ВЕРА НАША СПАСОНОСНА
У једном селу наше Свете Србије живи вредни и честити човек Божин са својом породицом. Он је рођен 1945. године у сиромашкој, сељачкој породици. Његови родитељи су изродили седморо деце, четири сина и три кћери. Они су били веома побожни. Изражавали су захвалност Богу што им је подарио много деце. Сматрали су да су деца највеће богаство у породици.
Деца су била послушна својим родитељима и живела су у међусобној љубави и према родитељима. Деца су се научила послушности, честитости и поштењу.
И тако се овај честити, вредни човек Божин оженио кад је навршио двадесет шест година са девојком Оливером. Они су били вредни и ревносни на својим пословима. Саградили су малу кућицу у близини родитељске куће. Живели су и даље као у једној породици са родитељима са браћом и сестрама. После две године срећни брачни пар Божин и Оливера добили су сина а кроз две године кћер а касније и другог сина. Божин се запослио као помоћни радник у предузеће. Као вредног и поузданог радника, узео га је високо квалификовани мајстор себи за помоћника. Божин је од свог мајстора научио да ради многе важне послове. После три године спремао се и положио испит и постао полуквалификован радник. Плата му је била мала. Са још мало прихода од земље живео је скромно са својом породицом.
Многи његови другови и комшије били су богатији од њега, па су се често пред њим хвалили, кад би неко од њих купио добро дело неку ствар за домаћинство, половни аутомобил или половни трактор. Није било лако Божину да то слуша, јер он није имао ништа од тога да би се и он похвалио. Обично је ћутао и слушао како се његови другови хвале.
Једном кад су се многи хвалили својим богаством проговори и Божин узвикнувши: „И ја сам богат!“ Сви га погледаше а један му са ниподаштавањем одбруси: „Ајде ћути, чиме си ти богат кад те знамо!“ Одговори Божин: „Богом сам богат“ показавши – руком на срце своје.
Многи се насмејаше, а један са потцењивањем рече му: „Нека ти Бог баци са неба нешто да то видимо па ћемо ти веровати!“
У то време, од седамдесетих година почеше многи људи да одлазе у иностранство ради посла и веће зараде. Одлучи се и Божин те отиде у Немачку на рад. Као вредни радник имао је добру зараду јер је радио по цео дан од јутра до вечери. Штедео је да би имао што више за своју породицу. Зарађеним новцем изградио је добру кућу у свом селу. Изградио је помоћне зграде: шталу, амбар, кош. Купио је и три хектара земље. А затим је купио половни тракор и половни комбајн.
Године 1983. Божин је одлучио да се врати у своје село, јер је то увек желео. Вратио се возећи велики аутомобил – стари „мерцедес“. Његова вредна жена – добра домаћица кућила је кућу док је Божин био у иностранству. Божин је сваке године, за празнике и за време годишњег одмора долазио код своје куће. За време боравка и рада у Немачкој пре него што се вратио у своје село Божин и Оливера су изродили четворо деце. Сада је вредни и честити брачни пар имао све услове да живи срећно и весело.
Божин је волео своје родитеље, браћу и сестре и помагао им је у свему. Поштовао је и своје комшије и другове, иако су га они раније поцењивали као сиромаха. Он се и даље дружио са њима не узимајући у обзир то што су га некада понижавали. Неки су се од њих променили и почели да га хвале из користољубља а неки су му завидели и оговарали. Један од оних који су га хвалили једног дана му рече: „А бре Божине ти си нас све надмашио. Постао си богат човек. Сада имаш све и више него било ко од нас у селу“. На то му Божин смирено одговори: „Не, не све ово што имhhzxhам није моје. Све је то Божје. Бог је богат и он ми је све ово дао на коришћење. Хвала Богу на Његовој великој милости и љубави према мени. Ја се нисам привезао ни за једну ствар од овога што имам. Бог може све ово да ми одузме ако хоће. Ја се осећам да сам богат зато што имам Бога у себи као највеће богаство, исто као и раније кад нисам имао ништа од свега овога“. На то му он одговори: „А бре Божине, ти се ниси ни мало променио. Остао си исти као пре, прави србски сељак“. На то Божин одговори: „Ја сам то желео увек да будем као мој отац сељак“. На то му он одговори: „Тебе Божине није променила ни богата Немачка ни њихова култура, ни богаство које си задобио тамо. Заиста си остао као и пре прави србски сељак“. Тада се у разговор умеша један други комшија рекавши: „Не, не, Божине није истина. Твоји родитељи су ишли пешице у манастир када су ишли на празник, а ти се возиш „мерцедесом“. А Божин му одговори: „Постоји разлика али само у превозу моји родитељи су ишли пешке а ја се возим „мерцедесом“ што је споредна ствар. Главна је ствар: Бог је исти и иста је наша вера Православна”.
Слава и хвала Богу што сам се родио као Православни Хришћанин“.
У једном селу наше Свете Србије живи вредни и честити човек Божин са својом породицом. Он је рођен 1945. године у сиромашкој, сељачкој породици. Његови родитељи су изродили седморо деце, четири сина и три кћери. Они су били веома побожни. Изражавали су захвалност Богу што им је подарио много деце. Сматрали су да су деца највеће богаство у породици.
Деца су била послушна својим родитељима и живела су у међусобној љубави и према родитељима. Деца су се научила послушности, честитости и поштењу.
И тако се овај честити, вредни човек Божин оженио кад је навршио двадесет шест година са девојком Оливером. Они су били вредни и ревносни на својим пословима. Саградили су малу кућицу у близини родитељске куће. Живели су и даље као у једној породици са родитељима са браћом и сестрама. После две године срећни брачни пар Божин и Оливера добили су сина а кроз две године кћер а касније и другог сина. Божин се запослио као помоћни радник у предузеће. Као вредног и поузданог радника, узео га је високо квалификовани мајстор себи за помоћника. Божин је од свог мајстора научио да ради многе важне послове. После три године спремао се и положио испит и постао полуквалификован радник. Плата му је била мала. Са још мало прихода од земље живео је скромно са својом породицом.
Многи његови другови и комшије били су богатији од њега, па су се често пред њим хвалили, кад би неко од њих купио добро дело неку ствар за домаћинство, половни аутомобил или половни трактор. Није било лако Божину да то слуша, јер он није имао ништа од тога да би се и он похвалио. Обично је ћутао и слушао како се његови другови хвале.
Једном кад су се многи хвалили својим богаством проговори и Божин узвикнувши: „И ја сам богат!“ Сви га погледаше а један му са ниподаштавањем одбруси: „Ајде ћути, чиме си ти богат кад те знамо!“ Одговори Божин: „Богом сам богат“ показавши – руком на срце своје.
Многи се насмејаше, а један са потцењивањем рече му: „Нека ти Бог баци са неба нешто да то видимо па ћемо ти веровати!“
У то време, од седамдесетих година почеше многи људи да одлазе у иностранство ради посла и веће зараде. Одлучи се и Божин те отиде у Немачку на рад. Као вредни радник имао је добру зараду јер је радио по цео дан од јутра до вечери. Штедео је да би имао што више за своју породицу. Зарађеним новцем изградио је добру кућу у свом селу. Изградио је помоћне зграде: шталу, амбар, кош. Купио је и три хектара земље. А затим је купио половни тракор и половни комбајн.
Године 1983. Божин је одлучио да се врати у своје село, јер је то увек желео. Вратио се возећи велики аутомобил – стари „мерцедес“. Његова вредна жена – добра домаћица кућила је кућу док је Божин био у иностранству. Божин је сваке године, за празнике и за време годишњег одмора долазио код своје куће. За време боравка и рада у Немачкој пре него што се вратио у своје село Божин и Оливера су изродили четворо деце. Сада је вредни и честити брачни пар имао све услове да живи срећно и весело.
Божин је волео своје родитеље, браћу и сестре и помагао им је у свему. Поштовао је и своје комшије и другове, иако су га они раније поцењивали као сиромаха. Он се и даље дружио са њима не узимајући у обзир то што су га некада понижавали. Неки су се од њих променили и почели да га хвале из користољубља а неки су му завидели и оговарали. Један од оних који су га хвалили једног дана му рече: „А бре Божине ти си нас све надмашио. Постао си богат човек. Сада имаш све и више него било ко од нас у селу“. На то му Божин смирено одговори: „Не, не све ово што имhhzxhам није моје. Све је то Божје. Бог је богат и он ми је све ово дао на коришћење. Хвала Богу на Његовој великој милости и љубави према мени. Ја се нисам привезао ни за једну ствар од овога што имам. Бог може све ово да ми одузме ако хоће. Ја се осећам да сам богат зато што имам Бога у себи као највеће богаство, исто као и раније кад нисам имао ништа од свега овога“. На то му он одговори: „А бре Божине, ти се ниси ни мало променио. Остао си исти као пре, прави србски сељак“. На то Божин одговори: „Ја сам то желео увек да будем као мој отац сељак“. На то му он одговори: „Тебе Божине није променила ни богата Немачка ни њихова култура, ни богаство које си задобио тамо. Заиста си остао као и пре прави србски сељак“. Тада се у разговор умеша један други комшија рекавши: „Не, не, Божине није истина. Твоји родитељи су ишли пешице у манастир када су ишли на празник, а ти се возиш „мерцедесом“. А Божин му одговори: „Постоји разлика али само у превозу моји родитељи су ишли пешке а ја се возим „мерцедесом“ што је споредна ствар. Главна је ствар: Бог је исти и иста је наша вера Православна”.
Слава и хвала Богу што сам се родио као Православни Хришћанин“.
1 коментар:
Слава Богу за све!
Постави коментар