Човеково сродство са Богом

ЧОВЕКОВО СРОДСТВО СА БОГОМ
Размишљања и подсећања упућивана верницима

Сам Бог је преко пророка говорио: „Ја рекох богови сте и синови Вишњи сви“. Бог је створио човека као најмилије и најсавршеније своје створење, да би пребивао у љубави са њим. О стварању човека Свето Писмо каже: „Потом рече Бог: „Да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од свега створенога и од цјеле земље, и од свијех животиња што се мичу по земљи”. И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју божијему, створи га мушко и женско, створи их. И благослови их Бог и рече им Бог: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу и владајте њом, и будите господари од свега створенога. Тада погледа Бог све што је створио, и гле добро беше веома”.
Наш народ каже: „Човек је род и пород Божји“ и „Човек је слика и прилика Божија“. „Слика је са Лика узета“, а „При-лика“ то је оно што се лику придодаје, то је на старословенском подобије.
Наш Бог је у суштини Љубав и Истина и Правда. Створивши човека као своје најмилије и најсавршеније створење поставио га је господарем свега створенога. Бог је човеку дао заповести да би по њима живео у љубави са Њим и тако имао: мир, радост, срећу, здравље, богаство и свако друго добро.
Заповести Божје нису тешке, а све су добре.
Преступање заповести Божје јесте грех: „А плата за гријех је смрт, а дар Божији је живот вечни у Христу Исусу Господу нашем“. Бог је веран у својој љубави према људима који свакодневно падају у грехе, „Јер се Он не може одрећи себе“. Човек је тај који није веран у својој љубави према Богу и ближњима. Нико од људи не може рећи да је безгрешан, јер се у Канону каже: „Нема човека да живи а да не греши. Ти си (Господе) једини без греха: правда је Твоја правда вечна и реч је Твоја истина“.
Наша вера Православна јесте живот са Богом у љубави-причастију. Наша вера није теорија људска. Наша вера је Откровљење Божије нама људима. Нама су откривене све тајне неба и земље и све што нам је потребно за живот по Богу за спасење и за добијање Царства небеског, које је циљ живота. Царство небеско нам је завештао Господ наш Исус Христос рекавши: „И ја вам завјештавам Царство, као што Отац мој мени завјешта“. Немогуће је да Бог изневери и не испуни оно што је рекао: „Небо и земља ће проћи, а ријечи моје неће проћи док се све не збуде“.
Наша вера је наш лични однос са Богом. Апостол каже: „А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. Јер у њој ствари примише добро сведочанство. Вером сазнајемо да су светови саздани речју Божијом, тако да је видљиво постало од невидљивога“. „Без вере није могуће угодити Богу. Вјером живимо а не гледањем“.
Сви светитељи су живели у љубави- причастију са Богом и испунили су све заповести Божије. Они су живели као „небески људи“ и „земаљски анђели“. Њихов живот је потврда да заповести Божије нису тешке и да их може испунити сваки човек уз Божију помоћ. Сваки човек је позван да буде светитељ: „Да будемо свети и непорочни пред Њим у великој љубави“.
Свети Макарије Велики каже: „Главни циљ и највеће благо човеку јесте богоопштење-причастије са Богом. Бог је благоволео да живи у њему, и човек нигде не налази покоја и среће осим у Богу. У таквом сродству стоји човек са Богом по првобитном назначењу стварања. Ниједна блискост ни узајамност није већа од блискости душе човекове са Богом и Бога са душом. Бог је створио разне твари, али ни у једној у њих Он не почива. Бог је себи сачинио престо у човеку и са њим ступио у општење почивајући у њему. Велико је сродство човека са Богом. Као што је Бог створио небо и земљу за станиште човеку, тако је и тело и душу човеку саздао за Своје станиште, тј. да се усели и да почива у његовом телу као у дому Свом, и да му љубљена душа створена по Његовом образу буде прекрасна невеста“.
Високо је достојанство човека. Јер се Бог није Оваплотио ни у Ангела ни у Архангела нити у било коју небеску силу већ у човека, постајући Богочовек, да би извршио домострој људскога спасења. Зато словесна и благоразумна душа човекова нигде не налази покоја осим у Господу и Богу Исусу Христу који је своје благовељење указао једино човеку. Један светитељ каже: „Све што душа човекова може пожелети, довољан је један Бог“.
Свети Јефрем Сирин каже: „Блажен је онај човек који је у Господу постао потпуно слободан од свега земног и пролазног у овом сујетном животу, а заволео је благог, истинитог и милосрдног Бога. Блажен је онај ко стојећи у служби Божијој на молитви као анђео има чисте помисли и не даје приступа ђаволу да му пороби душу и одвоји од Бога Спаситеља. Блажен је онај ко у себи носи непрестано сећање на Бога. Блажен је онај ко је заволео покајање спасоносно“.
Апостол Павле узвикује: „ Не живим више ја него Христос живи у мени. Јер сам уверен да нас ништа неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Исусу Христ Господу нашем“.
Човек не може никад бити сам. Јер ако није са Богом одмах му прилази ђаво који почиње да га куша, да га мучи да га вара (лаже), јер је: „Он човекоубица од искони и не стоји у истини, јер нема истине у њему. Кад говори лаж своје говори; јер је он лаж и отац лажи“. Он човеку убацује разне грешне помисли и распаљује у њему страсти како би га тиме одвојио од Бога и увалио у разне грехе, заробивши га, да би га одвео у смрт. Ако ђаво зароби човека он није слободан. Јер: „Сваки који чини гријех, роб је гријеху“. Човек заробљен ђаволом преступа Божије заповести. Такав човек је отпао од Бога, противи се Богу, ратује против Бога служећи ђаволу. Ратујући против Бога он нема никаквих изгледа за победу већ иде у погибао и смрт. Зато искусни духовници кажу: „Какве су нам помисли такав нам је и живот“.
Господ је дао заповести да би човек живећи по њима свој живот провео у миру, радости, срећи, здрављу, богаству и блаженству. Све заповести Божије су добре и нису тешке тако да их сваки човек може испунити.
Заповести са обећањем јесу: „Поштуј оца и матер своју, не уби, не чини прељубу, не укради, не сведочи лажно, не пожели ништа што је туђе“.
А шта се у ово време дешава? Људи не поштују Бога, па не поштују ни родитеље своје, и не живе по заповестима Божијим, тиме чинећи велике грехе због којих им се дешавају разне несреће и невоље. У ово време људи врше убиства, па и она најтежа и најмрскија када родитељи убијају своју нерођену децу абортусом. Бог је рекао: „Рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њом и будите господари свега створеног“. А људи мислећи да је Бог погрешио, врше насиље над природом хотећи да „исправе“ Бога па планирају породицу убиством своје нерођене деце абортусом. Они мисле да их Бох не чује када се они договарају да изврше злочин и да их он не види када они то чине. Такве људе је заробио ђаво и као сужње увео у најтамнију тамницу да ништа не виде и да забораве да је невидљиви Бог свуда присутан, да све види, све чује и све зна. Бог је праведан Судија и свакоме даје по делима његовим.
У ово време људи чине прељубе и блуд као у време Содома и Гомора када је Господ спалио све блуднике и прељубнике осим праведног Лота. Ови градови спаљени и разрушени остали су да сведоче до данас свим грешницима непокајаним, да је Господ страшан и праведан Судија.
У ово време људи краду, отимају и закидају мислећи да их Бог не види. Кад човек краде никад то не чини сам, већ у заједници и друштву са ђаволом. Човек и ђаво иду у крађу, а Бог гледа. На крају по правди Божијој сви лопови бивају ухваћени, осрамоћени и кажњени.
У ово време људи сведоче лажно – лажу, мислећи да их Бог не чује и не види. Јадници и проклетници не знајући да их чека огањ неугасиви у паклу, ако се не покају.
У ово време људи желе оно што је туђе. Зато се умножила завист, мржња, пакост и злоба. Све такве људе још у овом животу стиже Божија казна, јер у њиховим душама гори неугасиви огањ мржње, злобе и пакости, да ни у једном тренутку нема мира и радости. Са таквим огњем у души и срцу отићи ће у вечни огањ у паклу ако се не покају.
Зашто људи свакодневно упадају у многе и смртне грехе?
Зато јер су изгубили веру, јер су изгубили веру у живога Бога, свога Створитеља и Спаситеља. Људи су изгубили осећај за оно што је невидљиво. Бог је невидљив. „Бога нико није видео никад: јединородни син који је у наручју оца он га објави“. Бог је свуда присутан и све испуњава, зато све чује, све види и све зна. И душа човекова је невидљива и у сваком човеку постоји жива и словесна душа која има свест и савест која је глас Божји у човеку. И ђаво је невидљив који се налази у овом свету и који ратује против сваког човека. Он нема власти над човеком. Крштени човек увек може победити ђавола уз Божију помоћ, јер га је Господ Исус Христос наоружао непобедивим оружјем КРСТОМ И ИМЕНОМ СВОЈИМ.
Има ли наде за спасење људи који су огрезли у смртне грехе?
ИМА, ИМА, ИМА!
ПОКАЈАЊЕ ЈЕ ДАО БОГ ЗА СПАСЕЊЕ. ПОКАЈАЊЕ ЈЕ ЛЕК ЗА СВАКИ ГРЕХ.
Покајање је тајна побожности. Господ наш Исус Христос је истинити Бог. Прве речи које је он изговорио људима објављујући им своју науку спасења јесу: „Покајте се јер се приближило царство небеско“.
И ево већ две хиљаде година ове Христове речи се испуњавају и обистињују код свакога човека који се покаје за своје грехе и исповеди их. Од првога покајника, разбојника на Крсту који рече Исусу: „Сјети ме се Господе, када дођеш у царству своме“. И рече му Исус:“Заиста ти кажем данас ћеш бити самном у рају“.
Кроз сву историју Православне Цркве до данас, сви који су се покајали за своје грехе и исповедили добили су опроштај. Гонитељ Христа и његових следбеника фарисеј Савле који је: „Дишући пријетњом и убиством на ученике Господње“, покајањем постао апостол Павле најревноснији апостол Христов. За Христом су пошли многи други покајници: Мојсеј Мурин, Бонифатије и Аглаида, Марија Египћанка, Пелагија и Тајса и многи други милиони покајника. Све њих примио је Господ наш Исус Христос који је рекао: „Не требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“.
Знамо: „Да ни величина сагрешења ни мноштво грехова не могу превазићи велику дуготрепељивост и крајње човекољубивост Бога нашег. Но они који се усрдно кају Он милошћу очишћује и осветљује и чини их учесницима светлости и заједничарима Својега Божанства“.
Такав Бог је био потребан људима на земљи. И он је сишао „Да нико ко верује у Њега не погине него да се сви спасу и дођу по знање истине и имају живот вечни.
ЗАТО ЈЕ СВАКОМ ЧОВЕКУ НАЈПОТРЕБНИЈИ БОГ.
Јер нема човека да живи а да не греши и нема човека да нема неки животни проблем. Господ наш Исус Христос истинити Бог рекао је: „ Без Мене не можете чинити ништа добро“. Зато је сваком човеку Бог најпотребнији непрестано и сваког часа, јер ми не можемо да живимо без Бога, ми не можемо да дишемо без Бога.
Немоћним људима у невољи потребан је Бог Спаситељ да их оснажи, подигне и спаси. Он је рекао: „ Ходите к мени сви који сте уморни натоварени ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем и начићете покој душама својим“.
Тужнима је потребан Бог Утешитељ да их утеши и врати у нормалан живот. Он је рекао: „ Блажени који плачу јер ће се утешити“.
Болеснима је потребан Бог Исцелитељ који може да излечи сваку болест. Он је излечио губаве, крвоточиве, хроме, слепе, демоноимане, па је чак и мртве васкрсавао.
Неукима је потребан Бог Учитељ који их може научити сваком корисном знању од вере и свакој мудрости. Он је дао своје Јеванђеље као науку од кога су се научили сви Светитељи. Јеванђеље је књига од које су написане све друге добре књиге.
Гладнима, жеднима и нагима потребан је Бог Хранитељ који је рекао: „ Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“. „ Ја сам хлеб живота, не брините се шта ћете јести и шта ћете пити и у шта ћете се оденути, него иштите прво Царство Божије и правду његову, и све ће вам се додати“. Он је са пет хлебова и две рибице нахранио у пустињи пет хиљада људи.
Онима који су на власти потребан је Бог Предводитељ који је рекао: „ Ја сам Пут Истине и Живот“. „А слијепи слијепога ако води оба ће у јаму пасти“. Велико зло сналази народ од безбожника, неверника и кривоверника који се налазе на власти, водећи народ и државу у пропаст. Зато, пошто народ бира оне који треба да их воде треба да бира праве побожне људе.
Богатима је потребан Бог Богаташ највећи, који је рекао: „ Не сабирајте себи блага на земљи где мољац и рђа кваре и лопови краду, него сабирајте себи блага на небу где ни мољац ни рђа не кваре и лопови не краду. Начините себи ризнице нерукотворене на небу које неће овештати“.
Ако има и таквих људи који кажу да им ништа није потребно од свемогућег Бога, таквима кажемо да је њима најпотребнији Бог Спаситељ јер се они налазе у највећој опасности и близу су смрти и вечног огња у паклу.
Спасење је од Спаситеља Господа нашег Исуса Христа. „ Он је глава тијела цркве која је почетак. Прворођен из мртвих да у свему Он буде први“. Спасење је у Цркви Православној кроз Господа нешег Исуса Христа. Изван Цркве наше и без Господа Исуса Христа нема спасења нити икаквог добра. „Јер нема другога Имена под небом данога људима којим би смо се могли спасити“
Господ наш Исус Христос има Слуге своје – Посленике на земљи који врше дело Божије у народу своме: епископе, свештенике, духовнике. Сваки крштени човек у Православној Цркви треба да има духовника – духовног оца коме се обраћа за помоћ у свакој прилици.
Нека је Слава и Хвала нашем Господу нашем Исусу Христу што је основао Цркву Своју на земљи у којој се спасавамо.

Вера наша спасоносна

ВЕРА НАША СПАСОНОСНА

У једном селу наше Свете Србије живи вредни и честити човек Божин са својом породицом. Он је рођен 1945. године у сиромашкој, сељачкој породици. Његови родитељи су изродили седморо деце, четири сина и три кћери. Они су били веома побожни. Изражавали су захвалност Богу што им је подарио много деце. Сматрали су да су деца највеће богаство у породици.
Деца су била послушна својим родитељима и живела су у међусобној љубави и према родитељима. Деца су се научила послушности, честитости и поштењу.
И тако се овај честити, вредни човек Божин оженио кад је навршио двадесет шест година са девојком Оливером. Они су били вредни и ревносни на својим пословима. Саградили су малу кућицу у близини родитељске куће. Живели су и даље као у једној породици са родитељима са браћом и сестрама. После две године срећни брачни пар Божин и Оливера добили су сина а кроз две године кћер а касније и другог сина. Божин се запослио као помоћни радник у предузеће. Као вредног и поузданог радника, узео га је високо квалификовани мајстор себи за помоћника. Божин је од свог мајстора научио да ради многе важне послове. После три године спремао се и положио испит и постао полуквалификован радник. Плата му је била мала. Са још мало прихода од земље живео је скромно са својом породицом.
Многи његови другови и комшије били су богатији од њега, па су се често пред њим хвалили, кад би неко од њих купио добро дело неку ствар за домаћинство, половни аутомобил или половни трактор. Није било лако Божину да то слуша, јер он није имао ништа од тога да би се и он похвалио. Обично је ћутао и слушао како се његови другови хвале.
Једном кад су се многи хвалили својим богаством проговори и Божин узвикнувши: „И ја сам богат!“ Сви га погледаше а један му са ниподаштавањем одбруси: „Ајде ћути, чиме си ти богат кад те знамо!“ Одговори Божин: „Богом сам богат“ показавши – руком на срце своје.
Многи се насмејаше, а један са потцењивањем рече му: „Нека ти Бог баци са неба нешто да то видимо па ћемо ти веровати!“
У то време, од седамдесетих година почеше многи људи да одлазе у иностранство ради посла и веће зараде. Одлучи се и Божин те отиде у Немачку на рад. Као вредни радник имао је добру зараду јер је радио по цео дан од јутра до вечери. Штедео је да би имао што више за своју породицу. Зарађеним новцем изградио је добру кућу у свом селу. Изградио је помоћне зграде: шталу, амбар, кош. Купио је и три хектара земље. А затим је купио половни тракор и половни комбајн.
Године 1983. Божин је одлучио да се врати у своје село, јер је то увек желео. Вратио се возећи велики аутомобил – стари „мерцедес“. Његова вредна жена – добра домаћица кућила је кућу док је Божин био у иностранству. Божин је сваке године, за празнике и за време годишњег одмора долазио код своје куће. За време боравка и рада у Немачкој пре него што се вратио у своје село Божин и Оливера су изродили четворо деце. Сада је вредни и честити брачни пар имао све услове да живи срећно и весело.
Божин је волео своје родитеље, браћу и сестре и помагао им је у свему. Поштовао је и своје комшије и другове, иако су га они раније поцењивали као сиромаха. Он се и даље дружио са њима не узимајући у обзир то што су га некада понижавали. Неки су се од њих променили и почели да га хвале из користољубља а неки су му завидели и оговарали. Један од оних који су га хвалили једног дана му рече: „А бре Божине ти си нас све надмашио. Постао си богат човек. Сада имаш све и више него било ко од нас у селу“. На то му Божин смирено одговори: „Не, не све ово што имhhzxhам није моје. Све је то Божје. Бог је богат и он ми је све ово дао на коришћење. Хвала Богу на Његовој великој милости и љубави према мени. Ја се нисам привезао ни за једну ствар од овога што имам. Бог може све ово да ми одузме ако хоће. Ја се осећам да сам богат зато што имам Бога у себи као највеће богаство, исто као и раније кад нисам имао ништа од свега овога“. На то му он одговори: „А бре Божине, ти се ниси ни мало променио. Остао си исти као пре, прави србски сељак“. На то Божин одговори: „Ја сам то желео увек да будем као мој отац сељак“. На то му он одговори: „Тебе Божине није променила ни богата Немачка ни њихова култура, ни богаство које си задобио тамо. Заиста си остао као и пре прави србски сељак“. Тада се у разговор умеша један други комшија рекавши: „Не, не, Божине није истина. Твоји родитељи су ишли пешице у манастир када су ишли на празник, а ти се возиш „мерцедесом“. А Божин му одговори: „Постоји разлика али само у превозу моји родитељи су ишли пешке а ја се возим „мерцедесом“ што је споредна ствар. Главна је ствар: Бог је исти и иста је наша вера Православна”.
Слава и хвала Богу што сам се родио као Православни Хришћанин“.

Благочестиви супружници Светолик и Јорданка

БЛАГОЧЕСТИВИ СУПРУЖНИЦИ СВЕТОЛИК И ЈОРДАНКА

Господ наш Исус Христос проповедајући Своју науку народу је рекао: „Ако ко хоће да иде замном, нека се одрекне себе и узме крст свој, и замном иде“. „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима; и који тражи налази; и који куца отвориће му се“. „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и узмите јарам мој и бреме моје и ја ћу вас одморити. Јер је јарам мој благ и бреме моје лако јер сам ја кротак и смирен“.
После венчања и свадбе 1932.године ови благочестиви и благословени супружници Светолик и Јорданка, са вером и надом на Бога одлучише да почну нови живот на новом месту у селу, јер стара и трошна кућа са тесним двориштем беше неприкладна за живот какав су они желели. Рођаци Александар и Харитон договорили су се са њима да изврше замене старе куће и дворишта за нови плац на крају села, тако да су сви они добили одговарајуће површине и места сваки по својим плановима и жељама.
И тако на брежуљку на крају села Светолик и Јорданка начинише нову кућу чатмару свој нови дом за нови живот. Људи из села сачинише мобу и помогоше изградњи куће тако да за кратко време подигоше нову кућу са два одељења, собу и оставу. Пошто је јесен те 1932.године била кишовита послови на изградњи куће одвијали су се отежано али убрзано да би кућа била усељива пре зиме. Кућа је била покривена ћерамидом и излепљена блатом. Приближавао се дан крсне славе Светог Луке па да би се крсна слава прославила у новој кући, због мокрих зидова нису стигли ни да је окрече. Говорили су Светолик и Јорданка: „Окречићемо је касније на пролеће. Важно је да се ове јесени уселимо у нову кућу и да у њој прославимо крсну славу и тако почнемо нови живот“. Свештеник је извршио освећење куће и осветио водицу за крсну славу. Бог је услишио ове скромне жеље ових кротких, честитих и вредних супружника. Господ је рекао својим угодницима: „Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити. Тако да можемо говорити Господ је мој помоћник и нећу се бојати шта ми може учинити човек“.
Кућа је имала веома добар положај на брежуљку са добрим погледом на све стране тако да је изгледала као мали дворац. У соби која је била спаваћа соба и кухиња и гостинска соба и трпезарија постављене су све ствари које су они имали: један дрвени кревет, наћва, софра, пет троножних столица и пећ бубњара – кофтор. У остави су били постављени сандук са опремом коју је Јорданка донела као невеста, качице за туршију и сир, карлице за расхлађивање млека, ћупови и два грнета за кување, калаисана тепсија и тигањ, каленице, дрвене кашике и остало посуђе. У остави је била одлагана постељина за спавање: черге, губери, јастуци, чаршави и остало, који су увече опет уношени у собу за спавање. Када су долазили гости из родбине из других села и остајали да преноће, простирала би се слама на под собе преко које су стављани чаршави, ткани шарени јастуци и покривачи черге и губери. Тако су сви спавали заједно у тој соби.
Пошто је те прве године по усељењу соба остала неокречена због влажних зидова, од топлоте из кофтора појављивала се влага у соби тако да су је морали често проветравати. Почела је да ниче пшеница по зидовима од заосталих зрна пшенице из плеве која је била стављана у блато за лепљење зидова. Сва је соба почела да се зелени од пшенице па је свима који су долазили у посету био знак да ће та кућа процветати и напредна бити, као што је рекао пророк: „Колибе ће убогих праведника процветати“.
И стварно половином 1933.године Јорданка је родила свог сина првенца. Онда 1935.године другог сина, 1937. трећег сина а 1938. кћер. Године 1941. родила је свог четвртог сина па 1943. кћер и 1948. најмлађу кћер. Све их је родила у овој благословеној соби. При порођајима Јорданки је помагала њена свекрва Јелена и тетка Мирјана. Сва су деца била здрава и никада нису боловала. Родитељи су се радовали својој деци и пажљиво гајили захваљујући Богу на његовој милости и љубави према њима.
После три године Светолик и Јорданка саградили су поред ове куће и шталу, а једно одељење под истим кровом било је са оџаком и веригама. Поред оџака биле су постављене црепуље, сач, наћва, сандук за пројено брашно и мали сандук за пшенично брашно.
Светолик и Јорданка су били честити супружници и живели су као и сви људи на селу од земљорадње. Имали су мало земље коју су на време стизали да обраде, а други део времена Светолик је радио као најамник код богатих сељака у селу. Они су га радо узимали као најамника јер је он био снажан човек и вешт у пословима, тако да је могао много и квалитетно да уради као орач, жетеоц, везивач, косач, копач и др. Многи су се грабили да њега узму као најамног радника због таквог рада. Био је специјалиста на пословима у винограду. Њега су сви узимали за орезивање винограда, плевљење и прскање, а он је имао све што је потребно за те послове у винограду. У селу је скоро свако домаћинство имало виноград, тако да је Светолик имао много посла. Светолик је имао волове и краве а касније и пет оваца. Имао је дрвена кола без шина, плуг и влачу. Он је на најпростији начин обрађивао своју земљу. Приходи са своје земље и зарада од најамног рада били су довољни за скроман живот породице.
Срећан живот ових благочестивих супружника био је све до 1941.године када је почео рат. За време рата многи људи из села су били убијени, многи претучени и опљачкани од окупатора и његових слугу. Због тога су многи људи пребегли у Србију да би сачували своје животе. Тако је и Светолик морао да остави своју породицу и да као избеглица живи у Војвода Степи код Рашке. Тада је сав терет око породице и обраде земље пао на Јорданку. Она је као веома побожна, вредна жена и добра домаћица успевала да изврши све послове. На првом месту је био труд око своје мале деце. За време рата били су чести напади на село од стране пљачкаша и непријатеља Српског народа, који су пљачкали и нападали куће нарочито оне на крају села. Тако је било неколико упада у двориште Јорданке која је са својом децом кроз прозор гледала упад непријатеља. Јорданка је била велика молитвеница пред Богом и у тим приликама се усрдно молила Богу да непријатељи не упадну у њену кућу и не уплаше њену децу. Она је говорила Богу: „Господе заштити мајку са децом“, као Јелисавета са младенцем Јованом пред Иродовим војницима. Дешавало се да су се непријатељи са пола дворишта враћали на сокак и да нису извршили своје зле намере. Јорданка је захваљивала Богу на Његовој милости и љубави што је он заштитио њен дом и њену децу. Њена деца су је сваке вечери гледала како се она моли Богу и нешто шапутала. Питали су је: „Мама шта ти то шапућеш кад се увече окренеш и стојиш према истоку“? Она је одговарала својој деци: „Молим Бога за вас и за све да живимо у миру и да будемо здрави и срећни“. Јорданка је била веома храбра и мудра жена иако је била неписмена. Она је знала да сву своју наду треба полагати на Бога који је рекао: „Не брините се ево ја сам са вама у све дане до свршетка века“, „Призови ме у својој невољи и ја ћу те спасти“.
При крају рата 1944.године за Светолика и Јорданку наступили су тешки тренуци. Десило се оно што је у Светом писму речено: „Једно зло прође, ево иду још два зла за овим“. У новембру 1944. године партизани су мобилисали младе људе и слабо наоружане и неизвежбане нагонили их на окупаторске бункере и утврђења тако да су многи изгинули и рањавани били без потребе. Срби су били жртвовани за стварање нове комунистичке државе тако да су од Косова преко Срема и Босне до Марибора поднели највеће жртве. Светолика је Бог сачувао у свим тим ратним акцијама, тако да се он после неколико месеци жив вратио својој породици. Јорданка се за то време још више и усрдније молила Богу заједно са својом децом да јој се муж жив врати кући. Касније када је Светолик причао о својим тешким тренуцима на фронту говорио је: „Сам се чудим како сам остао жив, али слава и хвала Богу што ме је сачувао и вратио мојој жени и деци“.
Још док се није проветрио од барута са фронта комунисти су га мобилисали против балистичких гупа на Косову. Они који су га мобилисали сматрали су га као реакционара и противника режима јер је он волео краља чију је слику држао на зиду у оној благословеној соби где је почео нов живот са Јорданком и у којој су му се родила сва деца. Комунисти су му претили да ће га стрељати ако не уклони слику краља из собе. Светолик се послужио једним лукавством и није уклонио слику краља, већ је у истом раму преко ње поставио неке породичне фотографије. Поузданим пријатељима је говорио: „Како да уклоним слику краља, кад је мој отац Јаков као србски војник у јединици мајора Гавриловића на одбрани Београда положио свој живот за краља и отаџбину и за крст часни и златну слободу“.
„Зло друго прође; ево зло треће долази брзо“. Комунисти су почели откуп жита и свих намерница од сиромашних сељака, тако да су многи остали без хране. Наступила је општа глад у србском народу. И Светоликова деца су данима гладовала, јер нико у селу није имао хлеба. У истом периоду комунисти су почели акцију колективизације села, стварање колхоза. Од србских сиромашних породица са патријахалним начином живота почело је стварање колхоза и колектива по идеји руских јевреја. Организована је немилосрдна акција да се растури србско село и србска породица. Сви који су пружали и најмањи отпор тој акцији били су малтретирани, застрашивани, хапшени и тучени. Светолик који је свим срцем био за краља и као такав био обележен од комуниста као реакционар и противник данашњице одмах је био ухапшен. Комунисти су га мучили и претњама испирали му мозак али је он остао неустрашив и непоколебљив и није потписао приступницу за колектив. Пошто нису могли да га осуде после неколико месеци пустили су га из затвора. Он је неуморно радио да му деца не гладују.
Када је пропао експеримент са колективизацијом и када су сви колективи пропали и народ осиромашен, многи људи почели су да траже посао у предузећима да би бар мало олакшали свој тежак живот на селу. Многи људи са села почели су да раде по предузећима. А и ова акција запошљавања сељака по предузећима је била смишљена да се растури србска породица и србско село. Тако је и убоги Светолик одлучио да се запосли у предузеће да би прехранио своју многочлану породицу. Многи партијаши када су чули за то настојали су да спрече његово запошљење у предузеће, обавештавајући руководства предузећа његовим досијеом у коме стоји да је он реакционар и противник данашњице. Светолик је ипак преко једног свог пријатеља који га је поштовао као честитог и вредног човека а који је био утицајан у срезу добио препоруку да добије запошљење. Тако се он 1950. године запослио у „Трепчи“. Прихватио је најтежи посао физичког радника. Плата му је била мала, али са дечијим додатком за седморо деце била је добра потпора за скроман живот. На тај начин је Бог испунио његове и Јорданкине молитве који су много раније говорили „Даде нам Бог децу, помочиће нам Бог да их исхранимо и да деца изађу на свој пут“. Својим ревнитељима Бог је рекао: „ Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити“. „Буди те задовољни оним што имате“.
Сва деца Светоликова и Јорданкина ишла су у школу сваки у свој разред по свом узрасту прво у свом селу а онда и даље. Сви су били одлични ученици и ако нису имали све књиге, свеске и прибор. Били су скромно одевени, а чим би наступили топли дани, од Ђурђевдана до Митровдана ишли су боси. Тек кад би захладнело Јорданка им је правила опанке од свињске коже које су они подлагали одбојцима. Касније када су почели да се производе „Пироћани“ куповали су им. Поред похађања школе и учења свако дете је имало своје послушање у кући око стоке и обраде земље. Већ после основне школе ишли су у њиву да окопавају кукуруз да жању пшеницу и врше са стоком на гумну. Жњели су кукуруз и љуштили га, обрађивали башту са поврћем и радили у воћњаку и винограду. Када су поодрасли као средњошколци за време ферије радили су и код других сељака све послове за надницу.
Јорданка је била веома побожна и кротка жена. Знала је цео православни календар на памет и није јој требала помоћ календара јер је била неписмена. Знала је када је који празник и држала се црквеног закона да на празник не треба радити већ да тада треба ићи у цркву и молити се у својој кући. Умела је лепо да пева. Певала је само у својој кући својој деци. Певала је народне песме из нашег завичаја. Знала је и да гусла на гуслама јер ју је отац њен научио када је била у родитељском дому. Она је често узимала гусле код свог оца и доносила у своју кућу и својој деци гуслала и певала епске песме. Деца су се од ње научила да лепо певају, тако да су, када су радили и певали јер им је она говорила: „Ко пева зло не мисли“ . „Ради право па кажи здраво“. И још им је говорила: „Не лажи да се не осрамотиш“. „С ким си онакав си“. „Душа је најважнија и њу треба добро чувати“. „Свако се дрво по роду познаје“. „Све што желите да вама чине људи тако чините и ви њима“.
Од пет оваца које су имали Јорданка је плела од вуне својој деци чарапе и прслуке. Од конопље је ткала платно за кошуље и гаће и постељину. Сама је знала да кроји и шије одећу својој деци. Неуморно и непрестано је работала. Кад је ткала деца су се око разбоја играла и додиривала вратило, брдо, надбрдило, подношке и совељку. Нарочито су се играла са трлицом за конопље са гребенима, са мотавилом и држали кануре кад се мотају купчад. Јорданка је сваки дан месила проју са киселом водом од очевог бунара и кувала варива: кромпир, пасуљ, боранију, купус и пиринач без меса. Веома ретко је клала кокошку и свако дете по узрсту је добијало део од кокошке. Зими је стављала у варио помало сувог меса од свиње док је трајало.
Деца су се нарочито радовала када су их родитељи водили у цркву на причест. После причешћа куповали су им у пекари свакоме по симит, по једну бомбону као цигару. Постили су све постове вишедневне и дневне среду и петак.
Светолик и Јорданка су пажљиво гајили и васпитавали своју децу. Посматрали су њихове склоности и унапред говорили шта би желели да ко буде. За најстаријег сина су говори да би волели да он буде судија. За другог сина су говорили да би волели да он буде поп, за трећег би волели да он буде учитељ. За најстарију кћер да буде добра домаћица у некој честитој породици јер она личи на мајку. За четвртог сина су говорили да би волели да он остане на селу да живи са њима јер је добар радник на пословима у селу. За две најмлађе кћери су говорили да би било добро да заврше неку школу па да се удају. Њихове жеље је слушао Бог и услишио их. Најстарији син је завршио правни факултет и постао адвокат. Трећи син је завршио пољопривредни факултет и постао наставник у школи а потом и директор. Најстарија кћер се удала на време и постала добра домаћица. Четврти син је завршио машинбраврску школу и запослио се али је остао да живи са родитељима на селу. Најмлађе кћери су после средње школе наставиле студије једна на филозофском а једна на економском факултету и после диполомирања запослиле су се и удале. Највећи проблем је био са другим сином јер, после ниже гимназије кад је требао да иде у богословију комуњаре из села и среза када су за то чули настојали су свим могућим средствима да спрече жеље његових родитеља. Почели су да прете Светолику и Јорданки и свештенику Стевану говорећи да ће њихову породицу уништити. У то време био је основан злогасни логор „Голи Оток“ где су многи праведни и побожни људи пострадали. Због тих претњи одустало се од богословије и други син је после средње школе завршио машински факултет.
Многи људи су посматрајући живот и напредовање Светоликове и Јорданкине породице говорили да је сам Бог био са њима и учио их и помагао да породица буде за углед и пример у целом срезу вучитрнском и шире. Још су говорили да су ови честити и сиромашни супружници својом љубављу, трудом и кротошћу постали знаменити, а и да су и даље остали скромни и кротки и ако би могли да се хвале и уздижу. Из њихове породице од њихових босоногих синова и кћери наше село сада има пет првих интелектуалаца који се не горде, него су присни и срдачни са свима људима, старима и младима, нарочито са својим вршњацима са којима су се дружили и играли као деца. Људи из села увек су поштовали Светолика и Јорданку као честите, поштене и вредне људе, касније као родитеље свршених академаца, а нарочито касније када су њихови синови и кћери основали своје породице. Многи су желели да их виде и да са њима буду у друштву. Многи су питали Светолика, како је он успео да све ово постигне. Он је скромно одговарао: „Бог ме је учио и помагао“. Некима је кроз причу одговарао: „Био један човек у једном селу кога је жена волела и поштовала. Па су га и деца поштовала и волела. Онда су га и из родбине волели и поштовали. Када су људи из других села чули за њега онда су и они долазили да га питају за разне проблеме и ствари којима је он смирено и кротко говорио како треба да живе. Тако је он постао познат као добар и честит човек.“
Тако су живели и радили благочеситви супружници Светолик и Јорданка.
А како су они завршили овај земаљски живот?
Када је Јорданка осетила да се приближава кончина овог живота, она је одлучила и отишла да обиђе сву своју децу по Србији. Посетила је синове, кћери и унуке да их последњи пут види. Никоме није причала своја осећања да их не би ожалостила. Када се вратила са пута после неколико дана осетила је да је тешко болесна. Сви који су били поред ње то су видели. А она као храбра мајка није о томе никоме ништа говорила, али је ипак оставила поруку: „Када ја будем преминула сахрана да буде таква и таква“. Она је преминула 4. фебруара 1971. године.
А када је Светолик осетио да му се приближио крај у овом животу отишао је у посету свим својим синовима, кћерима и унуцима да их последњи пут види. Био је болестан али га то није спречило да иде на велики пут да би благословио све своје синове, кћери и унуке. На крају је свом другом сину оставио поруку рекавши: „Сине мој ја нећу дуго да живим, остало ми је још десетак дана. И зато ти остављам ову поруку, о којој смо разговарали ја и ваша мајка док је била жива: да и даље живите у љубави и да се помажете, да будете честити људи. Да славите крсну славу и да се крсте ова тек рођена деца од пре месец дана. А ти сине мој ићићеш код свих у посету уместо мене и ваше мајке да их подсећаш да не забораве чији су синови и кћери и да се држе свега што смо вам говорили“. И стварно после девет дана Светолик је преминуо 6. маја 1979. године.
Светоликов и Јорданкин други син да би испунио њихову давнашњу жељу да постане поп одлучио је да остави свет и постане монах. Замонашен је 1995. године а рукоположен за свештеномонаха 1999. године. Тако је њихов други син после њиховог представљења испунио њихову жељу.
А има и друго много што су урадили Светолик и Јорданка, које кад би се редом све написало, био би то један велики роман у неколико томова. А ово се написа за спомен душа њихових да им Бог да вечни покој у Царству небеском.

Како Срби славе крсну славу

КАКО СРБИ СЛАВЕ КРСНУ СЛАВУ

Од свих православних народа само Срби славе крсну славу. Највећи србски светитељ Свети Сава који потиче из најблагочестивије србске породице завештао је Србима крсну славу. Свети Сава најпре је хтео и створио као идеал свету србску породицу, а онда свету задругу као основе свете србске државе. Свим људима у земљи србској и велможама и обичним људима Свети Сава је поставио један закон, и за краља и за сељака, за ученога и неученога, за сиромаха и богаташа један закон. Свим Србима беше Јеванђеље Господа Исуса Христа закон. То је врховни Устав у Немањићкој светој Србији. Да, он највећи Светитељ рода Србског створио је свету Србију преко Свете породице, преко Светог Србског човека силом Јеванђеља Господа Христа. Јеванђеље Христово и живот по Јеванђељу у светим врлинама био је Устав и закон за сваког Србина.
Свети Сава је сав свој живот посветио Господу Исусу Христу, тако да је од душе своје и срца свога начинио храм и олтар Господу Исусу Христу и непрестано служио Њему. Због тога Господ Исус му је даровао све дарове, које је он посветио своме народу Србском. Као највећи богаташ Христов и најоданији син Србскога народа, он је основао Србску аутокефалну Цркву, основао је Србску школу и Србску династију преко Цркве Христове.
Свети Сава је желео да србска породица буде нешто више од породица осталих православних народа. Зато је србској породици завештао крсну славу – Светитеља као заштитника када је породица била крштена. И тако је србска породица постала основа, срце и душа србске државе и народа. Свети Сава је дао Типик – правило како да се слави крсна слава. У основи тог правила стоји да је крсна слава наставак Литургије која се врши у Цркви када су се свечари причешћивали, а после свете Литургије настављао се молитвени скуп у дому свечара где се славио Светитељ заштитник тога дома.
За крсну славу меси се славски колач, лепо нашаран и украшен у част Светитеља – крсне славе. Припрема се жито – кољиво за помен упокојених предака свечара, пали се воштана свећа и кандило испред иконе крсне славе. Кади се породични дом свечара. Колач сече свештеник у Цркви или у дому свечара. Гости треба пристојно да се понашају на слави. Славље у дому започиње се певањем тропара Светитељу – крсној слави. Пошто је слава молитвени скуп гости који долазе код домаћина цело време се моле Богу и Светитељу крсној слави за свако добро породице домаћина, гостију и за све Србе уопште. Најпре домаћин наздравља здравицу најцењенијем госту, куму или пријатељу у част крсне славе благосиљајући госта. Гост коме је упућена здравица устаје да би примио здравицу и благодари домаћину на здравици. Сви остали гости када упућују здравицу или је примају то чине у молитвеном положају узносећи молитве Богу, мајци Бојжој и Светитељу – крсној слави за мир, радост, срећу, здравље и свако добро које је потребно за богоугодан живот. Тако је вршена трпеза љубави – славски ручак, а на крају трпезе љубави гости певају Достојно јест... а после тога одлазе из дома домаћина радосни и срећни у своје домове носећи благослов Светитеља – крсне славе. За време трпезе љубави – славског ручка не треба да буде празнословља и недоличних разговора. Не треба да буде опијања, препирања и надмудривања, него треба да влада молитвена атмосфера. Људи треба да знају да је велики грех да се крсна слава скрнави недоличним понашањем. Треба да се у дому свечара понашају као у Цркви јер је дом свечара домаћа црква.
Крсна слава се овако славила у време Светога Саве и у све векове после њега, док су Срби имали чврсту веру у живога Бога као своје највеће богаство, чувајући тако своје душе од греха. Тако су Срби славили крсну славу и у све време пет векова ропства под Турцима. Били су поносни што су православни Срби и говорили су да нас је вера у живога Бога и крсна слава одржала.
А од пре шест деценија многи Срби су похулили на живога Бога Исуса Христа, свога Спаситеља. Похулили су на Светога Саву свог духовног вођу и свог другог спаситеља.Похулили су и на крсну славу и све друго што је свето. Пошли су путем неверника и одступника од живога Бога, мислећи да су потомци мајмуна. Преварио их је ђаво да оставе Господа Исуса Христа Спаситеља и свето Јеванђеље и почели су да слушају и усвајају разне теорије и хипотезе. Почели су да се сврставају у разне партије које пропагирају неправославна учења. Због тога је устао брат на брата ради идеје коју проповеда његова партија. Због тога је нестала братска љубав а завладала мржња и непријатељство међу браћом и проливена многа братска крв.
Половином прошлог века после масовног покоља над Србским народом, Срби су прихватили за владара иноплеменика и неверника да влада њима. И тај иноплеменик као највећи диктатор почео је да руши све оно што је свето код Срба, што је Свети Сава оставио Србском народу као завештање. Он је срушио династију србску и државу србску. Срушио породицу србску и село србско на коме је почивала династија и држава. Направио је расхол у Цркви србској. Забранио је да се Срби крштавају и да живе по закону који им је оставио Свети Сава. Забранио им је и да славе крсну славу. Многи Срби су пристали на диктаторове наредбе. Прихватили су њега као свога и многи су се учланили у његову безбожничку партију.
Диктаторова основна идеја била је да нема Бога. „Рече безумник у срцу свом, нема Бога“. Сваки који се учланио у његову партију морао је да изјави да не верује у Бога.
Од тог времена многи Срби се нису крстили, нису се исповедали, нису се причешћивали, нису славили крсну славу а многи који су је славили оскрнавили су је јер су је од молитвеног скупа претворили у незнабожачки пир – банкет.
У многим домовима уместо славске иконе биле су постављене слике маршала са шапком и осталих другова из политбироа. Понегде је у доњем делу рамова била заденута мала фотографија домаћина под ноге маршалове да му покажу оданост. Такви су били похваљивани од других другова па су били постављани на радна места са већом платом.
На слави се уместо Тропара Светитеља крсне славе певала песма диктатору: Друже .... ми ти се кунемо, као на конгресу партије. Празнословље је било изобилно, врева и галама као на вашару, опијање је била редовна појава. Псовке и хуле су биле честе. „Јер што безбожник трезан мисли то пијан говори”.
И убрзо се показао прст Божји на многим породицама које су оставиле крсну славу. У оним породицама у којима се крсна слава скрнавила појавили се велики проблеми. „Јер Бог наш је огањ који спаљује“. „Страшно је пасти у руке Бога живога“. Многи србски домови су се затворили, а породице угасиле и нестале због великог греха. Многомилостиви Бог дуго је трпео многе Србе и благо опомињао да се покају због својих грехова.
Тако је Бог благо опоменуо и Драгољуба из села Шушњара. Године 1972. он који слави крсну славу Светога Николу због лењивости и немарности последњи је отишао у рибарницу да купи рибу за славу. Риба је већ била продата и он је остао без рибе. Тужан и незадовољан вратио се својој кући. Успут је свратио у другу продавницу и купио десетак сардина, да слава не би била без рибе. На први дан славе имао је само три госта јер су чули да није купио рибу за славу. Када се враћао кући многи који су га сретали сазнавши да није купио рибу саветовали су га и наговарали да на други дан славе закоље брава и спреми печење јер су говорили да то није грех и да многи у околним селима тако већ годинама славе крсну славу. Драгољуб је прихватио наговарање безбожних комшија и рекао им дођите сутра јер ће бити богата трпеза. Другог дана заклао је овцу и припремио печење и све остало. Многи који су чули да је тако другог дана спремио славу дошли су да му честитају славу. Почели су да га хвале као доброг домаћина. Јели су, пили и певали као на безбожничком пиру. У то време док је гозба трајала Драгољубова снаха је отишла да напоји овце на појило које је било у непосредној близини овчијег тора. Отворила је врата од тора и овце су појуриле према појилу. Одмах испред тора где је Драгољуб заклао овцу за гозбу овце су нањушиле крв и почеле да блеје и јуре према појилу. Због велике брзине промашиле су корито појила које је било поред бунара који није имао сантрач и прва овца звонара и ован стада и још једна овца упале су у бунар. Неки од припитих гостију када су чули блење оваца и сами су почели да блеје над овчијем печењем које су јели. У том тренутку Драгуљобова снаха је дотрчала у кућу и повикала: “Тата удавише се овце”! Сав узбуђен Драгољуб је скочио са трпезе и појурио ка појилу а и још неки од гостију. Кад је дошао до бунара и видео да су се удавиле две овце и ован Драгољуб је повикао: “Жао ми је овна, јер ће ми овце остати јалове ове године”. Они који су са њим дотрчали до појила приметили су да је Драгољуб заплакао. Сви гости се окупише око појила где су се овце удавиле са великом вревом и галамом. Тако се завршио овај безбожнички пир и гости се разиђоше својим кућама.
Благи Бог је допустио ову штету и тиме опоменуо домаћина и његове госте и све који су чули за овај случај да се крсна слава не сме скрнавити и омрсити у посту.
А удављене бесловесне овце као да су хтеле да кажу људима да више воле да се удаве него да буду заклане и поједене од непобожних људи на крсну славу у посту, кад не сме да се мрси.
Нека је слава и хвала милостивом Богу што и на оваков начин опомиње људе да треба да живе по Његовом Закону.

Љубав јача од смрти

ЉУБАВ ЈАЧА ОД СМРТИ

Велика је љуба мајке Хришћанке, а где је љубав ту је и вера у Бога и нада на Њега.
То се обистинило и потврдило седамдесетих година код ове Видосаве када се разболео њен деветомесечни синчић Сретен. Чим је приметила да он непрестано плаче и да мање сише, однела га је код лекара у Гњилане. Лекар је приступио прегледу детета које је непрестано врискало грчећи се. Лекар је упитао мајку Видосаву када се разболело њено дете и шта је она приметила том приликом. Она је са сузама одговорила да је пре три дана приметила да се дете често буди са плачем да мање сише и да се грчи. Лекар је прегледао дете слушалицама. Прегледао му нос и уши и почео да врти главом уздижући руке као да нема ништа што би указивало на болест. Али је ипак дао детету једну ињекцију и капи за нос и уши.
Видосава се вратила са дететом у своје село код куће надајући се оздрављењу свога детета. Међутим дете је и даље плакало грчећи се. Већ су почеле и да му се појављују и плаве флеке по кожи. Сва узбуђена и уплашена, Видосава је поново сутрадан однела код лекара своје дете. Он видећи дете веома се узбуди. Поново га прегледа и даде му још једну ињекцију рекавши Видосави, да настави са давањем капи за нос и уши.
Кад је Видосава дошла код куће, видела је да се здравље детета још више погоршало. Дете је још више помодрело и од изнемоглости није могло више да плаче као пре, а није могло ни да сише. Брижна мајка није смела више да чека. Усрдно је почела да се моли Богу да он спасе њеног Сретена. Пуна наде и вере у Бога она реши да однесе своје дете у манастир Драганац, да тамо потражи лек за своје дете. Она је завила своје дете у ћебе узела га у наручје и пошла према манастиру. Са собом је повела своју рођаку на пут до манастира дуг седам километара. Био је хладан магловит новембарски дан са суснежицом. Полазећи на пут помолила се Богу да њено дете не умре док не дође у манастир. Журила је и носила своје дете молећи се усрно Богу да Он, као најбољи Лекар излечи њено дете. Пешачећи само је повремено давала своје дете рођаки да га понесе, ради предаха. Затим га је убрзо опет узимала да га носи, како би у наручју осетила дах детета и куцање његовог срца.
Верна мајка путује и бори се за живот свога детета. Добила је снагу да може да пожури, газећи блато и као на крилима уздигнуте главе гледала је у правцу манастира, молећи Бога и светог Архангела Гаврила да услише њене молитве и да јој изађе у сусрет. Брзо је стигла у манастир и одмах на извору воде одвила је своје дете и спустила га у воду рекавши: „Господе, ти сачувај и спаси мог Сретена, а ја ти се заветујем да ћу Ти до краја живота бити верна слушкиња!“ Затим је хитро опет повила своје дете и замотала у ћебе и одмах пожурила назад према својој кући. Захвалила је Богу што јој сачува живот детета до манастира као што га је молила кад је пошла на пут. Сад је додала другу молитву: „Господе ти можеш, ако хоћеш да сачуваш у животу моје дете док се не вратим код куће да ми дете не умре на рукама на путу. Верујем да то можеш учинити“. И као на крилима журећи вратила се код своје куће. У топлој соби развила је своје дете и почела да га масира, јер је оно све помодрело и као да није показивало знаке живота. Није плакало, а дисање се једва примећивало. Топлим дахом из својих уста дувала је у своје дете, а својим рукама које је стављала у млаку воду трљала је груди, руке и ноге свог детета.
Захвалила је Богу што јој је Бог и ову другу молитву услишио да њено дете не умре на путу. После једног сата масирања и приљубљивања својих усана и уха на груди детета појавили су се видљиви знаци живота. Кожа детета је постајала бела а модрина се све више губила. Дете је отворило очи. Видосава је сада заплакала, али од радости што је Бог услишио њену молитву. Пошто дуго времена није подојила своје дете, принела му је сису у уста да га подоји млеком љубави. Дете је посисало два, три гутљаја и заспало.
Видосава је сада гледала своје дете како дише и ништа не размишља, него се само моли Богу да Он пробуди њено дете да би га опет подојила говорећи у себи: „Гладан је мој Сретен, јер га од јуче нисам подојила“. Она се већ уверила да је Богу све могуће, и да Он може свако добро да учини. И стварно после два сата сна Сретен се пробудио. Видосава га је поново подојила, сада мало више. Сишући љубав мајчину Сретен се поново успавао. Спавао је неколико сати, а када се пробудио отворио је своје очице и благо гледао у своју мајку.
Мајка која је на путу у себи говорила: „Не треба ми живот ако ми дете умре“, сада је и она оживела и радосно отворила своје очи да види како се њено дете – њена љубав, враћа у живот. Непрестано је захваљивала Богу што је услишио њене молитве рекавши: „Боже ти све можеш! Ти можеш болесне да излечиш и мртве да васкрснеш. Ти можеш и тужне да утешиш“.
После тога срећна мајка пуна љубави и вере у Бога и наде на Њега почиње да пева песму успаванку своме сину Сретену славећи Бога. Нада се и верује да ће дочекати да он порасте и да га ожени. Она је сигурна да пошто је Бог показао своју милост, љубав и силу и окрепио њеног сина, да ће Он сачувати и спасити њеног сина до краја живота пошто му је она дала завет да ће му бити верна слушкиња до краја живота.
Слава и хвала милостивом Богу Који излива Своју милост и љубав на свакоме човеку.

Хула на Бога и на веру православну велики је грех

ХУЛА НА БОГА И НА ВЕРУ ПРАВОСЛАВНУВЕЛИКИ ЈЕ ГРЕХ

Један богати сељак 1956 год. је послао свог сина у Београд на факултет да студира. Младић се уписао на филозофски факултет. Пошто тада у младој комунистичкој држави није било кадрова који ће да воде развој новог друштва по марксистичкој науци, то су режимске власти настојале да школују кадрове без вере у Бога, који ће послужити новој безбожничкој власти и држави. И овај студент сељачког порекла био је успешан на студијама. Редовно је полагао испите са успехом. Сваке године за време летње ферије долазио је у своје село код родитеља. Настојао је да се дружи са својим сељацима и да их „просвећује“. Говорио им је и објашњавао о ономе што је учио на факултету. На факултету је учио да Бог уопште не постоји. Да је бесмртност душе људске заблуда. Да је вера Православна глупост непросвећеног народа, и да су мошти Светитеља балсамована тела смртних људи и да као таква немају никакве чудотворне моћи.
Људи из села су га због таквог схватања избегавали као безбожника и отпадника од живога Бога. Многи су се бојали да разговарају са њим и називали су га безбожни „школарац“. Његови родитељи и родбина су то приметили па су га опомињали и саветовали да се покаје и врати Богу и Православној вери као крштени Србин. Његов деда га је много волео али повређен у срцу због његовог неверја и отпада од Бога није могао више да издржи и сав узбуђен узвикнуо је: „Дете моје не хули на Бога и на Свету веру јер је то опасно, можеш изгубити живот као безбожник“. Знао је његов деда да Бог свакоме човеку даје награду по његовим делима. Сви савети и молбе његових родитеља и родбине нису утицале на њега да промени своје мишљење и убеђење и да се покаје. Његови родитељи, деда и баба ишли су често у цркву да се моле Богу, да се Бог смилује на њихово чедо да би се повратио на пут Истине којим су ишли сви наши преци. Њихов син их није послушао већ је наставио и даље да хули на Бога и Свету Православну веру.
Једног дана пође „школарац“ у планину изнад села да се прошета и да набере лешнике који су те године богато родили. У планини су били и неки чобани који су чували своја стада и који су га видели да бере лешнике. Мало времена је прошло и почели су да се навлаче облаци за кишу. Изненада је јако загрмело. У његовој близини где је брао лешнике налазио се један велики храст у који је ударио гром. Од удара грома „школарац“ је био онесвешћен и лежао је као мртав. Чобани који су видели удар грома потрчали су да виде шта се десило са њиховим „школарцем“. Нашли су га да лежи на земљи непомичан али да још увек дише. Брзо су отишли у село да јаве његовим родитељима о свему што се десило. Родитељи су дотрчали кукајући за својим сином и пошто је прошло неколико часова од удара грома откако је њихов син лежао на земљи он је почео да даје знаке живота али није могао да говори. Родитељи су га однели у болницу код лекара, но ни после дужег лечења он није могао да проговори.
Тако је „школарац“ трагично завршио своје студије, добио је „диплому“ од Бога да својим немилом целог живота буде сведок пред људима да је тежак грех хула на Бога и на Православну веру. Пророк је рекао: „Господе ти си страшан и ко ће ти се супроставити? Отуда је гнев твој“. „С неба учиниш да се чује суд твој“. „Уништиће Господ сва уста лукава и језик велеречиви (који хули)“. „Грех је уста безбожника, реч уста њихових, и због тога нека буду ухваћени у гордости својој и од клевете и лажи њихове објавиће се свршеци“. „Човек језичар неће успети на земљи, зла ће га уловити у пропаст“.
Пошто је студијама на факултету у Београду дошао крај пре времена и каријера запечаћена „школарац“ се вратио у своје село да живи код својих родитеља. Људи су га и даље избегавали због хуле на Бога и веру Православну а и због повреде од грома јер су сматрали да га је стигла Божија казна. Он је ретко излазио из своје куће, а кад је излазио из куће млатарао је рукама показујући на небо одакле га је стигла Божија казна. Ударао се по устима рукама вероватно схватајући да је својим уснама и језиком хулио на Бога и своју веру Православну. Родитељи су били тужни и несрећни што је њихов син тако опоменут од Бога али су се помирили са Божијом казном. Ипак су били захвални Богу што им је сина оставио у животу. Деда је после овог случаја пресвиснуо од туге за вољеним унуком па је брзо после овог случаја преминуо. Деда је највише стрепео због непослушности и непокајања свог вољеног унука, јер је знао да хула на Бога и Свету веру без покајања не може да прође без казне Божије. Избегавао је сусрете са људима јер је уместо да се поноси својим унуком морао да се стиди због његових схватања и отпада од живога Бога.
У селу су се сви уверили у оно што су знали побожни Срби да је велики грех хула на Бога и веру Православну и да због тога Бог строго кажњава непокајене хулитеље. Такође су се уверили да човек који нема истиниту веру и исповедање нема ни покајање. Таквог човека ђаво заробљава и прелешћује, ум му помрачује и он уместо да служи Богу он служи ђаволу.
Свето писмо говори да је сваки човек као сасуд у коме обитава добро или зло, Дух Свети или дух демонски, јер не може бити празан. Човек не може никад бити сам. Ако није са Богом онда му приступа ђаво кушач који га вара и мучи наводећи га на сваки грех. Господ Исус Христос је рекао својим ученицима: „Не можете служити Богу и мамону (демону)“. Човек који је постао слуга ђаволу никад не може бити ни миран, ни радостан, ни срећан, ни здрав. Зато је Господ Исус Христос оставио људима покајање за спасење јер је рекао: „Покајте се јер се приближило Царство небеско.“
Слава милостивом Богу на његовој науци која учи људе да треба да живе по Његовом закону да би били мирни, радосни, срећни, здрави и у сваком добру.

Покајнике Бог спасава

ПОКАЈНИКЕ БОГ СПАСАВА

Многи људи у току свог животног века мењају начин живота. И Божидар из једног нашег села у Поморављу, вративши се из Немачке где је радио као „гастарбајтер“, чврсто је одлучио да почне нови прави живот као прави Хришћанин, као што су живели његови претци.
Још неколико недеља па ће почети Велики пост. Сећа се Божидар свог детињства у родитељском дому када су га родитељи водили у цркву заједно са браћом и сестрама да се причесте. Били су то радосни тренуци њиховог живота када су их родитељи свечано облачили у чисту па и закрпљену одећу. После причешћа чашћавали су их поклонима. Куповали су им свакоме по симит који су они штипкањем ломили на залогаје и умачући у со јели са сладошћу. Куповали су им и по једну шарену бомбону као штапић коју су они лизали док се не истроши. Био је то велики догађај да причешћени и почашћени од родитеља проведу празнични дан у цркви и код куће. Код куће су иначе сваки дан јели проју са варивом, а само ретко бараницу или уштипке. На Божић и Велигдан мајка им је правила алву од пшеничног брашна пржену у тигањ.
И тако сећајући се срећног детињства и мучног странстровања на раду у Немачкој када је био одвојен од породице Божидар је дочекао почетак Великог поста, Проћку и Покладе. Радовао се што ће да почне нови хришћански живот са целом породицом. Сећао се, да им је деда причао да је и Господ Исус Христос почео да проповеда Своју науку о правом животу постом и молитвом у Јорданској пустињи после крштења. Господ Исус је постио четрдесет дана када Га је ђаво нападао и кушао да би прекинуо пост и молитву. Али није успео јер је молитва и пост најмоћније оружје против ђавола и одбрана од његових лукавих превара и лажи.
На Покладе, Божидарова жена је спремила богату вечеру по Хришћанском обичају. Прва недеља поста је протекла лако, јер је Божидар у пост ушао одлучно да почне нови живот, а и због тога, што су неснице те године биле дуге када се једе обилна и масна храна која засићује, тако да му се она већ и огадила.
Приближио се дан причешћа – сутра је Тодорова субота, када ћу се причестити после много година, говорио је у себи Божидар. Гризла га је савест што се дуго није причешћивао, али се тешио мислима да се у његовом селу скоро нико не причешћује сем неколико старих људи и жена.
Освануо је дан Тодорове суботе и Божидар са женом и децом хита у цркву на Литургију са великом жељом да се причесте. И дошао је тај радосни тренутак када је свештеник са путиром у рукама призвао народ на причешће. Божидар је сачекао да се прво деца причесте, стари људи и болесни, а онда је и сам пришао да прими свето Причешће. Прекрстио је руке на груди сагнувши се испред путира, али свештеник му је благо рекао: „Божидаре ти не можеш да се причестиш, не можеш да примиш свето Причешће јер ниси венчан са женом у Цркви“. Ове речи као гром из ведрог неба погодиле су у срце Божидара тако да није мого ни речи да изговори. Једва се задржао на ногама да не падне. Срце му се запалило од срама и гнева. Мисао му се замутила, а језик укочио. Са гневом је мислио у себи: „зашто ме свештеник осрамоти пред народом у цркви?“ Не могући ништа да изговори, Божидар је излетео из цркве сав у бесу. На путу никога није примећивао. Ни код куће поред које је прошао није свратио већ је пожурио у шуму изнад села где има своју парцелу. Успут је запалио цигарету коју је просто зубима изгризао од љутине. Припалио је и другу и трећу гризући их и док је дошао до шуме целу паклицу је самљео, ржући са љутином на свештеника, што је одбио да га причести. Када је стигао на своју парцелу запалио је последњу цигарету говорећи у себи: „шта сам згрешио Богу па да ми се ово догоди да ме свештеник у цркви осрамоти пред целим народом“. Присетио се да му је игуман манастира говорио да он ванбрачно живи са својом женом јер није венчан у цркви и да су изродили ванбрачну децу, што је тежак грех.
У том магновењу зачуо је снажно режање иза својих леђа: гррр... гррр... гррр. Укочио се и следио у страху од тог снажног режања. Успео је само да окрене главу преко десног рамена и угледао је накострешеног великог вука са разлапљеним вилицама који се пропињао на задње ноге да скочи на њега. Пролетела му је мисао: „Сад је све готово, вук ће ме растргнути“. Сетио се да му је некад деда причао како је вук једном човеку из нашег села упао у тор оваца и удавио три овце. Вук није јео меса од оваца, али их је све растрго и пио крв. Помислио је: „Сад ће и мене вук растргнути и попити ми крв. О да би се отровао од моје крви и срца пуног горчине и отрова па да више никога не растрже.
У том магновењу Божидар је, помиривши се са судбином гласно и дубоко уздахнуо: „Ох Господе!“. Али тада се неочекивано догодило чудо Божије: вук се нагло тргао устрану и побегао у шуму.
„Када је разјарена звер одскочила и побегла Божидар је пао на земљу, и дуго запањен и изнемогао лежао. Дошавши к себи и прво што је изговорио биле су речи: „Хвала ти Господе што си ме данас спасао сигурне смрти“.
Престрашен и изнемогао од језивог догађаја Божидар је покушао да се прибере и устао је са земље и полако вратио код своје куће. Други дан, пошто се мало опоравио и дошао к себи Божидар је пошао у манастир код игумана да му исприча све што му се десило. Видећи га игуман је приметио да му се нешто страшно догодило и рекао: „Причај ми Божидаре шта ти се десило“. Божидар је почео да прича о свему што му се догодило претходног дана, па и шире о свом тешком животу у прошлости. Док је причао игуман га је пажљиво слушао не прекидајући га. Божидар му је тада рекао: „Кајем се што вас нисам послушао када сте ми говорили како треба да уредим свој живот по Закону Божјем. Још је рекао кајем се што сам се неправедно разгневио на свештеника, јер за све ово што ми се десило ја сам сам кривац“. На крају када је Божидар завршио своје казивање игуман му је рекао: „Велика је милост Божја на теби Божидаре. Бог ти је спасао живот и оставио да још живиш. Дао ти је време за покајање. Ти од јуче живиш нови други живот. Тај живот треба да буде по заповестима Божјим у заједници са Богом у Цркви нашој Православној. Потруди се и Бог ће ти помоћи да имаш мир, радост и срећу у будућем животу. Увек се сећај Бога да је он увек са тобом, и Он те неће оставити. Захвали Богу и светом великомученику Теодору чије име носиш, што те је пред Богом заступао у тешкој невољи“.
Божидар је захвалио игуману на поучним и утешним речима и обећао да ће се венчати са женом у Цркви, као што му је он пре две године саветовао.
После Великог поста и Васкрса, Божидар је испунио своје обећање игуману и венчао се у Цркви са женом. Сада он срећно живи са својом породицом по заповестима Божјим, чудећи се у себи како га је Бог дуго трпео и чекао његово покајање и обраћење. Непрестано слави Бога захваљујући Му на Његовој милости и љубави.
Нека је слава и хвала милостивом Богу на његовој љубави, који је дошао да спаси грешнике.

Покајање је дао Господ за спасење

ПОКАЈАЊЕ ЈЕ ДАО ГОСПОД ЗА СПАСЕЊЕ
(Зуб за зуб, око за око, ухо за ухо)

У Мојсијевом Закону је казано: „Око за око, зуб за зуб“. А кад је Господ Исус Христос дошао учећи народ на гори рекао је: „А ја вам кажем да се не противите злу него, ако те ко удари по десном образу твом окрени му и други. Да будете синови оца својега који је на небесима јер Он својим сунцем објасава и зле и добре. Будите ви, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески“.
У једном селу код Аранђеловца живи један сељак по имену Живојин. Он има добро имање које је даје довољно прихода да његова многочлана породица може да живи угодним сељачким животом. Има њиве, воћњак, ливаду, виноград, башту за поврће и забран. Као и сва домаћинства у његовом селу и он има краве, волове, овце, свиње и живину. Живојин слави крсну славу Светог Јована Крститеља. Знао је Живојин да је Свети Јован Крститељ највећи светитељ који се слави као крсна слава. Он је знао да је Господ Исус рекао за Светог Јована Крститеља: „Он је највећи од жене рођених“. Био је поносан и радостан што има великог заштитника своје породице. Мислио је да њему своме заштитнику треба да буде захвалан што је његова многочлана породица живела добро.
Крсну славу Светог Јована Крститеља која се слави 20. јануара славио је богато. Скромније је славио остала празновања Светог Јована Крститеља – Ивањдан 7.јула и Усекованије главе Светог Јована Крститеља 11.септембра. Пошто се на Усекованије увек строго пости то је Живојин строго пазио и поштовао. Међутим, године 1965. договоре се неколико његових неверујућих комшија из села који су били чланови партије да Усекованије оскрнаве наговарајући Живојина да за славу припреми печење. Дуго су га убеђивали али пошто се Живојин бојао да прекрши завет који му је отац оставио; нису га убедили. Међутим они нису одустали од своје намере, већ су другом приликом опет убеђивали Живојина да за славу припреми печење обећавајући му да ће му наћи добар посао у предузеће, и да ће он поред посла у предузећу моћи да обрађује и своју земљу и тако имати још бољи приход. На тај начин он ће моћи лакше да школује своју децу. То је било примамљиво за Живојина. Мислио је у себи спремићу печење за ове људе, а ја и моја породица постићемо као и до сада.
На један дан пре Усековања, да би остварили свој план ови људи сумњајући да ће Живојин испунити своје обећање дошли су код његове куће да виде да ли он хоће да испуни договор.
У међувремену размишљајући какво је обећање дао својим комшијама да ће за Усековање припремити печење и омрсити славу уплашио се да то изврши и сасвим је одустао од договора. Кад су ови људи дошли код његове куће рекоше Живојину: „Дошли смо да ти помогнемо да закољеш прасе и испечеш печење“. На то им Живојин одговори: „Ја сам се уплашио и не смем да закољем прасе за Усекование јер је тај дан по црквеном календару строги пост“. Онда му они рекоше: „Ми ћемо све да урадимо, а ти нам само покажи које прасе да узнемо“. И тако они сви уђоше у обор где бораве свиње и узеше једно добро прасе од око 30 килограма. Кад су га износили из обора оно је почело да скичи. Велика крмача је почела да јури за њима грокчући тако да су они брзо побегли из обора износећи прасе. Онда они рекоше Живојину: „Није добро да ми кољемо прасе за твоју славу“. И један од њих додаде нож Живојину у руку и рече: „ Седи ти овде на земљу и држи нож окренут нагоре“, а двојица који су изнели прасе из обора набацише прасе на нож који држао Живојин и тако заклаше прасе по јединственом ритуалу. Брзо су средили прасе за печење и кад је било готово поставили печење на велики послужавник спремно за сервирање. По обичају ставили су му паприку у уста.
Сутра дан на Усекованије дошли су „другови“ партијаши на гозбу. Живојин је са оклевањем и тужно посматрао шта се дешава у његовој кући. Изнео је печење на сто и остало настојећи да се не умрси. Али после извесног времена кад су се мало понапили један од „другова“ одсече једно уво од прасета и поче да га грицка, а друго уво одсече и даде га Живојину говорећи „Пробај како смо га реш испекли“. И Живојин припит поће да грицка уво од прасета смејући се рекавши: „Прави сте мајстори за печење и гозбе“. Гости су се веселили, јели, пили, певали а неки и псовали. После неког времена Живојин устаде са стола и изађе из собе да би отишао до нужника. Дуго се задржао не врачајући се тако да један од „другова“ рече: „Сигурно се Живојин напио и отишо да одспава“. Они почеше да га траже по собама и не нађоше га. Један од њих изађе напоље и чуо је како неко јечи у обору где бораве свиње. Притрчао је и има је шта да види. Велика крмача која је гроктала док су њено прасе износили из обора наднела се над Живојином и одгризала му образ и уво.
Живојин се приликом прескакања прелаза у обору спотакао закачивши ногом за врљику и пао главом на корито из којег су свиње јеле и раскрвавио аркаду из које је текла крв. С обзиром да је био припит није могао да се придигне. Тада му је пришла крмача и почела да лиже крв са аркаде и да гризе десни образ и уво.
У том тренутку један од „другова“ који га је видео узвикнуо је: „Људи пожурите крмача поједе Живојина!“ „Другови“ брзо притрчаше, одјурише крмачу и узеше ошамућеног Живојина и изнеше из обора. Брзо су га одвели у болницу где су му лекари извршили операцију аркаде и образа, а на поједено уво ставише велики завој да зауставе крв. На то уво он више никад није могао да чује. Он је пречуо Божију заповест: “Не греши”.
Господ Исус Христос је поучавајући народ у причама на крају увек говорио: „Ко има очи да види нека види и ко има уши да чује нека чује.“ Овај Живојин вероватно није знао за ове Христове речи па је због тога и образ обрљао тиме што је омрсио своју славу Усекованије чинећи тежак грех. Ипак се касније горко покајао што је послушао „другове“ а не Господа Исуса Христа и свој грех исповедио да би добио опроштај. Захваљивао је Богу што му је сачувао живот и оставио време за покајање. Бојао се да се овај његов грех не покаже ни на једног члана његове породице, па је редовно ишао у цркву и давао милостињу сиромасима. Овај његов грех је допринео да се он врати себи и Богу, као блудни син који је рекао своме оцу: „Оче сагреших небу и теби и више нисам достојан назвати се сином твојим.“
Многомилостиви Господ наш Исус Христос сваки грех који човек учини па се покаје и исповеди прашта, јер је рекао: „Нисам дошао да зовем праведнике него грешнике на покајање.“ Јер прве речи које је изговорио када је почео да приповеда своју науку рекао је: „Покајте се јер се приближило Царство небеско.“
Слава и хвала много милостивом Господу који нам је дао покајање за спасење.

Живот са Богом у Цркви јесте блаженство

ЖИВОТ СА БОГОМ У ЦРКВИ ЈЕСТЕ БЛАЖЕНСТВО

Господ наш Исус Христос је рекао о молитви: „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште добија; и који тражи налази; и који куца отвара му се“. А народна пословица каже: „Без невоље нема богомоље“.
Сви људи који су у невољи иду да траже излаз за своју невољу и решење за свој проблем. Верујући људи траже решење за свој проблем на право место где се може наћи решење за сваки проблем и излаз за сваку невољу. То место јесте Црква Православна. Људи који имају слабу или криву веру траже решење за свој проблем и своју невољу на погрешном месту, код гатара, врачара и оџе где се не може наћи решење ни за какав проблем и ни за какву невољу, већ се постојећа невоља само увећава и проблем компликује.
Они људи који иду да траже решење свог проблема у Православној Цркви обраћају се Богу молитвом Који милошћу и љубављу увек помаже човеку који је у невољи. А они људи који иду код врачара, гатара, биоенергетичара и оџе да траже решење за свој проблем, траже решење од ђавола који је лажа и отац лажи и највећи непријатељ човеков. Оне који имају праву веру у живог истинитог Бога, Бог милује и спасава од свакога зла. Сам Господ Исус Христос је рекао својим апостолима: „Без мене не можете чинити ништа добро“. „Идите дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка века“.
Људи који имају слабу и криву веру противе се Богу не испуњавајући заповести Његове и као такве ђаво преко гатара, врачара, биоенергетичара наговара да чине грех и свако зло које је од ђавола.
И тако једног дана 1988. године дође један човек из села Годова код Тутина у манастир Црна Река после многих лутања на погрешном месту код гатара, врачара и оџе да тражи помоћ за свој велики проблем код игумана манастира. Стигао је око подне после литургије која је служена у манастиру. Игуман је седео на тераси конака са једним својим духовним чадом разговарајући са њим о духовним питањима живота у Православној Цркви.
Овај човек кад је стигао поздравио је игумана и његовог госта. Игуман му рече изволи брате седни да се одмориш и упита га: „Одакле долазиш и имаш ли неки лични проблем или проблем у породици?“ Посетилац рече: „Долазим из Тутина, а о проблему који је имао ништа не рече, јер се снебивао да о њему говори пред игумановог госта. Игуман је видео да он има нешто да каже и пита па му рече: „Причај слободно не устежи се што је овај мој гост овде“ Тада овај сељак са малим устезањем поче да говори и рече: „Мој син кад говори муца. Почео је да муца пре десет година када је имао дванаест година. До дванаесте године, кад је ишао у школу био је најбољи ученик у разреду. Звали су га Никола Тесла. Кад је почео да муца иако је имао знање није могао нормално да говори и наставници су га пропустали те завршио осмогодишњу школу. Његови другови из школе су му се подсмевали и називали га: „муцавко“, па је због тога он избегавао дружење са осталим ученицима и све се више повлачио у себе, и од куће је ретко одлазио да се игра са друговима. Многи његови школски другови су завршили и средње школе. Запослили су се а неки и оженили, а мој син није наставио школовање. Стално борави код куће не дружећи се ни са ким”. И даље настави да говори овај сељак о разлогу свог доласка у манастир и рече: “Ја мислим да се ово десило моме сину зато што је мој отац пре петнаест година обећао да поклони једног брава овом манастиру, а није га дао. Па сам дошао да питам да ли могу ја да донесем брава манастиру, да би испунио обећање мојег оца, да би ми син оздравео. Ја сам све чинио да мој син оздрави. Водио сам га код врачарки да му бају и код оџе који му је дао амајлију па ништа није помогло. Водио сам га и код лекара дефектолога који нису могли да га излече. Незнам више шта да радим и шта да говорим“.
Игуман га је пажљиво слушао са видљивим жаљењем због овог случаја и због свега што је он чинио изван Цркве где нема помоћи, па му рече: „Ово се није десило због тога што твој отац није приложио брава који је обећао манастиру. Мора да постоји неки други разлог. Из овога што си испричао види се да ти имаш слабу веру у Бога који може да помогне и реши сваки проблем. Види се да ви не идете у цркву и не молите се Богу. Не исповедате се, не причешћујете се. И уместо да тражите помоћ од Бога у Цркви, ви тражите помоћ од џавола код гатара, врачара и оџе који не могу да помогну крштеном човеку. Али овде мора да постоји још неки разлог што се ово десило твоме сину“.
Овај сељак слеже раменима и рече: „Не знам који би разлог могао бити“.
Игуман га онда упита: „Јеси ли венчан са женом?“. Сељак одговори:“Јесам.“ Онда му игуман одговори: „ Не оно венчање код матичара јер то није венчање већ регистрација. Него јеси ли венчан у Цркви?“ Онда он одговори: „Не, нисам венчан у Цркви.“ Тада му игуман рече: „ То је главни разлог што је твој син почео да муца, а све ово друго што сте чинили, што сте ишли код гатара, врачара и код оџе све је то допринело да се ваш син не излечи, и да се проблем више компликује и невоља увећа. Но да ти кажем брате, није касно што си на крају дошао у манастир у Цркву. Може се помоћи твоме сину и да оздрави. Дођи са женом и сином овде у манастир да урадимо све што треба да урадимо. Ја ћу да вас исповедим и венчам и да се помолимо Богу за вашег сина код кивота Светог Петра и ваш ће син оздравити и почети правилно да говори.“
На ове речи игуманове овај сељак рече: „Не можемо да дођемо“. Онда га игуман упита „Зашто?“ Он одговори: „Раздвојио сам се са женом и не живимо заједно. Имамо две куће у дворишту и ја живим у једној кући а жена у другој, а син борави и код мене и код жене“. Онда му игуман рече: „Договорите се и помирите се па дођите у манастир, ако хоћете да ваш син оздрави“.
Овај човек онда устаде и поздрави са игуманом и његовим гостом и веома забринут оде у своје село, вероватно забринут да ли ће моћи да се помири са својом женом. Месец дана он је убеђивао сина да он може оздавити у манастиру Црна Река јер је то рекао игуман манастира. Син је онда молио мајку да се помири са оцем и да сви одемо у манастир да извршимо оно што је игуман рекао. После месец дана они су дошли у манастир.
Игуман их је лепо примио и све објаснио шта треба да се уради. Он их је исповедио а мужа и жену венчао. Онда је код кивота Светог Петра прочитао молитве за оздрављење њиховог сина. Онда их је позвао да у недељу дођу на свету Литургију када је причестио њиховог сина. Одмах после тога појавили су се први знаци оздрављења њиховог сина.
Њихов брак је венчањем у Цркви добио Божији благослов за срећан живот у породици. Тако је породица која је била неуређена по закону Божијем, почела да живи правим хришћанским животом. Њихов син је после причешћа сав озарен у лицу и са вером и поуздањем у Бога почео да говори са мање муцања. Десило се чудо Божије слично ономе када је неми од рођења проговорио на запрепашћење његових родитеља и свих који су га познавали.
Игуман им је онда рекао како у будуће треба да живе у породици хришћанским животом. Затим је рекао да треба редовно да иду у Цркву и да се непрестано моле Богу. Да никада више не иду код гатара, врачара и оџе и да од њих не траже никакву помоћ.
Нека је Слава и Хвала Господу нашем Исусу Христу што је основао Цркву Своју на земљи у којој се спасавамо.

Правда Божија гмиже али стиже

ПРАВДА БОЖИЈА ГМИЖЕ АЛИ СТИЖЕ
(Бог свакоме човеку даје награду по делима његовим)

У једном селу код Вучитрна живљаше један човек по имену Милан веома доброг имовног стања. Имао је доста добре земље. Много је волео да има много земље. У то време скоро нико из села није продавао земљу пошто је земља била главни извор прихода за живот. А кад би се десило да неко ипак продаје земљу Милан би се први јавио да је купи, како би још више увећао свој посед.
Милан је имао много чланова у породици јер његова три сина кад су се оженили нису се оделили од својих родитеља него су сви заједно живели. Сви синови су изродили много деце тако да је кућа била као пуна кошница. Синови су обрађивали земљу и имали су велике приходе са земље. Због великог поседа Милан је имао потребу да изнајми и најамнике – слуге. Миланово домаћинство било је једно од најбогатијих у селу и околини. Милан никад није радио на њиви, ливади или воћњаку јер је имао болесну кичму. Он је увек са собом носио једно секирче, тако што би држалицу пребацио преко крста – кичме и рукама га обухватао са обе стране, тако да му је то олакшавало ходање. Сваки дан је ишао од њиве до њиве, од ливаде до воћњака и винограда уживајући у добрим приносима на имању. Са људима из села и шире није се дружио, јер су га људи избегавали због тога што је био горд, пргав и кавгаџија хвалећи се својим имањем и умећем газдовања. Често је имао препирке са људима због непотребних ствари. Тако би једном човеку рекао: „Зашто си ми плугом закачио међу и преорао је“. Другом би рекао: „Зашто си дозволио да твоја крава уђе у моју њиву и да поједе неколико струкова кукуруза“. Неком би рекао: „Твоја свиња ми је данас ушла у кромпириште и појела неколико кућица кромпира“, а неком би рекао: „Твоја деца су јуче ушла у мој воћњак и брала шљиве и јабуке да једу“. Од многих је људи због тога тражио да му плате одштету. Због тога су га људи клели и говорили: „Милан је данас ујео Тодора а јуче Славка а прекјуче Марка. Он Стално некога уједа. Једног дана начиће се неко да му поломи зубе да никога више не уједа за срце“.
Он је често саблажњаво људе својим понашањем. Био је веома непобожан човек тако да није поштовао Божији закон. У Цркву је ишао веома ретко. Његово срце је било привезано за његово имање којим се наслађивао. Господ је рекао: „Тамо где је благо ваше биће и срце ваше“. Господ је такође рекао: „Није могуће да не дође до саблазни, али тешко ономе човеку од кога долазе саблазни“. И још је рекао: „Тешко ономе ко саблазни једнога од ових мојих малих, јер би му било боље да му се обеси воденички камен о врат и да га баце у море“.
И Господ се побринуо да поломи зубе које уједају људе за срце и расекао језик од кога долазе честе саблазни. Пророк је рекао: „Језичар човек неће успети на земљи, човека неправедног зла ће уловити“. „Зубе грешника скршио си Господе јер нема у устима њиховим истине, срце им је сујетно; грло им је гроб отворен; језицима говоре неистину“. „Раздражује грешник Господа; по мноштву обести своје говорећи неће тражити Бог; нема Бога пред њиме“. „Уништиће Господ сва уста лукава и језик велеречиви“. „Грех је уста њихових, реч усана њихових и због тога нека буду ухваћени у гордости својој и од клевете и лажи њихове објавиће се свршеци“.
Једнога дана после обиласка свог имања Милан је пролазио поред извора сав уморан и знојав пришао је да се умије, напије и расхлади. Поред извора се налазио високи храст са дебелом хладовином. Милан је прилегао да се одмори и тако задремао. У близини извора налазила се ливада на којој су косци косили. У то време долетела су два гаврана гракчући вероватно ожеднели и почели да слећу према извору али кад су приметили да неко лежи под храстом нису се одмах спустили, већ су почели да круже око храста гракчући. Кад су неки косци приметили гавранове како непрестано гракћу рекли су: „Ово грактање гавранова не слути на добро, десиће се неко зло“. И стварно, после неколико кругова гавранови су се великом брзином спустили на велики храст на коме су биле неколико сувих грана. Једна од сувих грана на које су гавранови слетели великом брзином пукла је и одломила се и пала на Миланову главу који је лежао испод храста. Грана му је пала преко лица и од силног удара и бола снажно је јаукнуо. Косачи чувши снажан јаук отрчали су до храста и ведели да је Милан сав у крви и како се превија од великог бола. Грана га је ударила преко лица и уста из којих је шикљала крв од поломљене вилице и зуба.
Косачи су дотрчали и подигли Милана са земље и брзо га однели у село код куће. Милан је имао добре коње и синови кад су видели оца у крви брзо су упрегли коње и одјурили у болницу да се њиховом оцу укаже помоћ. Лекари су одмах извршили операцију и констатовали да су му повређене вилице, зуби и језик.
Милан се дуго лечио од повреде док му ране нису зарасле. Остао је без зуба и тешко је говорио. Више се није упуштао у препирке са људима, јер скоро да није могао да говори због повреде вилица и језика. Неки људи су му говорили: „Ето, Бог ти је платио све оно што си од нас тражио као одштету због кукуруза, кромпира и воћа које су наша деца јела у твом воћњаку. Бог је рекао: „Јер заиста вам кажем: док не прође небо и земља неће нестати ни најмењега словца или једне црте из Закона док се све не збуде. Ако дакле ко укине једну од ових најмању заповести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небескоме“. И још је рекао: „Ево долазим ускоро, и плата моја је самном, да дам свакоме по дјелима његовим“.
Слава и хвала милостивом Богу који нас и на овај начин учи да срце своје не везујемо за богаство већ за Њега нашег Спаситеља.

Хулитеља (псовача) убило небо

ХУЛИТЕЉА (ПСОВАЧА) УБИЛО НЕБО

У једном селу у Шумадији близу кога се налази манастир Ралетинац живео је један сељак немарног духа. Непобожан, склон исмевању и ниподаштавању свега чему нас учи наша вера Православна. Он је чак исмевао црквене Свете Тајне. У цркву није ишао, а и друге људе је одвраћао да не иду у цркву сматрајући бесмисленим живот са Богом у Цркви. Имао је обичај често да псује Небо. Због таквог схватања и понашања људи су га избегавали као неразумног и непокајаног грешника. Неки људи су му говорили да он неће дуго живети и да неће умрети природном смрћу.
И заиста, то се обистинило. Једне године у време жетве он је изнајмио раднике за жетву у својој њиви. Међу жетеоцима је почињао разне приче и шале које изазивају смех међу непобожним људима. Исмевао је Цркву и свештенике говорећи да они народу ништа не помажу, већ да народ глобе узимајући им новац и прилоге и да скупо наплаћују оно што раде: крштења, венчања, сахране и друге требе. Говорио је за свештенике да су они најгори људи, па да су чак и димничари бољи од њих пошто носе црна одела.
Јулски дан је био топао и спаран и жетеоци су веома напорно подносили труд жетве по врућини. Око поднева када је донешен ручак радницима овај домаћин је отишао да захвати воду са извора у непосредној близини њиве који извире из велике стене. И управо када је пунио суд за воду долетео је орао носећи у канџама корњачу да је баци на стену изнад извора да би је разбијену појео. Али корњача није пала на стену већ на главу овог сељака хулника (псовача). Он је са великим јауком пао на земљу поред извора. Жетеоци су чули његов јаук и потрчали да виде шта се десило са њиховим домаћином. Затекли су га мртвог са разбијеном главом и видели корњачу како поред њега гмиже. Сви су се зачудили и ужаснули чудесној погибији свог домаћина. Један од њих, који га је раније опомињао да не хули на Бога и Свету Православну веру рече са тугом: „Ко се на Бога гађа каменом, камен му пада на главу“. Овај сељак је на Бога и небо много хулних речи изговорио живећи непристојним и богохулним животом.
Пророк је рекао: „Бог ће скршити главе непријатељима Својих, врх власи оних који ходе у преступима својим“. „Човек језичав неће успети на земљи, човека неправедног зла ће уловити у пропаст“. „Уништиће Господ сва уста лукава и језик велеречиви“. „Преступници закона истребиће се сасвим, остаци безбожних уништиће се“.
Многи су људи ову чудну погибију хулитеља Божијег објашњавали његовим непобожним и немарним животом. Говорили су: „Да Бог дуго трпи и чека покајање за грехе почињене, али како он никога није слушао па ни свештенике стигла га је праведна Божија казна који свима даје по делима њиховим“. Апостол је рекао: „Страшно је пасти у руке Бога живога“. „Смрт грешника је зла“.
Слава и хвала милостивом Богу који нас опомиње и на овај начин да треба да живимо по заповестима Његовим

Мученик Јаков

МУЧЕНИК ЈАКОВ
„Бог воли Србе“

Сила и слава Срба беше некад у благочестивој породици.Тај основ у држави Србској поставио је свети Сава у своје време. Јер он беше одредио да у држави Србској буде један Устав – Божји закон. Свети Сава дошавши из Свете Горе у своју отаџбину је предложио, а његов брат свети краљ Стеван прихватио да свето Еванђеље буде закон за све људе у држави Србској; и за краља и за тежака, и за богатог и за убогог, и за ученог и за неуког. Тако је почео напредак и развој народа Србског и државе Србске у династији Немањићкој. А основа тог процвата и развоја народа и државе беше благочестива сеоска породица. Побожну Србску породицу створила је Црква Христова. Тада Црква беше и богомоља и школа и болница и једина установа где се решаваху сва животна питања појединца, породице, народа и државе. Свети Сава први Архиепископ Србски и свети краљ Стеван и остали свети краљеви били су стожер и центар око кога се све развијало и расло до моћне царевине. Они Бога љубише и у њега се уздаше, као што пророк пева: „Боже у тебе се уздаше оци наши, уздаше се и избавио си их. Теби вапише и бише спасени, на тебе се уздаше и не постидеше се“. У химни светоме Сави сви су стихови узвишени, а наш народ највише воли онај који каже: „Свети Сава Србе воли и за њих се Богу моли“. Царство Немањићко трајало је три века и постало је најмоћније на Балкану, јер центар свега беше Божји закон и Црква Светосавска у којој је Христос тело и глава.
После Косова и пропасти Србског царства и државе наступила су тешка времена и невоље у Србском народу и држави од агарјанског поробљивача. Но и тада је Србска породица одољевала свим искушењима јер је основ благочестиве породице била вера у живога Бога Исуса Христа. Господ Исус Христос је рекао својим апостолима преко апостола Петра: „На том камену сазидаћу Цркву своју и ни врата пакла неће је надвладати“. До двадесетог века Србска патријархална породица је опстала и пребродила сва искушења петовековног ропства.
Породица Алимпија Ђурковића из Гојбуље код Вучитрна била је једна од таквих породица која је године 1920. имала тридесет и шест (36) чланова породице. Алимпије се доселио 1861. године из Угљара колашинског у Гојбуљу. Алимпије (Лемпа) са својим синовима Исаијом, Савом, Арсенијем, Јаковом и Милетом и њиховим члановима живела је под једним кровом и обедовала је на једној трпези (софри). Они су имали сазнање да су се у XVIII веку, око 1780. године доселили у Колашин из Роваца у Црној Гори. Крсна слава им је била св. апостол и Јеванђелиста Лука. Такође су имали сазнање по предању да су имали крвне везе са лозом Немањића преко прабабе Јевросиме ћерке Вуканове. Породица је била веома побожна због знања да имају везе са Немањићком лозом па је један члан породице имао име Сава. Ова породица је у великом дворишту имала велику кућу где се постављала трпеза и где се углавном проводило време, и неколико келија за смештај чланова породице. Штале и стаје где је боравила стока биле су постављене по крајевима дворишта које су уједно служиле и као ограда. На дворишту су постојале три капије где се улазило у двориште. Породица је имала велико стадо оваца, стадо коза, крдо говеда, три јарма волова, пар коња, и лепог јахаћег коња за домаћина породице Алимпија. Постојала је савршена подела послова у породици, тако да је сваки члан породице добијао заповест од домаћина Алимпија шта ће да ради. Жене су имале своја задужења у кући и на имању, на припреми хране, око стоке и обделавању њива, башти, воћњака и винограда, и осталим пословима. У породици је владала савршена послушност, слога и међусобна љубав. Сви чланови породице били су неписмени али веома честити, вредни и разборити. Породица је имала и свог кројача (терзију), који је имао задатак да ручно израђује одећу за све чланове породице и остале наруџбине из села. Кројач је био Јаков. Он је имао задатак да за сваког члана породице изради одговарајућу зимску одећу од сукна које се ткало у породици и летњу одећу коју је израђивао од платна које се ткало у породици од лана и конопље, на познати начин изработавања. Јаков је био велики мајстор да направи лепу одећу народне ношње са гајтанима, чипкама и осталим додацима тако да је одећа била свечана и лепог изгледа.
Јаков је био ожењен Јеленом из Слаковца из добре породице. Они су имали су три сина Светолика, Светомира и Ратомира. Пошто је кројачки посао Јакова био да стално ради у кући то је он помагао оцу Алимпију у домаћинским пословима и био је онај који је дочекивао и испраћао госте, и уводио их код домаћина породице Алимпија. Често је присуствовао сусретима домаћина са гостима, па је тако као добар и разборит у опхођењу често замењивао свога оца. Јакову је било поверено и да чува оружје које је породица имала.
Кад је избио балкански рат 1912. године, Алимпије је послао свог сина Јакова у Србску војску да ратује против петвековног непријатеља. Јаков је био велики патриота и јунак. У рату са Турцима био је рањен и био је лечен у болници. После тога био је неко време на опоравак код куће. Убрзо после завршетка балканских ратова избио је први светски рат. У рат је био позван и Јаков као искусан борац и велики патриота и јунак из балканског рата. Са њим су у рат пошли и његова три братанца: Војин, Богдан и Александар. Многочлана породица је тако имала четири ратника на бојишту. Као велики патриота и јунак и искусан ратник из балканског рата, Јаков је био одређен у јединицу мајора Гавриловића на одбрани Београда од Аустроугара. Та јединица за одбрану Београда и отаџбине добила је последњу заповест од мајора Гавриловића: „Војници јунаци, не брините се за своје животе. Ваши животи су жртвовани за краља и одбрану ваше отаџбине. Зато напред у бој за крст часни и слободу златну“. У тој великој борби Јаков је погинуо на обали Саве у Београду. О тој борби је говорио братанац Војин који се из рата вратио код куће. Велики србски песник је као провидео ту борбу певајући: „Не кће Србин издати Србина да га свијет мори пријекором, траг да му се по прсту кажује“, „Удри за крст, за образ јуначки ... хулитеља имена Христова, тријебимо губу из сторине“, „Нек пропоје пјесна од ужаса, олтар прави на камен крвави“. То место витешке епопеје је у близини места где је новомученик Авакум пострадао за веру носећи свој колац на рамену као крст говорећи: „Срб је христов не боји се смрти. Ко се боји Бога истинога, не боји се људи ни демона“.
Тела погинулих ратника сакупљена су и сахрањена. У зидинама Калемегдана налази се спомен плоча браниоца Београда код цркве Свете Петке, где се сваке године врши помен јунацима браниоца Београда. На њих се односе стихови великог србског песника: „Јунацима Бог ће учинити спомен души, а прекаду гробу; луча ће се вазда призирати на гробницу вашу освештану“.
Јаков се није вратио жив из те одсудне борбе за одбрану Београда и отаџбине. Остала су сећања на њега као разборитог човека, великог патриоте и јунака. На њега су били поносни његов отац Алимпије, мајка Рада и остали чланови породице. Сиротица Јелена (Јела) остала је удовица и гајила је своја три сина Светолика, Светомира и Ратомира. Њој и њеној деци су показивали посебну пажњу и љубав свекар Алимпије, свекрва Рада и остали чланови породице. У Алимпијевој породици се осећала туга, јер Јаков није више био са њима, али је био и понос што су имали једног великог патриоту, јунака и мученика. Они као да су хтели да кажу речи Псалмопевца, као утеху: „Памтим судове твоје од искона, Господе, и тјешим се“, „Нека дође к мени милосрђе твоје, и оживим, јер је закон твој утјеха моја“, „Туга и невоља нађоше ме, заповјести су твоје утјеха моја“, „Погледај невољу моју и избави ме; јер не заборављам закона твојега“, „Жедан сам спасења твојега, Господе, и закон је твој утјеха моја“, „Боже над војскама, обрати се и погледај с неба и види посети виноград овај и утврди га, њега кога засади десница Твоја“.
Када су ишли у цркву на Васкрс слушали су стихире: „Да васкрсне Бог и да се расеју непријатељи Његови и да беже од лица Његовог сви који га мрзе“; „Бог ће скршити главе непријатеља својих, врх власи оних који ходе у преступима“; „И загрме с неба Господ и вишњи даде глас свој, и посла стреле и разасу их. Слушајући ове стихире тешили су се у својој жалости.
Своје сећање на оца Јакова казивао је и најстарији његов син Светолик, који је као дечачић запамтио када је последњи пут гледао свог оца Јакова. Светолик је казивао: „Отац ме је носио у наручје од куће до великих врата (капије) дворишта поред реке милујући ме о љибећи ме. Ја сам њега љубио држећи око врата. Онда ме је он спустио на земљу и рекао: „Иди сине код куће и када дођем донећу ти поклон“. Мој отац Јаков је прешао преко реке у шљивак и одлазио у рат, а ја сам га нетремице гледао док није зашао иза шљивака“. Ту слику Светолик је касније причао својој деци, синовима и кћерима. Његова деца су га често подстицала да им прича о свом оцу, јер нису имали деду као остала деца да их деде милује. Ту једину слику о свом деди Јакову његови унуци су добро запамтили и доживљавали на свој начин. Када би друга деца говорила о својим дедовима и Јоковљеви унуци би рекли: „Мој деда Јаков је био јунак и погинуо је у рату“. Са тим сећањем из казивања свог оца Светолика они су живели без деде, који као да је отишао негде далеко, али са неком надом као да ће се вратити. Један од унука је често говорио уз своје име и презиме, али не Ђурковић него Јаковљевић. Када је одрастао волео је сусрете са ратницима-солунцима, који су причали своје доживљаје из рата. Зато је касније када су се ратници и солунци појављивали на местима епопеје: Церу, Гучеву, Колобари и Београду, одлазио да буде међу њима. Гледао их је са одушевљењем како на грудима носе многа одликовања из ратова, и тако као да је међу њима гледао и свога деду Јакова.
А место где је Јаков погинуо и пролио своју крв за узвишене идеале, за веру, слободу, свој народ и отаџбину, та крв је пала на „земљу добру и изникавши донесе стоструки род“. Његови унуци и праунуци школујући се на Боградским факултетима постадоше инжењери, правници, педагози и економисти. Многи су наставили да живе у Београду. Када је један од унука одвео своју бабу Јелену (Јелу) у госте код себе рекао јој је: „Хајде нано да ти покажем споменик нашег деде, твог човека Јакова пошто никад ниси била на његовом гробу да га оплакујеш“. И довео је своју нану Јелу на Авалу на споменик Незнаног Јунака рекавши јој: „Ево нано споменик твог Јакова који му је подигао краљ“. А она са радосним сузама низ образе уздахну и рече: „Бог душу да му прости, заслужио је овакав споменик јер је био добар човек и велики јунак“. А велики песник поје: „За врснијем братом али сином пусти гласа, иза туге бистрија је душа, иза плача веселије појеш“. И још додаје нана Јела: „Причао ми је о овом споменику мој Светомир да је често био на почасној стражи кад је био војник у краљевој гарди 1933. године. Причао ми је и мој Ратомир кога сам родила оне године кад ми је Јаков погинуо да је често долазио на овај споменик јер је био официр у краљевој војсци, да би одао почаст своме оцу.
Име Јакова је обновљено у овој породици. Онај унук који је као дечак због љубави према своме деди Јакову желео да му презиме буде Јаковљевић кад је одрастао и добио сина првенца, имао је жељу да свом сину надене име Јаков. На крштењу сина упитао га је његов кум: „Да ли имате неко име које желите да обновите, он је са радошћу узвикнуо: Јаков му је име“.
Читајући псалме он је посебно волео оне стихове псалама где се помињало име Јакова: „Хвалите име Господње, хвалите, слуге (Господње), Господа, који стојите у дому (Храму) Господњем, у дворима дома Бога нашега. Хвалите Господа, јер је добар Господ; псалмопојте Имену Његовом, јер је добро. Јер Јакова изабра Себи Господ, Израиља за достојање Себи“.
А благословена и благочестива породица Алимпијева је касније процветала и од ње после оне 1920. године са тридесет и шест неписмених чланова постало је преко тридесет породица са неколико стотина потомака. Многи потомци су постали инетелектуалци, али знајући своје благочестиве претке чували су веру и достојанство и били су честити људи. Господ је рекао: “Или усадите добро дрво, и род његов биће добар; јер се по роду дрво познаје“.
Нека је благословен Бог наш који нам је дао живот; који нам је дао закон по коме треба да живимо у Цркви у причастију са Њим, сада и у векове векова. Амин.