда. На дворишту су постојале три капије где се улазило у двориште. Породица је имала велико стадо оваца, стадо коза, крдо говеда, три јарма волова, пар коња, и лепог јахаћег коња за домаћина породице Алимпија. Постојала је савршена подела послова у породици, тако да је сваки члан породице добијао заповест од домаћина Алимпија шта ће да ради. Жене су имале своја задужења у кући и на имању, на припреми хране, око стоке и обделавању њива, башти, воћњака и винограда, и осталим пословима. У породици је владала савршена послушност, слога и међусобна љубав. Сви чланови породице били су неписмени али веома честити, вредни и разборити. Породица је имала и свог кројача (терзију), који је имао задатак да ручно израђује одећу за све чланове породице и остале наруџбине из села. Кројач је био Јаков. Он је имао задатак да за сваког члана породице изради одговарајућу зимску одећу од сукна које се ткало у породици и летњу одећу коју је израђивао од платна које се ткало у породици од лана и конопље, на познати начин изработавања. Јаков је био велики мајстор да направи лепу одећу народне ношње са гајтанима, чипкама и осталим додацима тако да је одећа била свечана и лепог изгледа.
Јаков је био ожењен Јеленом из Слаковца из добре породице. Они су имали су три сина Светолика, Светомира и Ратомира. Пошто је кројачки посао Јакова био да стално ради у кући то је он помагао оцу Алимпију у домаћинским пословима и био је онај који је дочекивао и испраћао госте, и уводио их код домаћина породице Алимпија. Често је присуствовао сусретима домаћина са гостима, па је тако као добар и разборит у опхођењу често замењивао свога оца. Јакову је било поверено и да чува оружје које је породица имала.
Кад је избио балкански рат 1912. године, Алимпије је послао свог сина Јакова у Србску војску да ратује против петвековног непријатеља. Јаков је био велики патриота и јунак. У рату са Турцима био је рањен и био је лечен у болници. После тога био је неко време на опоравак код куће. Убрзо после завршетка балканских ратова избио је први светски рат. У рат је био позван и Јаков као искусан борац и велики патриота и јунак из балканског рата. Са њим су у рат пошли и његова три братанца: Војин, Богдан и Александар. Многочлана породица је тако имала четири ратника на бојишту. Као велики патриота и јунак и искусан ратник из балканског рата, Јаков је био одређен у јединицу мајора Гавриловића на одбрани Београда од Аустроугара. Та јединица за одбрану Београда и отаџбине добила је последњу заповест од мајора Гавриловића: „Војници јунаци, не брините се за своје животе. Ваши животи су жртвовани за краља и одбрану ваше отаџбине. Зато напред у бој за крст часни и слободу златну“. У тој великој борби Јаков је погинуо на обали Саве у Београду. О тој борби је говорио братанац Војин који се из рата вратио код куће. Велики србски песник је као провидео ту борбу певајући: „Не кће Србин издати Србина да га свијет мори пријекором, траг да му се по прсту кажује“, „Удри за крст, за образ јуначки ... хулитеља имена Христова, тријебимо губу из сторине“, „Нек пропоје пјесна од ужаса, олтар прави на камен крвави“. То место витешке епопеје је у близини места где је новомученик Авакум пострадао за веру носећи свој колац на рамену као крст говорећи: „Срб је христов не боји се смрти. Ко се боји Бога истинога, не боји се људи ни демона“.
Тела погинулих ратника сакупљена су и сахрањена. У зидинама Калемегдана налази се спомен плоча браниоца Београда код цркве Свете Петке, где се сваке године врши помен јунацима браниоца Београда. На њих се односе стихови великог србског песника: „Јунацима Бог ће учинити спомен души, а прекаду гробу; луча ће се вазда призирати на гробницу вашу освештану“.
Јаков се није вратио жив из те одсудне борбе за одбрану Београда и отаџбине. Остала су сећања на њега као разборитог човека, великог патриоте и јунака. На њега су били поносни његов отац Алимпије, мајка Рада и остали чланови породице. Сиротица Јелена (Јела) остала је удовица и гајила је своја три сина Светолика, Светомира и Ратомира. Њој и њеној деци су показивали посебну пажњу и љубав свекар Алимпије, свекрва Рада и остали чланови породице. У Алимпијевој породици се осећала туга, јер Јаков није више био са њима, али је био и понос што су имали једног великог патриоту, јунака и мученика. Они као да су хтели да кажу речи Псалмопевца, као утеху: „Памтим судове твоје од искона, Господе, и тјешим се“, „Нека дође к мени милосрђе твоје, и оживим, јер је закон твој утјеха моја“, „Туга и невоља нађоше ме, заповјести су твоје утјеха моја“, „Погледај невољу моју и избави ме; јер не заборављам закона твојега“, „Жедан сам спасења твојега, Господе, и закон је твој утјеха моја“, „Боже над војскама, обрати се и погледај с неба и види посети виноград овај и утврди га, њега кога засади десница Твоја“.
Када су ишли у цркву на Васкрс слушали су стихире: „Да васкрсне Бог и да се расеју непријатељи Његови и да беже од лица Његовог сви који га мрзе“; „Бог ће скршити главе непријатеља својих, врх власи оних који ходе у преступима“; „И загрме с неба Господ и вишњи даде глас свој, и посла стреле и разасу их. Слушајући ове стихире тешили су се у својој жалости.
Своје сећање на оца Јакова казивао је и најстарији његов син Светолик, који је као дечачић запамтио када је последњи пут гледао свог оца Јакова. Светолик је казивао: „Отац ме је носио у наручје од куће до великих врата (капије) дворишта поред реке милујући ме о љибећи ме. Ја сам њега љубио држећи око врата. Онда ме је он спустио на земљу и рекао: „Иди сине код куће и када дођем донећу ти поклон“. Мој отац Јаков је прешао преко реке у шљивак и одлазио у рат, а ја сам га нетремице гледао док није зашао иза шљивака“. Ту слику Светолик је касније причао својој деци, синовима и кћерима. Његова деца су га често подстицала да им прича о свом оцу, јер нису имали деду као остала деца да их деде милује. Ту једину слику о свом деди Јакову његови унуци су добро запамтили и доживљавали на свој начин. Када би друга деца говорила о својим дедовима и Јоковљеви унуци би рекли: „Мој деда Јаков је био јунак и погинуо је у рату“. Са тим сећањем из казивања свог оца Светолика они су живели без деде, који као да је отишао негде далеко, али са неком надом као да ће се вратити. Један од унука је често говорио уз своје име и презиме, али не Ђурковић него Јаковљевић. Када је одрастао волео је сусрете са ратницима-солунцима, који су причали своје доживљаје из рата. Зато је касније када су се ратници и солунци појављивали на местима епопеје: Церу, Гучеву, Колобари и Београду, одлазио да буде међу њима. Гледао их је са одушевљењем како на грудима носе многа одликовања из ратова, и тако као да је међу њима гледао и свога деду Јакова.
А место где је Јаков погинуо и пролио своју крв за узвишене идеале, за веру, слободу, свој народ и отаџбину, та крв је пала на „земљу добру и изникавши донесе стоструки род“. Његови унуци и праунуци школујући се на Боградским факултетима постадоше инжењери, правници, педагози и економисти. Многи су наставили да живе у Београду. Када је један од унука одвео своју бабу Јелену (Јелу) у госте код себе рекао јој је: „Хајде нано да ти покажем споменик нашег деде, твог човека Јакова пошто никад ниси била на његовом гробу да га оплакујеш“. И довео је своју нану Јелу на Авалу на споменик Незнаног Јунака рекавши јој: „Ево нано споменик твог Јакова који му је подигао краљ“. А она са радосним сузама низ образе уздахну и рече: „Бог душу да му прости, заслужио је овакав споменик јер је био добар човек и велики јунак“. А велики песник поје: „За врснијем братом али сином пусти гласа, иза туге бистрија је душа, иза плача веселије појеш“. И још додаје нана Јела: „Причао ми је о овом споменику мој Светомир да је често био на почасној стражи кад је био војник у краљевој гарди 1933. године. Причао ми је и мој Ратомир кога сам родила оне године кад ми је Јаков погинуо да је често долазио на овај споменик јер је био официр у краљевој војсци, да би одао почаст своме оцу.
Име Јакова је обновљено у овој породици. Онај унук који је као дечак због љубави према своме деди Јакову желео да му презиме буде Јаковљевић кад је одрастао и добио сина првенца, имао је жељу да свом сину надене име Јаков. На крштењу сина упитао га је његов кум: „Да ли имате неко име које желите да обновите, он је са радошћу узвикнуо: Јаков му је име“.
Читајући псалме он је посебно волео оне стихове псалама где се помињало име Јакова: „Хвалите име Господње, хвалите, слуге (Господње), Господа, који стојите у дому (Храму) Господњем, у дворима дома Бога нашега. Хвалите Господа, јер је добар Господ; псалмопојте Имену Његовом, јер је добро. Јер Јакова изабра Себи Господ, Израиља за достојање Себи“.
А благословена и благочестива породица Алимпијева је касније процветала и од ње после оне 1920. године са тридесет и шест неписмених чланова постало је преко тридесет породица са неколико стотина потомака. Многи потомци су постали инетелектуалци, али знајући своје благочестиве претке чували су веру и достојанство и били су честити људи. Господ је рекао: “Или усадите добро дрво, и род његов биће добар; јер се по роду дрво познаје“.
Нека је благословен Бог наш који нам је дао живот; који нам је дао закон по коме треба да живимо у Цркви у причастију са Њим, сада и у векове векова. Амин.
„Бог воли Србе“
Сила и слава Срба беше некад у благочестивој породици.Тај основ у држави Србској поставио је свети Сава у своје време. Јер он беше одредио да у држави Србској буде један Устав – Божји закон. Свети Сава дошавши из Свете Горе у своју отаџбину је предложио, а његов брат свети краљ Стеван прихватио да свето Еванђеље буде закон за све људе у држави Србској; и за краља и за тежака, и за богатог и за убогог, и за ученог и за неуког. Тако је почео напредак и развој народа Србског и државе Србске у династији Немањићкој. А основа тог процвата и развоја народа и државе беше благочестива сеоска породица. Побожну Србску породицу створила је Црква Христова. Тада Црква беше и богомоља и школа и болница и једина установа где се решаваху сва животна питања појединца, породице, народа и државе. Свети Сава први Архиепископ Србски и свети краљ Стеван и остали свети краљеви били су стожер и центар око кога се све развијало и расло до моћне царевине. Они Бога љубише и у њега се уздаше, као што пророк пева: „Боже у тебе се уздаше оци наши, уздаше се и избавио си их. Теби вапише и бише спасени, на тебе се уздаше и не постидеше се“. У химни светоме Сави сви су стихови узвишени, а наш народ највише воли онај који каже: „Свети Сава Србе воли и за њих се Богу моли“. Царство Немањићко трајало је три века и постало је најмоћније на Балкану, јер центар свега беше Божји закон и Црква Светосавска у којој је Христос тело и глава.
После Косова и пропасти Србског царства и државе наступила су тешка времена и невоље у Србском народу и држави од агарјанског поробљивача. Но и тада је Србска породица одољевала свим искушењима јер је основ благочестиве породице била вера у живога Бога Исуса Христа. Господ Исус Христос је рекао својим апостолима преко апостола Петра: „На том камену сазидаћу Цркву своју и ни врата пакла неће је надвладати“. До двадесетог века Србска патријархална породица је опстала и пребродила сва искушења петовековног ропства.
Породица Алимпија Ђурковића из Гојбуље код Вучитрна била је једна од таквих породица која је године 1920. имала тридесет и шест (36) чланова породице. Алимпије се доселио 1861. године из Угљара колашинског у Гојбуљу. Алимпије (Лемпа) са својим синовима Исаијом, Савом, Арсенијем, Јаковом и Милетом и њиховим члановима живела је под једним кровом и обедовала је на једној трпези (софри). Они су имали сазнање да су се у XVIII веку, око 1780. године доселили у Колашин из Роваца у Црној Гори. Крсна слава им је била св. апостол и Јеванђелиста Лука. Такође су имали сазнање по предању да су имали крвне везе са лозом Немањића преко прабабе Јевросиме ћерке Вуканове. Породица је била веома побожна због знања да имају везе са Немањићком лозом па је један члан породице имао име Сава. Ова породица је у великом дворишту имала велику кућу где се постављала трпеза и где се углавном проводило време, и неколико келија за смештај чланова породице. Штале и стаје где је боравила стока биле су постављене по крајевима дворишта које су уједно служиле и као ограда. На дворишту су постојале три капије где се улазило у двориште. Породица је имала велико стадо оваца, стадо коза, крдо говеда, три јарма волова, пар коња, и лепог јахаћег коња за домаћина породице Алимпија. Постојала је савршена подела послова у породици, тако да је сваки члан породице добијао заповест од домаћина Алимпија шта ће да ради. Жене су имале своја задужења у кући и на имању, на припреми хране, око стоке и обделавању њива, башти, воћњака и винограда, и осталим пословима. У породици је владала савршена послушност, слога и међусобна љубав. Сви чланови породице били су неписмени али веома честити, вредни и разборити. Породица је имала и свог кројача (терзију), који је имао задатак да ручно израђује одећу за све чланове породице и остале наруџбине из села. Кројач је био Јаков. Он је имао задатак да за сваког члана породице изради одговарајућу зимску одећу од сукна које се ткало у породици и летњу одећу коју је израђивао од платна које се ткало у породици од лана и конопље, на познати начин изработавања. Јаков је био велики мајстор да направи лепу одећу народне ношње са гајтанима, чипкама и осталим додацима тако да је одећа била свечана и лепог изгледа.
Јаков је био ожењен Јеленом из Слаковца из добре породице. Они су имали су три сина Светолика, Светомира и Ратомира. Пошто је кројачки посао Јакова био да стално ради у кући то је он помагао оцу Алимпију у домаћинским пословима и био је онај који је дочекивао и испраћао госте, и уводио их код домаћина породице Алимпија. Често је присуствовао сусретима домаћина са гостима, па је тако као добар и разборит у опхођењу често замењивао свога оца. Јакову је било поверено и да чува оружје које је породица имала.
Кад је избио балкански рат 1912. године, Алимпије је послао свог сина Јакова у Србску војску да ратује против петвековног непријатеља. Јаков је био велики патриота и јунак. У рату са Турцима био је рањен и био је лечен у болници. После тога био је неко време на опоравак код куће. Убрзо после завршетка балканских ратова избио је први светски рат. У рат је био позван и Јаков као искусан борац и велики патриота и јунак из балканског рата. Са њим су у рат пошли и његова три братанца: Војин, Богдан и Александар. Многочлана породица је тако имала четири ратника на бојишту. Као велики патриота и јунак и искусан ратник из балканског рата, Јаков је био одређен у јединицу мајора Гавриловића на одбрани Београда од Аустроугара. Та јединица за одбрану Београда и отаџбине добила је последњу заповест од мајора Гавриловића: „Војници јунаци, не брините се за своје животе. Ваши животи су жртвовани за краља и одбрану ваше отаџбине. Зато напред у бој за крст часни и слободу златну“. У тој великој борби Јаков је погинуо на обали Саве у Београду. О тој борби је говорио братанац Војин који се из рата вратио код куће. Велики србски песник је као провидео ту борбу певајући: „Не кће Србин издати Србина да га свијет мори пријекором, траг да му се по прсту кажује“, „Удри за крст, за образ јуначки ... хулитеља имена Христова, тријебимо губу из сторине“, „Нек пропоје пјесна од ужаса, олтар прави на камен крвави“. То место витешке епопеје је у близини места где је новомученик Авакум пострадао за веру носећи свој колац на рамену као крст говорећи: „Срб је христов не боји се смрти. Ко се боји Бога истинога, не боји се људи ни демона“.
Тела погинулих ратника сакупљена су и сахрањена. У зидинама Калемегдана налази се спомен плоча браниоца Београда код цркве Свете Петке, где се сваке године врши помен јунацима браниоца Београда. На њих се односе стихови великог србског песника: „Јунацима Бог ће учинити спомен души, а прекаду гробу; луча ће се вазда призирати на гробницу вашу освештану“.
Јаков се није вратио жив из те одсудне борбе за одбрану Београда и отаџбине. Остала су сећања на њега као разборитог човека, великог патриоте и јунака. На њега су били поносни његов отац Алимпије, мајка Рада и остали чланови породице. Сиротица Јелена (Јела) остала је удовица и гајила је своја три сина Светолика, Светомира и Ратомира. Њој и њеној деци су показивали посебну пажњу и љубав свекар Алимпије, свекрва Рада и остали чланови породице. У Алимпијевој породици се осећала туга, јер Јаков није више био са њима, али је био и понос што су имали једног великог патриоту, јунака и мученика. Они као да су хтели да кажу речи Псалмопевца, као утеху: „Памтим судове твоје од искона, Господе, и тјешим се“, „Нека дође к мени милосрђе твоје, и оживим, јер је закон твој утјеха моја“, „Туга и невоља нађоше ме, заповјести су твоје утјеха моја“, „Погледај невољу моју и избави ме; јер не заборављам закона твојега“, „Жедан сам спасења твојега, Господе, и закон је твој утјеха моја“, „Боже над војскама, обрати се и погледај с неба и види посети виноград овај и утврди га, њега кога засади десница Твоја“.
Када су ишли у цркву на Васкрс слушали су стихире: „Да васкрсне Бог и да се расеју непријатељи Његови и да беже од лица Његовог сви који га мрзе“; „Бог ће скршити главе непријатеља својих, врх власи оних који ходе у преступима“; „И загрме с неба Господ и вишњи даде глас свој, и посла стреле и разасу их. Слушајући ове стихире тешили су се у својој жалости.
Своје сећање на оца Јакова казивао је и најстарији његов син Светолик, који је као дечачић запамтио када је последњи пут гледао свог оца Јакова. Светолик је казивао: „Отац ме је носио у наручје од куће до великих врата (капије) дворишта поред реке милујући ме о љибећи ме. Ја сам њега љубио држећи око врата. Онда ме је он спустио на земљу и рекао: „Иди сине код куће и када дођем донећу ти поклон“. Мој отац Јаков је прешао преко реке у шљивак и одлазио у рат, а ја сам га нетремице гледао док није зашао иза шљивака“. Ту слику Светолик је касније причао својој деци, синовима и кћерима. Његова деца су га често подстицала да им прича о свом оцу, јер нису имали деду као остала деца да их деде милује. Ту једину слику о свом деди Јакову његови унуци су добро запамтили и доживљавали на свој начин. Када би друга деца говорила о својим дедовима и Јоковљеви унуци би рекли: „Мој деда Јаков је био јунак и погинуо је у рату“. Са тим сећањем из казивања свог оца Светолика они су живели без деде, који као да је отишао негде далеко, али са неком надом као да ће се вратити. Један од унука је често говорио уз своје име и презиме, али не Ђурковић него Јаковљевић. Када је одрастао волео је сусрете са ратницима-солунцима, који су причали своје доживљаје из рата. Зато је касније када су се ратници и солунци појављивали на местима епопеје: Церу, Гучеву, Колобари и Београду, одлазио да буде међу њима. Гледао их је са одушевљењем како на грудима носе многа одликовања из ратова, и тако као да је међу њима гледао и свога деду Јакова.
А место где је Јаков погинуо и пролио своју крв за узвишене идеале, за веру, слободу, свој народ и отаџбину, та крв је пала на „земљу добру и изникавши донесе стоструки род“. Његови унуци и праунуци школујући се на Боградским факултетима постадоше инжењери, правници, педагози и економисти. Многи су наставили да живе у Београду. Када је један од унука одвео своју бабу Јелену (Јелу) у госте код себе рекао јој је: „Хајде нано да ти покажем споменик нашег деде, твог човека Јакова пошто никад ниси била на његовом гробу да га оплакујеш“. И довео је своју нану Јелу на Авалу на споменик Незнаног Јунака рекавши јој: „Ево нано споменик твог Јакова који му је подигао краљ“. А она са радосним сузама низ образе уздахну и рече: „Бог душу да му прости, заслужио је овакав споменик јер је био добар човек и велики јунак“. А велики песник поје: „За врснијем братом али сином пусти гласа, иза туге бистрија је душа, иза плача веселије појеш“. И још додаје нана Јела: „Причао ми је о овом споменику мој Светомир да је често био на почасној стражи кад је био војник у краљевој гарди 1933. године. Причао ми је и мој Ратомир кога сам родила оне године кад ми је Јаков погинуо да је често долазио на овај споменик јер је био официр у краљевој војсци, да би одао почаст своме оцу.
Име Јакова је обновљено у овој породици. Онај унук који је као дечак због љубави према своме деди Јакову желео да му презиме буде Јаковљевић кад је одрастао и добио сина првенца, имао је жељу да свом сину надене име Јаков. На крштењу сина упитао га је његов кум: „Да ли имате неко име које желите да обновите, он је са радошћу узвикнуо: Јаков му је име“.
Читајући псалме он је посебно волео оне стихове псалама где се помињало име Јакова: „Хвалите име Господње, хвалите, слуге (Господње), Господа, који стојите у дому (Храму) Господњем, у дворима дома Бога нашега. Хвалите Господа, јер је добар Господ; псалмопојте Имену Његовом, јер је добро. Јер Јакова изабра Себи Господ, Израиља за достојање Себи“.
А благословена и благочестива породица Алимпијева је касније процветала и од ње после оне 1920. године са тридесет и шест неписмених чланова постало је преко тридесет породица са неколико стотина потомака. Многи потомци су постали инетелектуалци, али знајући своје благочестиве претке чували су веру и достојанство и били су честити људи. Господ је рекао: “Или усадите добро дрво, и род његов биће добар; јер се по роду дрво познаје“.
Нека је благословен Бог наш који нам је дао живот; који нам је дао закон по коме треба да живимо у Цркви у причастију са Њим, сада и у векове векова. Амин.
Нема коментара:
Постави коментар