Човеково сродство са Богом

ЧОВЕКОВО СРОДСТВО СА БОГОМ
Размишљања и подсећања упућивана верницима

Сам Бог је преко пророка говорио: „Ја рекох богови сте и синови Вишњи сви“. Бог је створио човека као најмилије и најсавршеније своје створење, да би пребивао у љубави са њим. О стварању човека Свето Писмо каже: „Потом рече Бог: „Да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од свега створенога и од цјеле земље, и од свијех животиња што се мичу по земљи”. И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју божијему, створи га мушко и женско, створи их. И благослови их Бог и рече им Бог: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу и владајте њом, и будите господари од свега створенога. Тада погледа Бог све што је створио, и гле добро беше веома”.
Наш народ каже: „Човек је род и пород Божји“ и „Човек је слика и прилика Божија“. „Слика је са Лика узета“, а „При-лика“ то је оно што се лику придодаје, то је на старословенском подобије.
Наш Бог је у суштини Љубав и Истина и Правда. Створивши човека као своје најмилије и најсавршеније створење поставио га је господарем свега створенога. Бог је човеку дао заповести да би по њима живео у љубави са Њим и тако имао: мир, радост, срећу, здравље, богаство и свако друго добро.
Заповести Божје нису тешке, а све су добре.
Преступање заповести Божје јесте грех: „А плата за гријех је смрт, а дар Божији је живот вечни у Христу Исусу Господу нашем“. Бог је веран у својој љубави према људима који свакодневно падају у грехе, „Јер се Он не може одрећи себе“. Човек је тај који није веран у својој љубави према Богу и ближњима. Нико од људи не може рећи да је безгрешан, јер се у Канону каже: „Нема човека да живи а да не греши. Ти си (Господе) једини без греха: правда је Твоја правда вечна и реч је Твоја истина“.
Наша вера Православна јесте живот са Богом у љубави-причастију. Наша вера није теорија људска. Наша вера је Откровљење Божије нама људима. Нама су откривене све тајне неба и земље и све што нам је потребно за живот по Богу за спасење и за добијање Царства небеског, које је циљ живота. Царство небеско нам је завештао Господ наш Исус Христос рекавши: „И ја вам завјештавам Царство, као што Отац мој мени завјешта“. Немогуће је да Бог изневери и не испуни оно што је рекао: „Небо и земља ће проћи, а ријечи моје неће проћи док се све не збуде“.
Наша вера је наш лични однос са Богом. Апостол каже: „А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. Јер у њој ствари примише добро сведочанство. Вером сазнајемо да су светови саздани речју Божијом, тако да је видљиво постало од невидљивога“. „Без вере није могуће угодити Богу. Вјером живимо а не гледањем“.
Сви светитељи су живели у љубави- причастију са Богом и испунили су све заповести Божије. Они су живели као „небески људи“ и „земаљски анђели“. Њихов живот је потврда да заповести Божије нису тешке и да их може испунити сваки човек уз Божију помоћ. Сваки човек је позван да буде светитељ: „Да будемо свети и непорочни пред Њим у великој љубави“.
Свети Макарије Велики каже: „Главни циљ и највеће благо човеку јесте богоопштење-причастије са Богом. Бог је благоволео да живи у њему, и човек нигде не налази покоја и среће осим у Богу. У таквом сродству стоји човек са Богом по првобитном назначењу стварања. Ниједна блискост ни узајамност није већа од блискости душе човекове са Богом и Бога са душом. Бог је створио разне твари, али ни у једној у њих Он не почива. Бог је себи сачинио престо у човеку и са њим ступио у општење почивајући у њему. Велико је сродство човека са Богом. Као што је Бог створио небо и земљу за станиште човеку, тако је и тело и душу човеку саздао за Своје станиште, тј. да се усели и да почива у његовом телу као у дому Свом, и да му љубљена душа створена по Његовом образу буде прекрасна невеста“.
Високо је достојанство човека. Јер се Бог није Оваплотио ни у Ангела ни у Архангела нити у било коју небеску силу већ у човека, постајући Богочовек, да би извршио домострој људскога спасења. Зато словесна и благоразумна душа човекова нигде не налази покоја осим у Господу и Богу Исусу Христу који је своје благовељење указао једино човеку. Један светитељ каже: „Све што душа човекова може пожелети, довољан је један Бог“.
Свети Јефрем Сирин каже: „Блажен је онај човек који је у Господу постао потпуно слободан од свега земног и пролазног у овом сујетном животу, а заволео је благог, истинитог и милосрдног Бога. Блажен је онај ко стојећи у служби Божијој на молитви као анђео има чисте помисли и не даје приступа ђаволу да му пороби душу и одвоји од Бога Спаситеља. Блажен је онај ко у себи носи непрестано сећање на Бога. Блажен је онај ко је заволео покајање спасоносно“.
Апостол Павле узвикује: „ Не живим више ја него Христос живи у мени. Јер сам уверен да нас ништа неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Исусу Христ Господу нашем“.
Човек не може никад бити сам. Јер ако није са Богом одмах му прилази ђаво који почиње да га куша, да га мучи да га вара (лаже), јер је: „Он човекоубица од искони и не стоји у истини, јер нема истине у њему. Кад говори лаж своје говори; јер је он лаж и отац лажи“. Он човеку убацује разне грешне помисли и распаљује у њему страсти како би га тиме одвојио од Бога и увалио у разне грехе, заробивши га, да би га одвео у смрт. Ако ђаво зароби човека он није слободан. Јер: „Сваки који чини гријех, роб је гријеху“. Човек заробљен ђаволом преступа Божије заповести. Такав човек је отпао од Бога, противи се Богу, ратује против Бога служећи ђаволу. Ратујући против Бога он нема никаквих изгледа за победу већ иде у погибао и смрт. Зато искусни духовници кажу: „Какве су нам помисли такав нам је и живот“.
Господ је дао заповести да би човек живећи по њима свој живот провео у миру, радости, срећи, здрављу, богаству и блаженству. Све заповести Божије су добре и нису тешке тако да их сваки човек може испунити.
Заповести са обећањем јесу: „Поштуј оца и матер своју, не уби, не чини прељубу, не укради, не сведочи лажно, не пожели ништа што је туђе“.
А шта се у ово време дешава? Људи не поштују Бога, па не поштују ни родитеље своје, и не живе по заповестима Божијим, тиме чинећи велике грехе због којих им се дешавају разне несреће и невоље. У ово време људи врше убиства, па и она најтежа и најмрскија када родитељи убијају своју нерођену децу абортусом. Бог је рекао: „Рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њом и будите господари свега створеног“. А људи мислећи да је Бог погрешио, врше насиље над природом хотећи да „исправе“ Бога па планирају породицу убиством своје нерођене деце абортусом. Они мисле да их Бох не чује када се они договарају да изврше злочин и да их он не види када они то чине. Такве људе је заробио ђаво и као сужње увео у најтамнију тамницу да ништа не виде и да забораве да је невидљиви Бог свуда присутан, да све види, све чује и све зна. Бог је праведан Судија и свакоме даје по делима његовим.
У ово време људи чине прељубе и блуд као у време Содома и Гомора када је Господ спалио све блуднике и прељубнике осим праведног Лота. Ови градови спаљени и разрушени остали су да сведоче до данас свим грешницима непокајаним, да је Господ страшан и праведан Судија.
У ово време људи краду, отимају и закидају мислећи да их Бог не види. Кад човек краде никад то не чини сам, већ у заједници и друштву са ђаволом. Човек и ђаво иду у крађу, а Бог гледа. На крају по правди Божијој сви лопови бивају ухваћени, осрамоћени и кажњени.
У ово време људи сведоче лажно – лажу, мислећи да их Бог не чује и не види. Јадници и проклетници не знајући да их чека огањ неугасиви у паклу, ако се не покају.
У ово време људи желе оно што је туђе. Зато се умножила завист, мржња, пакост и злоба. Све такве људе још у овом животу стиже Божија казна, јер у њиховим душама гори неугасиви огањ мржње, злобе и пакости, да ни у једном тренутку нема мира и радости. Са таквим огњем у души и срцу отићи ће у вечни огањ у паклу ако се не покају.
Зашто људи свакодневно упадају у многе и смртне грехе?
Зато јер су изгубили веру, јер су изгубили веру у живога Бога, свога Створитеља и Спаситеља. Људи су изгубили осећај за оно што је невидљиво. Бог је невидљив. „Бога нико није видео никад: јединородни син који је у наручју оца он га објави“. Бог је свуда присутан и све испуњава, зато све чује, све види и све зна. И душа човекова је невидљива и у сваком човеку постоји жива и словесна душа која има свест и савест која је глас Божји у човеку. И ђаво је невидљив који се налази у овом свету и који ратује против сваког човека. Он нема власти над човеком. Крштени човек увек може победити ђавола уз Божију помоћ, јер га је Господ Исус Христос наоружао непобедивим оружјем КРСТОМ И ИМЕНОМ СВОЈИМ.
Има ли наде за спасење људи који су огрезли у смртне грехе?
ИМА, ИМА, ИМА!
ПОКАЈАЊЕ ЈЕ ДАО БОГ ЗА СПАСЕЊЕ. ПОКАЈАЊЕ ЈЕ ЛЕК ЗА СВАКИ ГРЕХ.
Покајање је тајна побожности. Господ наш Исус Христос је истинити Бог. Прве речи које је он изговорио људима објављујући им своју науку спасења јесу: „Покајте се јер се приближило царство небеско“.
И ево већ две хиљаде година ове Христове речи се испуњавају и обистињују код свакога човека који се покаје за своје грехе и исповеди их. Од првога покајника, разбојника на Крсту који рече Исусу: „Сјети ме се Господе, када дођеш у царству своме“. И рече му Исус:“Заиста ти кажем данас ћеш бити самном у рају“.
Кроз сву историју Православне Цркве до данас, сви који су се покајали за своје грехе и исповедили добили су опроштај. Гонитељ Христа и његових следбеника фарисеј Савле који је: „Дишући пријетњом и убиством на ученике Господње“, покајањем постао апостол Павле најревноснији апостол Христов. За Христом су пошли многи други покајници: Мојсеј Мурин, Бонифатије и Аглаида, Марија Египћанка, Пелагија и Тајса и многи други милиони покајника. Све њих примио је Господ наш Исус Христос који је рекао: „Не требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“.
Знамо: „Да ни величина сагрешења ни мноштво грехова не могу превазићи велику дуготрепељивост и крајње човекољубивост Бога нашег. Но они који се усрдно кају Он милошћу очишћује и осветљује и чини их учесницима светлости и заједничарима Својега Божанства“.
Такав Бог је био потребан људима на земљи. И он је сишао „Да нико ко верује у Њега не погине него да се сви спасу и дођу по знање истине и имају живот вечни.
ЗАТО ЈЕ СВАКОМ ЧОВЕКУ НАЈПОТРЕБНИЈИ БОГ.
Јер нема човека да живи а да не греши и нема човека да нема неки животни проблем. Господ наш Исус Христос истинити Бог рекао је: „ Без Мене не можете чинити ништа добро“. Зато је сваком човеку Бог најпотребнији непрестано и сваког часа, јер ми не можемо да живимо без Бога, ми не можемо да дишемо без Бога.
Немоћним људима у невољи потребан је Бог Спаситељ да их оснажи, подигне и спаси. Он је рекао: „ Ходите к мени сви који сте уморни натоварени ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем и начићете покој душама својим“.
Тужнима је потребан Бог Утешитељ да их утеши и врати у нормалан живот. Он је рекао: „ Блажени који плачу јер ће се утешити“.
Болеснима је потребан Бог Исцелитељ који може да излечи сваку болест. Он је излечио губаве, крвоточиве, хроме, слепе, демоноимане, па је чак и мртве васкрсавао.
Неукима је потребан Бог Учитељ који их може научити сваком корисном знању од вере и свакој мудрости. Он је дао своје Јеванђеље као науку од кога су се научили сви Светитељи. Јеванђеље је књига од које су написане све друге добре књиге.
Гладнима, жеднима и нагима потребан је Бог Хранитељ који је рекао: „ Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“. „ Ја сам хлеб живота, не брините се шта ћете јести и шта ћете пити и у шта ћете се оденути, него иштите прво Царство Божије и правду његову, и све ће вам се додати“. Он је са пет хлебова и две рибице нахранио у пустињи пет хиљада људи.
Онима који су на власти потребан је Бог Предводитељ који је рекао: „ Ја сам Пут Истине и Живот“. „А слијепи слијепога ако води оба ће у јаму пасти“. Велико зло сналази народ од безбожника, неверника и кривоверника који се налазе на власти, водећи народ и државу у пропаст. Зато, пошто народ бира оне који треба да их воде треба да бира праве побожне људе.
Богатима је потребан Бог Богаташ највећи, који је рекао: „ Не сабирајте себи блага на земљи где мољац и рђа кваре и лопови краду, него сабирајте себи блага на небу где ни мољац ни рђа не кваре и лопови не краду. Начините себи ризнице нерукотворене на небу које неће овештати“.
Ако има и таквих људи који кажу да им ништа није потребно од свемогућег Бога, таквима кажемо да је њима најпотребнији Бог Спаситељ јер се они налазе у највећој опасности и близу су смрти и вечног огња у паклу.
Спасење је од Спаситеља Господа нашег Исуса Христа. „ Он је глава тијела цркве која је почетак. Прворођен из мртвих да у свему Он буде први“. Спасење је у Цркви Православној кроз Господа нешег Исуса Христа. Изван Цркве наше и без Господа Исуса Христа нема спасења нити икаквог добра. „Јер нема другога Имена под небом данога људима којим би смо се могли спасити“
Господ наш Исус Христос има Слуге своје – Посленике на земљи који врше дело Божије у народу своме: епископе, свештенике, духовнике. Сваки крштени човек у Православној Цркви треба да има духовника – духовног оца коме се обраћа за помоћ у свакој прилици.
Нека је Слава и Хвала нашем Господу нашем Исусу Христу што је основао Цркву Своју на земљи у којој се спасавамо.

Вера наша спасоносна

ВЕРА НАША СПАСОНОСНА

У једном селу наше Свете Србије живи вредни и честити човек Божин са својом породицом. Он је рођен 1945. године у сиромашкој, сељачкој породици. Његови родитељи су изродили седморо деце, четири сина и три кћери. Они су били веома побожни. Изражавали су захвалност Богу што им је подарио много деце. Сматрали су да су деца највеће богаство у породици.
Деца су била послушна својим родитељима и живела су у међусобној љубави и према родитељима. Деца су се научила послушности, честитости и поштењу.
И тако се овај честити, вредни човек Божин оженио кад је навршио двадесет шест година са девојком Оливером. Они су били вредни и ревносни на својим пословима. Саградили су малу кућицу у близини родитељске куће. Живели су и даље као у једној породици са родитељима са браћом и сестрама. После две године срећни брачни пар Божин и Оливера добили су сина а кроз две године кћер а касније и другог сина. Божин се запослио као помоћни радник у предузеће. Као вредног и поузданог радника, узео га је високо квалификовани мајстор себи за помоћника. Божин је од свог мајстора научио да ради многе важне послове. После три године спремао се и положио испит и постао полуквалификован радник. Плата му је била мала. Са још мало прихода од земље живео је скромно са својом породицом.
Многи његови другови и комшије били су богатији од њега, па су се често пред њим хвалили, кад би неко од њих купио добро дело неку ствар за домаћинство, половни аутомобил или половни трактор. Није било лако Божину да то слуша, јер он није имао ништа од тога да би се и он похвалио. Обично је ћутао и слушао како се његови другови хвале.
Једном кад су се многи хвалили својим богаством проговори и Божин узвикнувши: „И ја сам богат!“ Сви га погледаше а један му са ниподаштавањем одбруси: „Ајде ћути, чиме си ти богат кад те знамо!“ Одговори Божин: „Богом сам богат“ показавши – руком на срце своје.
Многи се насмејаше, а један са потцењивањем рече му: „Нека ти Бог баци са неба нешто да то видимо па ћемо ти веровати!“
У то време, од седамдесетих година почеше многи људи да одлазе у иностранство ради посла и веће зараде. Одлучи се и Божин те отиде у Немачку на рад. Као вредни радник имао је добру зараду јер је радио по цео дан од јутра до вечери. Штедео је да би имао што више за своју породицу. Зарађеним новцем изградио је добру кућу у свом селу. Изградио је помоћне зграде: шталу, амбар, кош. Купио је и три хектара земље. А затим је купио половни тракор и половни комбајн.
Године 1983. Божин је одлучио да се врати у своје село, јер је то увек желео. Вратио се возећи велики аутомобил – стари „мерцедес“. Његова вредна жена – добра домаћица кућила је кућу док је Божин био у иностранству. Божин је сваке године, за празнике и за време годишњег одмора долазио код своје куће. За време боравка и рада у Немачкој пре него што се вратио у своје село Божин и Оливера су изродили четворо деце. Сада је вредни и честити брачни пар имао све услове да живи срећно и весело.
Божин је волео своје родитеље, браћу и сестре и помагао им је у свему. Поштовао је и своје комшије и другове, иако су га они раније поцењивали као сиромаха. Он се и даље дружио са њима не узимајући у обзир то што су га некада понижавали. Неки су се од њих променили и почели да га хвале из користољубља а неки су му завидели и оговарали. Један од оних који су га хвалили једног дана му рече: „А бре Божине ти си нас све надмашио. Постао си богат човек. Сада имаш све и више него било ко од нас у селу“. На то му Божин смирено одговори: „Не, не све ово што имhhzxhам није моје. Све је то Божје. Бог је богат и он ми је све ово дао на коришћење. Хвала Богу на Његовој великој милости и љубави према мени. Ја се нисам привезао ни за једну ствар од овога што имам. Бог може све ово да ми одузме ако хоће. Ја се осећам да сам богат зато што имам Бога у себи као највеће богаство, исто као и раније кад нисам имао ништа од свега овога“. На то му он одговори: „А бре Божине, ти се ниси ни мало променио. Остао си исти као пре, прави србски сељак“. На то Божин одговори: „Ја сам то желео увек да будем као мој отац сељак“. На то му он одговори: „Тебе Божине није променила ни богата Немачка ни њихова култура, ни богаство које си задобио тамо. Заиста си остао као и пре прави србски сељак“. Тада се у разговор умеша један други комшија рекавши: „Не, не, Божине није истина. Твоји родитељи су ишли пешице у манастир када су ишли на празник, а ти се возиш „мерцедесом“. А Божин му одговори: „Постоји разлика али само у превозу моји родитељи су ишли пешке а ја се возим „мерцедесом“ што је споредна ствар. Главна је ствар: Бог је исти и иста је наша вера Православна”.
Слава и хвала Богу што сам се родио као Православни Хришћанин“.

Благочестиви супружници Светолик и Јорданка

БЛАГОЧЕСТИВИ СУПРУЖНИЦИ СВЕТОЛИК И ЈОРДАНКА

Господ наш Исус Христос проповедајући Своју науку народу је рекао: „Ако ко хоће да иде замном, нека се одрекне себе и узме крст свој, и замном иде“. „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима; и који тражи налази; и који куца отвориће му се“. „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и узмите јарам мој и бреме моје и ја ћу вас одморити. Јер је јарам мој благ и бреме моје лако јер сам ја кротак и смирен“.
После венчања и свадбе 1932.године ови благочестиви и благословени супружници Светолик и Јорданка, са вером и надом на Бога одлучише да почну нови живот на новом месту у селу, јер стара и трошна кућа са тесним двориштем беше неприкладна за живот какав су они желели. Рођаци Александар и Харитон договорили су се са њима да изврше замене старе куће и дворишта за нови плац на крају села, тако да су сви они добили одговарајуће површине и места сваки по својим плановима и жељама.
И тако на брежуљку на крају села Светолик и Јорданка начинише нову кућу чатмару свој нови дом за нови живот. Људи из села сачинише мобу и помогоше изградњи куће тако да за кратко време подигоше нову кућу са два одељења, собу и оставу. Пошто је јесен те 1932.године била кишовита послови на изградњи куће одвијали су се отежано али убрзано да би кућа била усељива пре зиме. Кућа је била покривена ћерамидом и излепљена блатом. Приближавао се дан крсне славе Светог Луке па да би се крсна слава прославила у новој кући, због мокрих зидова нису стигли ни да је окрече. Говорили су Светолик и Јорданка: „Окречићемо је касније на пролеће. Важно је да се ове јесени уселимо у нову кућу и да у њој прославимо крсну славу и тако почнемо нови живот“. Свештеник је извршио освећење куће и осветио водицу за крсну славу. Бог је услишио ове скромне жеље ових кротких, честитих и вредних супружника. Господ је рекао својим угодницима: „Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити. Тако да можемо говорити Господ је мој помоћник и нећу се бојати шта ми може учинити човек“.
Кућа је имала веома добар положај на брежуљку са добрим погледом на све стране тако да је изгледала као мали дворац. У соби која је била спаваћа соба и кухиња и гостинска соба и трпезарија постављене су све ствари које су они имали: један дрвени кревет, наћва, софра, пет троножних столица и пећ бубњара – кофтор. У остави су били постављени сандук са опремом коју је Јорданка донела као невеста, качице за туршију и сир, карлице за расхлађивање млека, ћупови и два грнета за кување, калаисана тепсија и тигањ, каленице, дрвене кашике и остало посуђе. У остави је била одлагана постељина за спавање: черге, губери, јастуци, чаршави и остало, који су увече опет уношени у собу за спавање. Када су долазили гости из родбине из других села и остајали да преноће, простирала би се слама на под собе преко које су стављани чаршави, ткани шарени јастуци и покривачи черге и губери. Тако су сви спавали заједно у тој соби.
Пошто је те прве године по усељењу соба остала неокречена због влажних зидова, од топлоте из кофтора појављивала се влага у соби тако да су је морали често проветравати. Почела је да ниче пшеница по зидовима од заосталих зрна пшенице из плеве која је била стављана у блато за лепљење зидова. Сва је соба почела да се зелени од пшенице па је свима који су долазили у посету био знак да ће та кућа процветати и напредна бити, као што је рекао пророк: „Колибе ће убогих праведника процветати“.
И стварно половином 1933.године Јорданка је родила свог сина првенца. Онда 1935.године другог сина, 1937. трећег сина а 1938. кћер. Године 1941. родила је свог четвртог сина па 1943. кћер и 1948. најмлађу кћер. Све их је родила у овој благословеној соби. При порођајима Јорданки је помагала њена свекрва Јелена и тетка Мирјана. Сва су деца била здрава и никада нису боловала. Родитељи су се радовали својој деци и пажљиво гајили захваљујући Богу на његовој милости и љубави према њима.
После три године Светолик и Јорданка саградили су поред ове куће и шталу, а једно одељење под истим кровом било је са оџаком и веригама. Поред оџака биле су постављене црепуље, сач, наћва, сандук за пројено брашно и мали сандук за пшенично брашно.
Светолик и Јорданка су били честити супружници и живели су као и сви људи на селу од земљорадње. Имали су мало земље коју су на време стизали да обраде, а други део времена Светолик је радио као најамник код богатих сељака у селу. Они су га радо узимали као најамника јер је он био снажан човек и вешт у пословима, тако да је могао много и квалитетно да уради као орач, жетеоц, везивач, косач, копач и др. Многи су се грабили да њега узму као најамног радника због таквог рада. Био је специјалиста на пословима у винограду. Њега су сви узимали за орезивање винограда, плевљење и прскање, а он је имао све што је потребно за те послове у винограду. У селу је скоро свако домаћинство имало виноград, тако да је Светолик имао много посла. Светолик је имао волове и краве а касније и пет оваца. Имао је дрвена кола без шина, плуг и влачу. Он је на најпростији начин обрађивао своју земљу. Приходи са своје земље и зарада од најамног рада били су довољни за скроман живот породице.
Срећан живот ових благочестивих супружника био је све до 1941.године када је почео рат. За време рата многи људи из села су били убијени, многи претучени и опљачкани од окупатора и његових слугу. Због тога су многи људи пребегли у Србију да би сачували своје животе. Тако је и Светолик морао да остави своју породицу и да као избеглица живи у Војвода Степи код Рашке. Тада је сав терет око породице и обраде земље пао на Јорданку. Она је као веома побожна, вредна жена и добра домаћица успевала да изврши све послове. На првом месту је био труд око своје мале деце. За време рата били су чести напади на село од стране пљачкаша и непријатеља Српског народа, који су пљачкали и нападали куће нарочито оне на крају села. Тако је било неколико упада у двориште Јорданке која је са својом децом кроз прозор гледала упад непријатеља. Јорданка је била велика молитвеница пред Богом и у тим приликама се усрдно молила Богу да непријатељи не упадну у њену кућу и не уплаше њену децу. Она је говорила Богу: „Господе заштити мајку са децом“, као Јелисавета са младенцем Јованом пред Иродовим војницима. Дешавало се да су се непријатељи са пола дворишта враћали на сокак и да нису извршили своје зле намере. Јорданка је захваљивала Богу на Његовој милости и љубави што је он заштитио њен дом и њену децу. Њена деца су је сваке вечери гледала како се она моли Богу и нешто шапутала. Питали су је: „Мама шта ти то шапућеш кад се увече окренеш и стојиш према истоку“? Она је одговарала својој деци: „Молим Бога за вас и за све да живимо у миру и да будемо здрави и срећни“. Јорданка је била веома храбра и мудра жена иако је била неписмена. Она је знала да сву своју наду треба полагати на Бога који је рекао: „Не брините се ево ја сам са вама у све дане до свршетка века“, „Призови ме у својој невољи и ја ћу те спасти“.
При крају рата 1944.године за Светолика и Јорданку наступили су тешки тренуци. Десило се оно што је у Светом писму речено: „Једно зло прође, ево иду још два зла за овим“. У новембру 1944. године партизани су мобилисали младе људе и слабо наоружане и неизвежбане нагонили их на окупаторске бункере и утврђења тако да су многи изгинули и рањавани били без потребе. Срби су били жртвовани за стварање нове комунистичке државе тако да су од Косова преко Срема и Босне до Марибора поднели највеће жртве. Светолика је Бог сачувао у свим тим ратним акцијама, тако да се он после неколико месеци жив вратио својој породици. Јорданка се за то време још више и усрдније молила Богу заједно са својом децом да јој се муж жив врати кући. Касније када је Светолик причао о својим тешким тренуцима на фронту говорио је: „Сам се чудим како сам остао жив, али слава и хвала Богу што ме је сачувао и вратио мојој жени и деци“.
Још док се није проветрио од барута са фронта комунисти су га мобилисали против балистичких гупа на Косову. Они који су га мобилисали сматрали су га као реакционара и противника режима јер је он волео краља чију је слику држао на зиду у оној благословеној соби где је почео нов живот са Јорданком и у којој су му се родила сва деца. Комунисти су му претили да ће га стрељати ако не уклони слику краља из собе. Светолик се послужио једним лукавством и није уклонио слику краља, већ је у истом раму преко ње поставио неке породичне фотографије. Поузданим пријатељима је говорио: „Како да уклоним слику краља, кад је мој отац Јаков као србски војник у јединици мајора Гавриловића на одбрани Београда положио свој живот за краља и отаџбину и за крст часни и златну слободу“.
„Зло друго прође; ево зло треће долази брзо“. Комунисти су почели откуп жита и свих намерница од сиромашних сељака, тако да су многи остали без хране. Наступила је општа глад у србском народу. И Светоликова деца су данима гладовала, јер нико у селу није имао хлеба. У истом периоду комунисти су почели акцију колективизације села, стварање колхоза. Од србских сиромашних породица са патријахалним начином живота почело је стварање колхоза и колектива по идеји руских јевреја. Организована је немилосрдна акција да се растури србско село и србска породица. Сви који су пружали и најмањи отпор тој акцији били су малтретирани, застрашивани, хапшени и тучени. Светолик који је свим срцем био за краља и као такав био обележен од комуниста као реакционар и противник данашњице одмах је био ухапшен. Комунисти су га мучили и претњама испирали му мозак али је он остао неустрашив и непоколебљив и није потписао приступницу за колектив. Пошто нису могли да га осуде после неколико месеци пустили су га из затвора. Он је неуморно радио да му деца не гладују.
Када је пропао експеримент са колективизацијом и када су сви колективи пропали и народ осиромашен, многи људи почели су да траже посао у предузећима да би бар мало олакшали свој тежак живот на селу. Многи људи са села почели су да раде по предузећима. А и ова акција запошљавања сељака по предузећима је била смишљена да се растури србска породица и србско село. Тако је и убоги Светолик одлучио да се запосли у предузеће да би прехранио своју многочлану породицу. Многи партијаши када су чули за то настојали су да спрече његово запошљење у предузеће, обавештавајући руководства предузећа његовим досијеом у коме стоји да је он реакционар и противник данашњице. Светолик је ипак преко једног свог пријатеља који га је поштовао као честитог и вредног човека а који је био утицајан у срезу добио препоруку да добије запошљење. Тако се он 1950. године запослио у „Трепчи“. Прихватио је најтежи посао физичког радника. Плата му је била мала, али са дечијим додатком за седморо деце била је добра потпора за скроман живот. На тај начин је Бог испунио његове и Јорданкине молитве који су много раније говорили „Даде нам Бог децу, помочиће нам Бог да их исхранимо и да деца изађу на свој пут“. Својим ревнитељима Бог је рекао: „ Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити“. „Буди те задовољни оним што имате“.
Сва деца Светоликова и Јорданкина ишла су у школу сваки у свој разред по свом узрасту прво у свом селу а онда и даље. Сви су били одлични ученици и ако нису имали све књиге, свеске и прибор. Били су скромно одевени, а чим би наступили топли дани, од Ђурђевдана до Митровдана ишли су боси. Тек кад би захладнело Јорданка им је правила опанке од свињске коже које су они подлагали одбојцима. Касније када су почели да се производе „Пироћани“ куповали су им. Поред похађања школе и учења свако дете је имало своје послушање у кући око стоке и обраде земље. Већ после основне школе ишли су у њиву да окопавају кукуруз да жању пшеницу и врше са стоком на гумну. Жњели су кукуруз и љуштили га, обрађивали башту са поврћем и радили у воћњаку и винограду. Када су поодрасли као средњошколци за време ферије радили су и код других сељака све послове за надницу.
Јорданка је била веома побожна и кротка жена. Знала је цео православни календар на памет и није јој требала помоћ календара јер је била неписмена. Знала је када је који празник и држала се црквеног закона да на празник не треба радити већ да тада треба ићи у цркву и молити се у својој кући. Умела је лепо да пева. Певала је само у својој кући својој деци. Певала је народне песме из нашег завичаја. Знала је и да гусла на гуслама јер ју је отац њен научио када је била у родитељском дому. Она је често узимала гусле код свог оца и доносила у своју кућу и својој деци гуслала и певала епске песме. Деца су се од ње научила да лепо певају, тако да су, када су радили и певали јер им је она говорила: „Ко пева зло не мисли“ . „Ради право па кажи здраво“. И још им је говорила: „Не лажи да се не осрамотиш“. „С ким си онакав си“. „Душа је најважнија и њу треба добро чувати“. „Свако се дрво по роду познаје“. „Све што желите да вама чине људи тако чините и ви њима“.
Од пет оваца које су имали Јорданка је плела од вуне својој деци чарапе и прслуке. Од конопље је ткала платно за кошуље и гаће и постељину. Сама је знала да кроји и шије одећу својој деци. Неуморно и непрестано је работала. Кад је ткала деца су се око разбоја играла и додиривала вратило, брдо, надбрдило, подношке и совељку. Нарочито су се играла са трлицом за конопље са гребенима, са мотавилом и држали кануре кад се мотају купчад. Јорданка је сваки дан месила проју са киселом водом од очевог бунара и кувала варива: кромпир, пасуљ, боранију, купус и пиринач без меса. Веома ретко је клала кокошку и свако дете по узрсту је добијало део од кокошке. Зими је стављала у варио помало сувог меса од свиње док је трајало.
Деца су се нарочито радовала када су их родитељи водили у цркву на причест. После причешћа куповали су им у пекари свакоме по симит, по једну бомбону као цигару. Постили су све постове вишедневне и дневне среду и петак.
Светолик и Јорданка су пажљиво гајили и васпитавали своју децу. Посматрали су њихове склоности и унапред говорили шта би желели да ко буде. За најстаријег сина су говори да би волели да он буде судија. За другог сина су говорили да би волели да он буде поп, за трећег би волели да он буде учитељ. За најстарију кћер да буде добра домаћица у некој честитој породици јер она личи на мајку. За четвртог сина су говорили да би волели да он остане на селу да живи са њима јер је добар радник на пословима у селу. За две најмлађе кћери су говорили да би било добро да заврше неку школу па да се удају. Њихове жеље је слушао Бог и услишио их. Најстарији син је завршио правни факултет и постао адвокат. Трећи син је завршио пољопривредни факултет и постао наставник у школи а потом и директор. Најстарија кћер се удала на време и постала добра домаћица. Четврти син је завршио машинбраврску школу и запослио се али је остао да живи са родитељима на селу. Најмлађе кћери су после средње школе наставиле студије једна на филозофском а једна на економском факултету и после диполомирања запослиле су се и удале. Највећи проблем је био са другим сином јер, после ниже гимназије кад је требао да иде у богословију комуњаре из села и среза када су за то чули настојали су свим могућим средствима да спрече жеље његових родитеља. Почели су да прете Светолику и Јорданки и свештенику Стевану говорећи да ће њихову породицу уништити. У то време био је основан злогасни логор „Голи Оток“ где су многи праведни и побожни људи пострадали. Због тих претњи одустало се од богословије и други син је после средње школе завршио машински факултет.
Многи људи су посматрајући живот и напредовање Светоликове и Јорданкине породице говорили да је сам Бог био са њима и учио их и помагао да породица буде за углед и пример у целом срезу вучитрнском и шире. Још су говорили да су ови честити и сиромашни супружници својом љубављу, трудом и кротошћу постали знаменити, а и да су и даље остали скромни и кротки и ако би могли да се хвале и уздижу. Из њихове породице од њихових босоногих синова и кћери наше село сада има пет првих интелектуалаца који се не горде, него су присни и срдачни са свима људима, старима и младима, нарочито са својим вршњацима са којима су се дружили и играли као деца. Људи из села увек су поштовали Светолика и Јорданку као честите, поштене и вредне људе, касније као родитеље свршених академаца, а нарочито касније када су њихови синови и кћери основали своје породице. Многи су желели да их виде и да са њима буду у друштву. Многи су питали Светолика, како је он успео да све ово постигне. Он је скромно одговарао: „Бог ме је учио и помагао“. Некима је кроз причу одговарао: „Био један човек у једном селу кога је жена волела и поштовала. Па су га и деца поштовала и волела. Онда су га и из родбине волели и поштовали. Када су људи из других села чули за њега онда су и они долазили да га питају за разне проблеме и ствари којима је он смирено и кротко говорио како треба да живе. Тако је он постао познат као добар и честит човек.“
Тако су живели и радили благочеситви супружници Светолик и Јорданка.
А како су они завршили овај земаљски живот?
Када је Јорданка осетила да се приближава кончина овог живота, она је одлучила и отишла да обиђе сву своју децу по Србији. Посетила је синове, кћери и унуке да их последњи пут види. Никоме није причала своја осећања да их не би ожалостила. Када се вратила са пута после неколико дана осетила је да је тешко болесна. Сви који су били поред ње то су видели. А она као храбра мајка није о томе никоме ништа говорила, али је ипак оставила поруку: „Када ја будем преминула сахрана да буде таква и таква“. Она је преминула 4. фебруара 1971. године.
А када је Светолик осетио да му се приближио крај у овом животу отишао је у посету свим својим синовима, кћерима и унуцима да их последњи пут види. Био је болестан али га то није спречило да иде на велики пут да би благословио све своје синове, кћери и унуке. На крају је свом другом сину оставио поруку рекавши: „Сине мој ја нећу дуго да живим, остало ми је још десетак дана. И зато ти остављам ову поруку, о којој смо разговарали ја и ваша мајка док је била жива: да и даље живите у љубави и да се помажете, да будете честити људи. Да славите крсну славу и да се крсте ова тек рођена деца од пре месец дана. А ти сине мој ићићеш код свих у посету уместо мене и ваше мајке да их подсећаш да не забораве чији су синови и кћери и да се држе свега што смо вам говорили“. И стварно после девет дана Светолик је преминуо 6. маја 1979. године.
Светоликов и Јорданкин други син да би испунио њихову давнашњу жељу да постане поп одлучио је да остави свет и постане монах. Замонашен је 1995. године а рукоположен за свештеномонаха 1999. године. Тако је њихов други син после њиховог представљења испунио њихову жељу.
А има и друго много што су урадили Светолик и Јорданка, које кад би се редом све написало, био би то један велики роман у неколико томова. А ово се написа за спомен душа њихових да им Бог да вечни покој у Царству небеском.

Како Срби славе крсну славу

КАКО СРБИ СЛАВЕ КРСНУ СЛАВУ

Од свих православних народа само Срби славе крсну славу. Највећи србски светитељ Свети Сава који потиче из најблагочестивије србске породице завештао је Србима крсну славу. Свети Сава најпре је хтео и створио као идеал свету србску породицу, а онда свету задругу као основе свете србске државе. Свим људима у земљи србској и велможама и обичним људима Свети Сава је поставио један закон, и за краља и за сељака, за ученога и неученога, за сиромаха и богаташа један закон. Свим Србима беше Јеванђеље Господа Исуса Христа закон. То је врховни Устав у Немањићкој светој Србији. Да, он највећи Светитељ рода Србског створио је свету Србију преко Свете породице, преко Светог Србског човека силом Јеванђеља Господа Христа. Јеванђеље Христово и живот по Јеванђељу у светим врлинама био је Устав и закон за сваког Србина.
Свети Сава је сав свој живот посветио Господу Исусу Христу, тако да је од душе своје и срца свога начинио храм и олтар Господу Исусу Христу и непрестано служио Њему. Због тога Господ Исус му је даровао све дарове, које је он посветио своме народу Србском. Као највећи богаташ Христов и најоданији син Србскога народа, он је основао Србску аутокефалну Цркву, основао је Србску школу и Србску династију преко Цркве Христове.
Свети Сава је желео да србска породица буде нешто више од породица осталих православних народа. Зато је србској породици завештао крсну славу – Светитеља као заштитника када је породица била крштена. И тако је србска породица постала основа, срце и душа србске државе и народа. Свети Сава је дао Типик – правило како да се слави крсна слава. У основи тог правила стоји да је крсна слава наставак Литургије која се врши у Цркви када су се свечари причешћивали, а после свете Литургије настављао се молитвени скуп у дому свечара где се славио Светитељ заштитник тога дома.
За крсну славу меси се славски колач, лепо нашаран и украшен у част Светитеља – крсне славе. Припрема се жито – кољиво за помен упокојених предака свечара, пали се воштана свећа и кандило испред иконе крсне славе. Кади се породични дом свечара. Колач сече свештеник у Цркви или у дому свечара. Гости треба пристојно да се понашају на слави. Славље у дому започиње се певањем тропара Светитељу – крсној слави. Пошто је слава молитвени скуп гости који долазе код домаћина цело време се моле Богу и Светитељу крсној слави за свако добро породице домаћина, гостију и за све Србе уопште. Најпре домаћин наздравља здравицу најцењенијем госту, куму или пријатељу у част крсне славе благосиљајући госта. Гост коме је упућена здравица устаје да би примио здравицу и благодари домаћину на здравици. Сви остали гости када упућују здравицу или је примају то чине у молитвеном положају узносећи молитве Богу, мајци Бојжој и Светитељу – крсној слави за мир, радост, срећу, здравље и свако добро које је потребно за богоугодан живот. Тако је вршена трпеза љубави – славски ручак, а на крају трпезе љубави гости певају Достојно јест... а после тога одлазе из дома домаћина радосни и срећни у своје домове носећи благослов Светитеља – крсне славе. За време трпезе љубави – славског ручка не треба да буде празнословља и недоличних разговора. Не треба да буде опијања, препирања и надмудривања, него треба да влада молитвена атмосфера. Људи треба да знају да је велики грех да се крсна слава скрнави недоличним понашањем. Треба да се у дому свечара понашају као у Цркви јер је дом свечара домаћа црква.
Крсна слава се овако славила у време Светога Саве и у све векове после њега, док су Срби имали чврсту веру у живога Бога као своје највеће богаство, чувајући тако своје душе од греха. Тако су Срби славили крсну славу и у све време пет векова ропства под Турцима. Били су поносни што су православни Срби и говорили су да нас је вера у живога Бога и крсна слава одржала.
А од пре шест деценија многи Срби су похулили на живога Бога Исуса Христа, свога Спаситеља. Похулили су на Светога Саву свог духовног вођу и свог другог спаситеља.Похулили су и на крсну славу и све друго што је свето. Пошли су путем неверника и одступника од живога Бога, мислећи да су потомци мајмуна. Преварио их је ђаво да оставе Господа Исуса Христа Спаситеља и свето Јеванђеље и почели су да слушају и усвајају разне теорије и хипотезе. Почели су да се сврставају у разне партије које пропагирају неправославна учења. Због тога је устао брат на брата ради идеје коју проповеда његова партија. Због тога је нестала братска љубав а завладала мржња и непријатељство међу браћом и проливена многа братска крв.
Половином прошлог века после масовног покоља над Србским народом, Срби су прихватили за владара иноплеменика и неверника да влада њима. И тај иноплеменик као највећи диктатор почео је да руши све оно што је свето код Срба, што је Свети Сава оставио Србском народу као завештање. Он је срушио династију србску и државу србску. Срушио породицу србску и село србско на коме је почивала династија и држава. Направио је расхол у Цркви србској. Забранио је да се Срби крштавају и да живе по закону који им је оставио Свети Сава. Забранио им је и да славе крсну славу. Многи Срби су пристали на диктаторове наредбе. Прихватили су њега као свога и многи су се учланили у његову безбожничку партију.
Диктаторова основна идеја била је да нема Бога. „Рече безумник у срцу свом, нема Бога“. Сваки који се учланио у његову партију морао је да изјави да не верује у Бога.
Од тог времена многи Срби се нису крстили, нису се исповедали, нису се причешћивали, нису славили крсну славу а многи који су је славили оскрнавили су је јер су је од молитвеног скупа претворили у незнабожачки пир – банкет.
У многим домовима уместо славске иконе биле су постављене слике маршала са шапком и осталих другова из политбироа. Понегде је у доњем делу рамова била заденута мала фотографија домаћина под ноге маршалове да му покажу оданост. Такви су били похваљивани од других другова па су били постављани на радна места са већом платом.
На слави се уместо Тропара Светитеља крсне славе певала песма диктатору: Друже .... ми ти се кунемо, као на конгресу партије. Празнословље је било изобилно, врева и галама као на вашару, опијање је била редовна појава. Псовке и хуле су биле честе. „Јер што безбожник трезан мисли то пијан говори”.
И убрзо се показао прст Божји на многим породицама које су оставиле крсну славу. У оним породицама у којима се крсна слава скрнавила појавили се велики проблеми. „Јер Бог наш је огањ који спаљује“. „Страшно је пасти у руке Бога живога“. Многи србски домови су се затворили, а породице угасиле и нестале због великог греха. Многомилостиви Бог дуго је трпео многе Србе и благо опомињао да се покају због својих грехова.
Тако је Бог благо опоменуо и Драгољуба из села Шушњара. Године 1972. он који слави крсну славу Светога Николу због лењивости и немарности последњи је отишао у рибарницу да купи рибу за славу. Риба је већ била продата и он је остао без рибе. Тужан и незадовољан вратио се својој кући. Успут је свратио у другу продавницу и купио десетак сардина, да слава не би била без рибе. На први дан славе имао је само три госта јер су чули да није купио рибу за славу. Када се враћао кући многи који су га сретали сазнавши да није купио рибу саветовали су га и наговарали да на други дан славе закоље брава и спреми печење јер су говорили да то није грех и да многи у околним селима тако већ годинама славе крсну славу. Драгољуб је прихватио наговарање безбожних комшија и рекао им дођите сутра јер ће бити богата трпеза. Другог дана заклао је овцу и припремио печење и све остало. Многи који су чули да је тако другог дана спремио славу дошли су да му честитају славу. Почели су да га хвале као доброг домаћина. Јели су, пили и певали као на безбожничком пиру. У то време док је гозба трајала Драгољубова снаха је отишла да напоји овце на појило које је било у непосредној близини овчијег тора. Отворила је врата од тора и овце су појуриле према појилу. Одмах испред тора где је Драгољуб заклао овцу за гозбу овце су нањушиле крв и почеле да блеје и јуре према појилу. Због велике брзине промашиле су корито појила које је било поред бунара који није имао сантрач и прва овца звонара и ован стада и још једна овца упале су у бунар. Неки од припитих гостију када су чули блење оваца и сами су почели да блеје над овчијем печењем које су јели. У том тренутку Драгуљобова снаха је дотрчала у кућу и повикала: “Тата удавише се овце”! Сав узбуђен Драгољуб је скочио са трпезе и појурио ка појилу а и још неки од гостију. Кад је дошао до бунара и видео да су се удавиле две овце и ован Драгољуб је повикао: “Жао ми је овна, јер ће ми овце остати јалове ове године”. Они који су са њим дотрчали до појила приметили су да је Драгољуб заплакао. Сви гости се окупише око појила где су се овце удавиле са великом вревом и галамом. Тако се завршио овај безбожнички пир и гости се разиђоше својим кућама.
Благи Бог је допустио ову штету и тиме опоменуо домаћина и његове госте и све који су чули за овај случај да се крсна слава не сме скрнавити и омрсити у посту.
А удављене бесловесне овце као да су хтеле да кажу људима да више воле да се удаве него да буду заклане и поједене од непобожних људи на крсну славу у посту, кад не сме да се мрси.
Нека је слава и хвала милостивом Богу што и на оваков начин опомиње људе да треба да живе по Његовом Закону.

Љубав јача од смрти

ЉУБАВ ЈАЧА ОД СМРТИ

Велика је љуба мајке Хришћанке, а где је љубав ту је и вера у Бога и нада на Њега.
То се обистинило и потврдило седамдесетих година код ове Видосаве када се разболео њен деветомесечни синчић Сретен. Чим је приметила да он непрестано плаче и да мање сише, однела га је код лекара у Гњилане. Лекар је приступио прегледу детета које је непрестано врискало грчећи се. Лекар је упитао мајку Видосаву када се разболело њено дете и шта је она приметила том приликом. Она је са сузама одговорила да је пре три дана приметила да се дете често буди са плачем да мање сише и да се грчи. Лекар је прегледао дете слушалицама. Прегледао му нос и уши и почео да врти главом уздижући руке као да нема ништа што би указивало на болест. Али је ипак дао детету једну ињекцију и капи за нос и уши.
Видосава се вратила са дететом у своје село код куће надајући се оздрављењу свога детета. Међутим дете је и даље плакало грчећи се. Већ су почеле и да му се појављују и плаве флеке по кожи. Сва узбуђена и уплашена, Видосава је поново сутрадан однела код лекара своје дете. Он видећи дете веома се узбуди. Поново га прегледа и даде му још једну ињекцију рекавши Видосави, да настави са давањем капи за нос и уши.
Кад је Видосава дошла код куће, видела је да се здравље детета још више погоршало. Дете је још више помодрело и од изнемоглости није могло више да плаче као пре, а није могло ни да сише. Брижна мајка није смела више да чека. Усрдно је почела да се моли Богу да он спасе њеног Сретена. Пуна наде и вере у Бога она реши да однесе своје дете у манастир Драганац, да тамо потражи лек за своје дете. Она је завила своје дете у ћебе узела га у наручје и пошла према манастиру. Са собом је повела своју рођаку на пут до манастира дуг седам километара. Био је хладан магловит новембарски дан са суснежицом. Полазећи на пут помолила се Богу да њено дете не умре док не дође у манастир. Журила је и носила своје дете молећи се усрно Богу да Он, као најбољи Лекар излечи њено дете. Пешачећи само је повремено давала своје дете рођаки да га понесе, ради предаха. Затим га је убрзо опет узимала да га носи, како би у наручју осетила дах детета и куцање његовог срца.
Верна мајка путује и бори се за живот свога детета. Добила је снагу да може да пожури, газећи блато и као на крилима уздигнуте главе гледала је у правцу манастира, молећи Бога и светог Архангела Гаврила да услише њене молитве и да јој изађе у сусрет. Брзо је стигла у манастир и одмах на извору воде одвила је своје дете и спустила га у воду рекавши: „Господе, ти сачувај и спаси мог Сретена, а ја ти се заветујем да ћу Ти до краја живота бити верна слушкиња!“ Затим је хитро опет повила своје дете и замотала у ћебе и одмах пожурила назад према својој кући. Захвалила је Богу што јој сачува живот детета до манастира као што га је молила кад је пошла на пут. Сад је додала другу молитву: „Господе ти можеш, ако хоћеш да сачуваш у животу моје дете док се не вратим код куће да ми дете не умре на рукама на путу. Верујем да то можеш учинити“. И као на крилима журећи вратила се код своје куће. У топлој соби развила је своје дете и почела да га масира, јер је оно све помодрело и као да није показивало знаке живота. Није плакало, а дисање се једва примећивало. Топлим дахом из својих уста дувала је у своје дете, а својим рукама које је стављала у млаку воду трљала је груди, руке и ноге свог детета.
Захвалила је Богу што јој је Бог и ову другу молитву услишио да њено дете не умре на путу. После једног сата масирања и приљубљивања својих усана и уха на груди детета појавили су се видљиви знаци живота. Кожа детета је постајала бела а модрина се све више губила. Дете је отворило очи. Видосава је сада заплакала, али од радости што је Бог услишио њену молитву. Пошто дуго времена није подојила своје дете, принела му је сису у уста да га подоји млеком љубави. Дете је посисало два, три гутљаја и заспало.
Видосава је сада гледала своје дете како дише и ништа не размишља, него се само моли Богу да Он пробуди њено дете да би га опет подојила говорећи у себи: „Гладан је мој Сретен, јер га од јуче нисам подојила“. Она се већ уверила да је Богу све могуће, и да Он може свако добро да учини. И стварно после два сата сна Сретен се пробудио. Видосава га је поново подојила, сада мало више. Сишући љубав мајчину Сретен се поново успавао. Спавао је неколико сати, а када се пробудио отворио је своје очице и благо гледао у своју мајку.
Мајка која је на путу у себи говорила: „Не треба ми живот ако ми дете умре“, сада је и она оживела и радосно отворила своје очи да види како се њено дете – њена љубав, враћа у живот. Непрестано је захваљивала Богу што је услишио њене молитве рекавши: „Боже ти све можеш! Ти можеш болесне да излечиш и мртве да васкрснеш. Ти можеш и тужне да утешиш“.
После тога срећна мајка пуна љубави и вере у Бога и наде на Њега почиње да пева песму успаванку своме сину Сретену славећи Бога. Нада се и верује да ће дочекати да он порасте и да га ожени. Она је сигурна да пошто је Бог показао своју милост, љубав и силу и окрепио њеног сина, да ће Он сачувати и спасити њеног сина до краја живота пошто му је она дала завет да ће му бити верна слушкиња до краја живота.
Слава и хвала милостивом Богу Који излива Своју милост и љубав на свакоме човеку.

Хула на Бога и на веру православну велики је грех

ХУЛА НА БОГА И НА ВЕРУ ПРАВОСЛАВНУВЕЛИКИ ЈЕ ГРЕХ

Један богати сељак 1956 год. је послао свог сина у Београд на факултет да студира. Младић се уписао на филозофски факултет. Пошто тада у младој комунистичкој држави није било кадрова који ће да воде развој новог друштва по марксистичкој науци, то су режимске власти настојале да школују кадрове без вере у Бога, који ће послужити новој безбожничкој власти и држави. И овај студент сељачког порекла био је успешан на студијама. Редовно је полагао испите са успехом. Сваке године за време летње ферије долазио је у своје село код родитеља. Настојао је да се дружи са својим сељацима и да их „просвећује“. Говорио им је и објашњавао о ономе што је учио на факултету. На факултету је учио да Бог уопште не постоји. Да је бесмртност душе људске заблуда. Да је вера Православна глупост непросвећеног народа, и да су мошти Светитеља балсамована тела смртних људи и да као таква немају никакве чудотворне моћи.
Људи из села су га због таквог схватања избегавали као безбожника и отпадника од живога Бога. Многи су се бојали да разговарају са њим и називали су га безбожни „школарац“. Његови родитељи и родбина су то приметили па су га опомињали и саветовали да се покаје и врати Богу и Православној вери као крштени Србин. Његов деда га је много волео али повређен у срцу због његовог неверја и отпада од Бога није могао више да издржи и сав узбуђен узвикнуо је: „Дете моје не хули на Бога и на Свету веру јер је то опасно, можеш изгубити живот као безбожник“. Знао је његов деда да Бог свакоме човеку даје награду по његовим делима. Сви савети и молбе његових родитеља и родбине нису утицале на њега да промени своје мишљење и убеђење и да се покаје. Његови родитељи, деда и баба ишли су често у цркву да се моле Богу, да се Бог смилује на њихово чедо да би се повратио на пут Истине којим су ишли сви наши преци. Њихов син их није послушао већ је наставио и даље да хули на Бога и Свету Православну веру.
Једног дана пође „школарац“ у планину изнад села да се прошета и да набере лешнике који су те године богато родили. У планини су били и неки чобани који су чували своја стада и који су га видели да бере лешнике. Мало времена је прошло и почели су да се навлаче облаци за кишу. Изненада је јако загрмело. У његовој близини где је брао лешнике налазио се један велики храст у који је ударио гром. Од удара грома „школарац“ је био онесвешћен и лежао је као мртав. Чобани који су видели удар грома потрчали су да виде шта се десило са њиховим „школарцем“. Нашли су га да лежи на земљи непомичан али да још увек дише. Брзо су отишли у село да јаве његовим родитељима о свему што се десило. Родитељи су дотрчали кукајући за својим сином и пошто је прошло неколико часова од удара грома откако је њихов син лежао на земљи он је почео да даје знаке живота али није могао да говори. Родитељи су га однели у болницу код лекара, но ни после дужег лечења он није могао да проговори.
Тако је „школарац“ трагично завршио своје студије, добио је „диплому“ од Бога да својим немилом целог живота буде сведок пред људима да је тежак грех хула на Бога и на Православну веру. Пророк је рекао: „Господе ти си страшан и ко ће ти се супроставити? Отуда је гнев твој“. „С неба учиниш да се чује суд твој“. „Уништиће Господ сва уста лукава и језик велеречиви (који хули)“. „Грех је уста безбожника, реч уста њихових, и због тога нека буду ухваћени у гордости својој и од клевете и лажи њихове објавиће се свршеци“. „Човек језичар неће успети на земљи, зла ће га уловити у пропаст“.
Пошто је студијама на факултету у Београду дошао крај пре времена и каријера запечаћена „школарац“ се вратио у своје село да живи код својих родитеља. Људи су га и даље избегавали због хуле на Бога и веру Православну а и због повреде од грома јер су сматрали да га је стигла Божија казна. Он је ретко излазио из своје куће, а кад је излазио из куће млатарао је рукама показујући на небо одакле га је стигла Божија казна. Ударао се по устима рукама вероватно схватајући да је својим уснама и језиком хулио на Бога и своју веру Православну. Родитељи су били тужни и несрећни што је њихов син тако опоменут од Бога али су се помирили са Божијом казном. Ипак су били захвални Богу што им је сина оставио у животу. Деда је после овог случаја пресвиснуо од туге за вољеним унуком па је брзо после овог случаја преминуо. Деда је највише стрепео због непослушности и непокајања свог вољеног унука, јер је знао да хула на Бога и Свету веру без покајања не може да прође без казне Божије. Избегавао је сусрете са људима јер је уместо да се поноси својим унуком морао да се стиди због његових схватања и отпада од живога Бога.
У селу су се сви уверили у оно што су знали побожни Срби да је велики грех хула на Бога и веру Православну и да због тога Бог строго кажњава непокајене хулитеље. Такође су се уверили да човек који нема истиниту веру и исповедање нема ни покајање. Таквог човека ђаво заробљава и прелешћује, ум му помрачује и он уместо да служи Богу он служи ђаволу.
Свето писмо говори да је сваки човек као сасуд у коме обитава добро или зло, Дух Свети или дух демонски, јер не може бити празан. Човек не може никад бити сам. Ако није са Богом онда му приступа ђаво кушач који га вара и мучи наводећи га на сваки грех. Господ Исус Христос је рекао својим ученицима: „Не можете служити Богу и мамону (демону)“. Човек који је постао слуга ђаволу никад не може бити ни миран, ни радостан, ни срећан, ни здрав. Зато је Господ Исус Христос оставио људима покајање за спасење јер је рекао: „Покајте се јер се приближило Царство небеско.“
Слава милостивом Богу на његовој науци која учи људе да треба да живе по Његовом закону да би били мирни, радосни, срећни, здрави и у сваком добру.

Покајнике Бог спасава

ПОКАЈНИКЕ БОГ СПАСАВА

Многи људи у току свог животног века мењају начин живота. И Божидар из једног нашег села у Поморављу, вративши се из Немачке где је радио као „гастарбајтер“, чврсто је одлучио да почне нови прави живот као прави Хришћанин, као што су живели његови претци.
Још неколико недеља па ће почети Велики пост. Сећа се Божидар свог детињства у родитељском дому када су га родитељи водили у цркву заједно са браћом и сестрама да се причесте. Били су то радосни тренуци њиховог живота када су их родитељи свечано облачили у чисту па и закрпљену одећу. После причешћа чашћавали су их поклонима. Куповали су им свакоме по симит који су они штипкањем ломили на залогаје и умачући у со јели са сладошћу. Куповали су им и по једну шарену бомбону као штапић коју су они лизали док се не истроши. Био је то велики догађај да причешћени и почашћени од родитеља проведу празнични дан у цркви и код куће. Код куће су иначе сваки дан јели проју са варивом, а само ретко бараницу или уштипке. На Божић и Велигдан мајка им је правила алву од пшеничног брашна пржену у тигањ.
И тако сећајући се срећног детињства и мучног странстровања на раду у Немачкој када је био одвојен од породице Божидар је дочекао почетак Великог поста, Проћку и Покладе. Радовао се што ће да почне нови хришћански живот са целом породицом. Сећао се, да им је деда причао да је и Господ Исус Христос почео да проповеда Своју науку о правом животу постом и молитвом у Јорданској пустињи после крштења. Господ Исус је постио четрдесет дана када Га је ђаво нападао и кушао да би прекинуо пост и молитву. Али није успео јер је молитва и пост најмоћније оружје против ђавола и одбрана од његових лукавих превара и лажи.
На Покладе, Божидарова жена је спремила богату вечеру по Хришћанском обичају. Прва недеља поста је протекла лако, јер је Божидар у пост ушао одлучно да почне нови живот, а и због тога, што су неснице те године биле дуге када се једе обилна и масна храна која засићује, тако да му се она већ и огадила.
Приближио се дан причешћа – сутра је Тодорова субота, када ћу се причестити после много година, говорио је у себи Божидар. Гризла га је савест што се дуго није причешћивао, али се тешио мислима да се у његовом селу скоро нико не причешћује сем неколико старих људи и жена.
Освануо је дан Тодорове суботе и Божидар са женом и децом хита у цркву на Литургију са великом жељом да се причесте. И дошао је тај радосни тренутак када је свештеник са путиром у рукама призвао народ на причешће. Божидар је сачекао да се прво деца причесте, стари људи и болесни, а онда је и сам пришао да прими свето Причешће. Прекрстио је руке на груди сагнувши се испред путира, али свештеник му је благо рекао: „Божидаре ти не можеш да се причестиш, не можеш да примиш свето Причешће јер ниси венчан са женом у Цркви“. Ове речи као гром из ведрог неба погодиле су у срце Божидара тако да није мого ни речи да изговори. Једва се задржао на ногама да не падне. Срце му се запалило од срама и гнева. Мисао му се замутила, а језик укочио. Са гневом је мислио у себи: „зашто ме свештеник осрамоти пред народом у цркви?“ Не могући ништа да изговори, Божидар је излетео из цркве сав у бесу. На путу никога није примећивао. Ни код куће поред које је прошао није свратио већ је пожурио у шуму изнад села где има своју парцелу. Успут је запалио цигарету коју је просто зубима изгризао од љутине. Припалио је и другу и трећу гризући их и док је дошао до шуме целу паклицу је самљео, ржући са љутином на свештеника, што је одбио да га причести. Када је стигао на своју парцелу запалио је последњу цигарету говорећи у себи: „шта сам згрешио Богу па да ми се ово догоди да ме свештеник у цркви осрамоти пред целим народом“. Присетио се да му је игуман манастира говорио да он ванбрачно живи са својом женом јер није венчан у цркви и да су изродили ванбрачну децу, што је тежак грех.
У том магновењу зачуо је снажно режање иза својих леђа: гррр... гррр... гррр. Укочио се и следио у страху од тог снажног режања. Успео је само да окрене главу преко десног рамена и угледао је накострешеног великог вука са разлапљеним вилицама који се пропињао на задње ноге да скочи на њега. Пролетела му је мисао: „Сад је све готово, вук ће ме растргнути“. Сетио се да му је некад деда причао како је вук једном човеку из нашег села упао у тор оваца и удавио три овце. Вук није јео меса од оваца, али их је све растрго и пио крв. Помислио је: „Сад ће и мене вук растргнути и попити ми крв. О да би се отровао од моје крви и срца пуног горчине и отрова па да више никога не растрже.
У том магновењу Божидар је, помиривши се са судбином гласно и дубоко уздахнуо: „Ох Господе!“. Али тада се неочекивано догодило чудо Божије: вук се нагло тргао устрану и побегао у шуму.
„Када је разјарена звер одскочила и побегла Божидар је пао на земљу, и дуго запањен и изнемогао лежао. Дошавши к себи и прво што је изговорио биле су речи: „Хвала ти Господе што си ме данас спасао сигурне смрти“.
Престрашен и изнемогао од језивог догађаја Божидар је покушао да се прибере и устао је са земље и полако вратио код своје куће. Други дан, пошто се мало опоравио и дошао к себи Божидар је пошао у манастир код игумана да му исприча све што му се десило. Видећи га игуман је приметио да му се нешто страшно догодило и рекао: „Причај ми Божидаре шта ти се десило“. Божидар је почео да прича о свему што му се догодило претходног дана, па и шире о свом тешком животу у прошлости. Док је причао игуман га је пажљиво слушао не прекидајући га. Божидар му је тада рекао: „Кајем се што вас нисам послушао када сте ми говорили како треба да уредим свој живот по Закону Божјем. Још је рекао кајем се што сам се неправедно разгневио на свештеника, јер за све ово што ми се десило ја сам сам кривац“. На крају када је Божидар завршио своје казивање игуман му је рекао: „Велика је милост Божја на теби Божидаре. Бог ти је спасао живот и оставио да још живиш. Дао ти је време за покајање. Ти од јуче живиш нови други живот. Тај живот треба да буде по заповестима Божјим у заједници са Богом у Цркви нашој Православној. Потруди се и Бог ће ти помоћи да имаш мир, радост и срећу у будућем животу. Увек се сећај Бога да је он увек са тобом, и Он те неће оставити. Захвали Богу и светом великомученику Теодору чије име носиш, што те је пред Богом заступао у тешкој невољи“.
Божидар је захвалио игуману на поучним и утешним речима и обећао да ће се венчати са женом у Цркви, као што му је он пре две године саветовао.
После Великог поста и Васкрса, Божидар је испунио своје обећање игуману и венчао се у Цркви са женом. Сада он срећно живи са својом породицом по заповестима Божјим, чудећи се у себи како га је Бог дуго трпео и чекао његово покајање и обраћење. Непрестано слави Бога захваљујући Му на Његовој милости и љубави.
Нека је слава и хвала милостивом Богу на његовој љубави, који је дошао да спаси грешнике.