ГРЕХ ЈЕ СКРНАВИТИ КРСНУ СЛАВУ
Јер кога љуби Господ онога и кара и бије свакога сина којега прима“.
Господ љуби народ србски напаћен и намучен од разних околних непријатеља Агарјана, Аустроугара, Латина који су настојали на разне начине да га одвоје од Христа и своје Цркве и да му упрљају, искриве и униште његову веру православну. Вековна је борба србског народа да сачува своје највеће благо, веру своју у васкрслог Господа Исуса Христа и Спаситеља нашег. Ради очувања своје православне вере и живота у вери србски народ је много пута био присиљаван на сеобе, прогоне и геноцид, али је у свим тим невољама сачувао своју православну веру.
Тако је и Милан Марковић са својом многочланом породицом био принуђен да се почетком 20. века (1904) досели из Лике у Славонију у селу Томаши код Бјеловара, у нови завичај где су се пре њега доселили његови рођаци. Милан је почео да оснива своје домаћинство на камену „претњаку“ који је донео из свог старог огњишта из Лике. Са собом је донео само неке ствари из куће и дотерао је стоку. Био је вредан човек и уз Божију помоћ скућио је добро домаћинство за скроман сељачки живот. Имао је седморо послушне и вредне деце које му је изродила његова добра домаћица Петра.
У новој средини у селу Томаши где се доселио, многи обичаји и схватања људи била су другојачија него у Лици где је до тада живео. Правих неколико година славио је своју крсну славу Светог Николу (19. Децембра) на уобичајен начин, постећи Божићни пост. Тих година имао је мало гостију за крсну славу, јер још није проширио познанства и пријатељства. У селу је било доста иновераца који нису славили крсну славу, а они његови рођаци који су се раније доселили у Томашу већ су доста променили србске обичаје нагоре. Наиме нису више постили за крсну славу већ су је оскрнавили и омрсили. Милану се то није свидело, али пошто је ишао на славу код других људи то је и он позивао њих да дођу код њега на славу. Многи људи су му говорили: Брате Милане, у нашем селу нико не пости за крсну славу осим ти. Није добро да се издвајаш, јер видиш да људи избегавају да ти дођу на славу због тога. Милан им је одговарао: Ја славим славу као што су моји преци славили славу у Лици. Они би му одговорили: али ова није Лика, ово је Славонија и у Славонији и Војводини нико не пости за крсну славу.
И тако мало по мало убедише комшије Милана да и он приреди крсну славу св. Николаја са мрсном трпезом. Милан је те године за мрсну славу припремио печење и остале мрсне ђаконије. Та вест се пронела кроз цело село и те 1919. године код Милана дођоше гости у великом броју. Гости су почели да хвале Милана као доброг домаћина и доброг комшију који се не издваја од осталих. А он сав у некој треми од ишчекивања шта ће Бог да покаже због тога што је нарушио Божићни пост и омрсио крсну славу није се веселио много са гостима.
И стварно Бог показа свој гнев на такво скрнављење крсне славе и прекида Божићног поста. Његова дестогодишња кћи Милева улазећи у шталу да погледа мало теле које је волела примети да његов во дешњак баљоња лежи непомичан. Брзо је утрчала у собу где су се гости гостили и узвикнула: “Тата, баљоња је умро (црко)”. Милан истрча из гостинске собе и уђе у шталу и имао је шта да види, баљоња је црко. Милан се врати у собу код госију и рече: “Казнио ме Бог што сам омрсио крсну славу, мој во дешњак баљоња је цркао“. Настао је жагор међу гостима, јер неки говораху да је то случајно , а други да то нема везе са мрсном трпезом, а неки повероваше да је то казна Божија. Гости се разиђоше сваки код своје куће. А Милан тужан, више што је ожалостио Бога и светог Николаја него што му је цркао во рече једном рођаку: „Нећу више да слушам људе него Бога и Цркву, која заповеда да се божићни пост држи како треба“.
Касније када су се људи сретали са Миланом, покушавали су да га утеше сваки на свој начин а Милан би одговарао: „Нека ја слава Богу што ме није више казнио. Сачувао ми је породицу. Помоћи ће ми Бог да купим другога вола“. И тако су пролазили месеци и прође годину дана и већ се приближавала слава св. Николаја. Људи су распредали разне приче и убеђивали Милана да то што се десило прошле године било случајно и да то нема везе са нарушавањем поста и мрсне трпезе на слави св. Николаја. Говорили су кад би то био разлог што је во цркао, онда би и свим другим људима у селу волови поцркали, који не држе пост. И тако убеде људи Милана те он опет спреми мрсну трпезу на својој слави св. Николаја. Позвани гости су дошли као и прошле године. Гостили су се и веселили до пред вече. Миланова жена Петра је отишла предвече да напоји стоку и кад је ушла у шталу видела је да је и њихов други во шароња цркао. Петра је ушла у гостинску собу и рекла Милану: „Милане и шароња је цркао“. Милан сав тужан рече: „Нека је слава Богу и св.Николају што нисам више кажњен”. Био је тужан што је опет ожалостио Бога и св.Николаја. Овог пута сви гости рекоше: „Заиста је ово Божија казна“. А Милан рече гостима: „Хвала вам пријатељи и гости што сте дошли да ми честитате славу, а сада примите на знањуе да убудуће на мојој крсној слави неће бити мрсна трпеза него посна, јер је божићни пост у току“.
Тако је Господ и ове године потврдио Милану да она опомена од прошле године није била случајна него исправна, и да све треба чинити по нашој вери православној, како би то било Богу угодно.
Нека је слава и хвала Господу нашем Исусу Христу што нас благо опомиње да би душе своје спасли и наследили Царство небеско.
Јер кога љуби Господ онога и кара и бије свакога сина којега прима“.
Господ љуби народ србски напаћен и намучен од разних околних непријатеља Агарјана, Аустроугара, Латина који су настојали на разне начине да га одвоје од Христа и своје Цркве и да му упрљају, искриве и униште његову веру православну. Вековна је борба србског народа да сачува своје највеће благо, веру своју у васкрслог Господа Исуса Христа и Спаситеља нашег. Ради очувања своје православне вере и живота у вери србски народ је много пута био присиљаван на сеобе, прогоне и геноцид, али је у свим тим невољама сачувао своју православну веру.
Тако је и Милан Марковић са својом многочланом породицом био принуђен да се почетком 20. века (1904) досели из Лике у Славонију у селу Томаши код Бјеловара, у нови завичај где су се пре њега доселили његови рођаци. Милан је почео да оснива своје домаћинство на камену „претњаку“ који је донео из свог старог огњишта из Лике. Са собом је донео само неке ствари из куће и дотерао је стоку. Био је вредан човек и уз Божију помоћ скућио је добро домаћинство за скроман сељачки живот. Имао је седморо послушне и вредне деце које му је изродила његова добра домаћица Петра.
У новој средини у селу Томаши где се доселио, многи обичаји и схватања људи била су другојачија него у Лици где је до тада живео. Правих неколико година славио је своју крсну славу Светог Николу (19. Децембра) на уобичајен начин, постећи Божићни пост. Тих година имао је мало гостију за крсну славу, јер још није проширио познанства и пријатељства. У селу је било доста иновераца који нису славили крсну славу, а они његови рођаци који су се раније доселили у Томашу већ су доста променили србске обичаје нагоре. Наиме нису више постили за крсну славу већ су је оскрнавили и омрсили. Милану се то није свидело, али пошто је ишао на славу код других људи то је и он позивао њих да дођу код њега на славу. Многи људи су му говорили: Брате Милане, у нашем селу нико не пости за крсну славу осим ти. Није добро да се издвајаш, јер видиш да људи избегавају да ти дођу на славу због тога. Милан им је одговарао: Ја славим славу као што су моји преци славили славу у Лици. Они би му одговорили: али ова није Лика, ово је Славонија и у Славонији и Војводини нико не пости за крсну славу.
И тако мало по мало убедише комшије Милана да и он приреди крсну славу св. Николаја са мрсном трпезом. Милан је те године за мрсну славу припремио печење и остале мрсне ђаконије. Та вест се пронела кроз цело село и те 1919. године код Милана дођоше гости у великом броју. Гости су почели да хвале Милана као доброг домаћина и доброг комшију који се не издваја од осталих. А он сав у некој треми од ишчекивања шта ће Бог да покаже због тога што је нарушио Божићни пост и омрсио крсну славу није се веселио много са гостима.
И стварно Бог показа свој гнев на такво скрнављење крсне славе и прекида Божићног поста. Његова дестогодишња кћи Милева улазећи у шталу да погледа мало теле које је волела примети да његов во дешњак баљоња лежи непомичан. Брзо је утрчала у собу где су се гости гостили и узвикнула: “Тата, баљоња је умро (црко)”. Милан истрча из гостинске собе и уђе у шталу и имао је шта да види, баљоња је црко. Милан се врати у собу код госију и рече: “Казнио ме Бог што сам омрсио крсну славу, мој во дешњак баљоња је цркао“. Настао је жагор међу гостима, јер неки говораху да је то случајно , а други да то нема везе са мрсном трпезом, а неки повероваше да је то казна Божија. Гости се разиђоше сваки код своје куће. А Милан тужан, више што је ожалостио Бога и светог Николаја него што му је цркао во рече једном рођаку: „Нећу више да слушам људе него Бога и Цркву, која заповеда да се божићни пост држи како треба“.
Касније када су се људи сретали са Миланом, покушавали су да га утеше сваки на свој начин а Милан би одговарао: „Нека ја слава Богу што ме није више казнио. Сачувао ми је породицу. Помоћи ће ми Бог да купим другога вола“. И тако су пролазили месеци и прође годину дана и већ се приближавала слава св. Николаја. Људи су распредали разне приче и убеђивали Милана да то што се десило прошле године било случајно и да то нема везе са нарушавањем поста и мрсне трпезе на слави св. Николаја. Говорили су кад би то био разлог што је во цркао, онда би и свим другим људима у селу волови поцркали, који не држе пост. И тако убеде људи Милана те он опет спреми мрсну трпезу на својој слави св. Николаја. Позвани гости су дошли као и прошле године. Гостили су се и веселили до пред вече. Миланова жена Петра је отишла предвече да напоји стоку и кад је ушла у шталу видела је да је и њихов други во шароња цркао. Петра је ушла у гостинску собу и рекла Милану: „Милане и шароња је цркао“. Милан сав тужан рече: „Нека је слава Богу и св.Николају што нисам више кажњен”. Био је тужан што је опет ожалостио Бога и св.Николаја. Овог пута сви гости рекоше: „Заиста је ово Божија казна“. А Милан рече гостима: „Хвала вам пријатељи и гости што сте дошли да ми честитате славу, а сада примите на знањуе да убудуће на мојој крсној слави неће бити мрсна трпеза него посна, јер је божићни пост у току“.
Тако је Господ и ове године потврдио Милану да она опомена од прошле године није била случајна него исправна, и да све треба чинити по нашој вери православној, како би то било Богу угодно.
Нека је слава и хвала Господу нашем Исусу Христу што нас благо опомиње да би душе своје спасли и наследили Царство небеско.
Нема коментара:
Постави коментар