Вера наша Православна
Вера је најбржи и најпоузданији пут стицања правог истинског знања. Вера је основ свега истинитог. Вера је основ живота, јер како каже апостол: „Праведник ће од вјере живети“. „Вјером ходимо а не гледањем“. „Све што није од вјере грех је“. „А плата за грех је смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу Господу нашем“. „Сваки који чини грех роб је греху“. „Живот без вере тече у варљивим жељама које рађају грех а грех учињен рађа смрт“. Апостол Павле каже: „Вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. Вјером сазнајемо да су светови саздани рјечју Божијом, тако да је видљиво постало од невидљивог“. Веру је Бог дао људима за живот „Јер Бог тако завоље свет да је Сина својега Јединороднога дао да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни. Не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега“. Господ Исус Христос је рекао: „Заиста, заиста вам кажем: ко моју рјеч слуша и вјерује Ономе који ме посла, има живот вјечни и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот. Ја у свијет дођох као свијетслост, да свако ко вјерује у мене не остане у тами. Заиста, заиста вам кажем ко вјерује у мене има живот вјечни. Нека се не збуњује срце ваше, вјерујте у Бога и у мене вјерујте“. Када човек изгуби веру у живога Бога у накнаду му се дајеглупо и лудост
Вера наша Православна заснива се на Васкрсењу Господа нашега Исуса Христа. Господ наш Исус Христос је васкрсао из мртвих и живи. Какав доказ неко још може тражити, кад је васкрсење Христово најдоказанији факт у историји рода људског и света уопште. Од свих догађаја у целокупној прошлости човечанства ниједан није тако доказан као догађај васкрсења Господа Исуса Христа. Господ Исус Христос је дошао међу људе кад је вера у људима била најслабија; Зато је Промисао Божији уредио да васкрсење Господа Исуса буде доступно људима и са најслабијом вером. Васкрсење Христово Бог је људима доказао многобројним доказима и показима. Васкрсли Господ се показа прво женама мироносицама, онда ученицима својим и народу.
Јеванђелист Матеј пише: „А пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле земља се затресе веома; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сјеђеше на њему. А лице његово бијаше као муња, и одјело његово бјело као снијег. И у страху од њега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви. И анђео одговарајући рече женама: Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетога тражите. Није овдје, јер устаде као што је казао. Ходите да видите мјесто гдје је лежао Господ. И идите брзо и реците ученицима његовим да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ће те га видјети. Ето казах вам. И изашавши брзо из гроба, са страхом и радошћу великом похитеше да јаве ученицима његовим. А када иђаху да јаве ученицима његовим, и гле срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите јавите браћи мојој нека иду у Галилеју и тамо ће ме видјети[1]“.
Јеванђелиста Марко пише: „А Исус васкрснувши рано у први дан недјеље, јави се најприје Марији Магдалини, из које беше истерао седам демона. И она отиде те јави онима што су били с њим, који плакаху и ридаху. А они чувши да је жив и да га је она видјела, не вјероваше[2]“.
Јеванђелиста Лука пише: „А Петар устаде па отрча на гроб, и нагнувши видје само покрове где леже, и отиде чудећи се у себи томе шта се догодило. И гле, двојица од њих (Лука и Клеопа) иђаху у онај дан у село које бијаше удаљено од Јерусалима шездесет стадија и зваше се Емаус. И они говораху међу собом о свим овим догађајима. И док они разговараху и расправљаху приближи се и сам Исус и иђаше са њима. Али очи њихове бјеху задржане да га не познају. А он им рече: Какав је то разговор који водите међу собом идући, и што сте невесели? А један по имену Клеопа, одговарајући рече му: Зар си ти једини странац у Јерусалиму, и зар ниси сазнао шта се у њему збило ових дана? И рече им: Шта? А они му рекоше: О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и ријечи пред Богом и свим народом. Како га предадоше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га? ...И дошавши у село које су ишли, они га устављаху говорећи: остани с нама, јер је дан нагнуо и близу је вече. И уђе да остане са њима. И док он сјеђеше са њима за трпезом узевши хлеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих. И уставши онога часа, вратише се у Јерусалим и нађоше окупљену Једанаесторицу и оне које бијаху са њима. Који говораху: Заиста устаде Господ и јави се Симону. И они испричаше шта би на путу, и како га познаше при ломљењу хлеба. И док они ово говораху, и сам Исус стаде међу њих и рече им: Мир вам! И рече им: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите. И рече им имате ли овдје шта за јело? А они му дадоше комад рибе печене и меда у саћу. И узевши једе пред њима[3]“.
Јеванђелист Јован пише: „А Марија Магдалина стајаше напољу код гроба и плакаше. И када плакаше надвири се над гроб. И видје два анђела у бијелим хаљинама гдје сједе, један чело главе, а други чело ногу, гдје беше лежало тијело Исусово. И они јој рекоше: „Жено што плачеш? Рече им: Зато што узеше Господа мојега, и не знам гдје га положише. И ово рекавши, обазре се натраг и угледа Исуса гдје стоји, и не знађаше да је Исус. Рече јој Исус: Жено, што плачеш? Кога тражиш? Она, мислећи да је градинар, рече му: Господине, ако си га ти однео, кажи ми гдје си га положио, и ја ћу га узети. Исус јој рече: Марија! Она, окренувши се, рече му: Равуни, што ће рећи: Учитељу! Рече јој Исус: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему; него иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему. А Марија Магдалина отиде и јави ученицима да је видјела Господа и да јој ово рече. А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам! И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видјевши Господа. А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су. А Тома звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова нећу вјеровати. И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Рече му Исус: Зато што си ме видео, повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше[4].
Своје откровење истине Господ Исус Христос је потврдио својим васкрсењем и победом над смрћу. О свом васкрсењу из мртвих Он је говорио својим ученицима још док је био са њима, рекавши им: „Ево идемо горе у Јерусалим и син Човјечји биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудуће га на смрт; и предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапну; и трећи дан васкрснуће”. “Да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старјешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати“. Још им је рекао: „Идите проповједајте и казујте да се приближило Царство небеско. Болесне исцјељујте, губаве чистите, мртве дижите, демоне изгоните; На дар сте добили, на дар и дајте“. „Заиста, заиста вам кажем: Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити“. „И што год заиштите од Оца у име моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину“. Господ Исус Христос је утврђивао своје ученике у вери која горе (планине) премешта рекавши им: „Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ће те гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће“.
Господ Исус Христос је проповедао своју науку о Царству небеском, исцељивао болеснике и мртве васкрсавао. И догоди се потом да он иђаше у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа. А када се приближи вратима града, гле изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она бјеше удовица и многи народ из града иђаше са њом. И видјевши је Господ сажали се на њу, и рече јој: Не плачи! И приступивши дохвати се носила, а носиоци стадоше и рече: Момче, теби говорим, устани! И сједе мртвац и стаде говорити и даде га матери његовој. А страх обузе све и слављаху Бога говорећи: Велики пророк подиже се међу нама и Бог походи народ свој[5].
И гле дође човјек по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге, и павши пред ноге Исусове, мољаше га да уђе у дом његов. Јер у њега бјеше јединица кћи око дванаест година, а она умираше. Док он још говораше дође неко од старешине синагоге и рече му умрла је кћи твоја, не труди Учитеља. А када чу Исус одговори му говорећи не бој се само вјеруј, и биће спасена. И дошавши у кућу не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову и девојчином оцу и матери. И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече не плачите није умрла него спава. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. А он изагнавши све, узе је за руку и зовну говорећи: Дјевојко устани. И поврати се дух њен, и устаде одмах, и он заповједи да јој даду да једе. И задивише се веома родитељи њени[6].
Тада Исус рече својим ученицима: Лазар умрије. И мило ми је због вас што нисам био ондје, да вјерујете, него хајдемо к њему. Када пак дође Исус, нађе га, а он већ четири дана у гробу. И рече Исус: Гдје сте га метнули? Рекоше му Господе дођи да видиш. А Исусу ударише сузе. Онда Јудејци говораху: гле како га љубљаше. Исус рече: склоните камен од гроба! Рече му Марта сестра од умрлога: Господе, већ заудара, јер је четири дана у гробу. Рече им Исус: Не рекох ли ти да ако верујеш видећеш славу Божију? Тада склонише камен где лежаше мртвац а Исус подиже очи горе и рече: Оче благодарим ти што си ме услишио! А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји да верују да си ме ти послао. И ово рекавши викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље! И изиђе умрли увијен по рукама и нога погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: разрешите га и пустите нека иде. Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли Марији видевши шта учини Исус повјероваше у Њега[7].
Сва чудесна дела која је Господ Исус Христос творио, његови ученици су гледали и дивили се као и сав народ. Силу и власт за таква дела Он је дао и својим ученицима рекавши им: „Заиста, заиста вам кажем: Ко вјерује у мене дјела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити. И што год заиштете од Оца у име моја то ћу учинити да се прослави Отац у Сину. Господ Исус Христос је утврђивао своје ученике у вјери која горе (планине) премешта рекавши им: Ако имате вјере колико зрно горушично рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће”.
О васкрсењу Христовом из гроба сведочи цело Небо; сви Архангели, Ангели и сви Светитељи, а њихов број је већи од свих звезда на небу и песка морскога.
Са таквом вером ученици Христови су после силаска Духа Светога на њих почели да проповедају Јеванђеље свога Учитеља, и чинили велика чудеса да се народ дивио томе што су они чинили. Они су имали силу Божију у себи да су и они васкрсавали мртве.
1. Апостол Петар је био позван у Јопу (Јафу) да васкрсне умрлу девојку. „А у Јопу беше једна ученица по имену Тавита, што праведно значи Срна, и она бјеше пуна добрих дјела и милостиња које чињаше. И догоди се у те дане да се она разбоље и умре: Онда је окупаше и положише у горњу собу. И будући да је Лида близу Јопе, ученици чувши да је Петар у њој послаше два човјека молећи га да без оклијевања дође до њих. А Петар уставши отиде са њима; И кад дође, уведоше га у горњу собу и скупише се око њега све удовице плачући и показујући кошуље и хаљине што је радила Срна док је била са њима. А Петар изгнавши све напоље, клече на кољена и помоли се Богу, и окренувши се тјелу рече: Тавито, устани! А она отвори очи своје, и видјевши Петра придигну се и сједе. Он пак давши јој руку подиже је; И дозвавши свете и удовице показа је живу[8]“.
2. Апостол Павле је такође васкрсо умрлог младића у Троади. „А у први дан недјеље када се сабраше ученици да ломе хљеб, бјесеђаше им Павле, јер намјераваше да отиде, и продужи бјеседу до поноћи. И бијаху многе свјеће у горњој соби где се бијасмо сабрали. А сјеђаше на прозору један младић, по имену Евтих, обузет дубоким сном; пошто Павле дуго говораше, и он савладан од сна, паде доље са трећега спрата, и дигоше га мртва. А Павле сишавши паде над њ, загрливши га рече: Не узнемиравајте се јер је душа његова у њему. Онда изиђе горе, па преломивши хљеб, и причестивши се дуго говораше све до зоре и тако отиде. А младића доведоше живог и утјешише се не мало[9]“.
3. Свети Сава је такође имао силу Христову да васкрсава мртве, да је васкрсо свога брата краља Стефана Првовенчаног.
Свети Сава стајаше усред народа и као други Мојсије, или још тачније, као Претеча и Крститељ, свима говораше: Покајте се! А краљ Стефан, видећи где брат његов свети чини што пре у њих није било, дивљаше се и многим топлим сузама земљу окропљиваше. Јер блажени Стефан имађаше срце меко и многим сузама изобилно. Он беше нарави кротке, срца човекољубива, душе богопросвећене. Беше истински побожан хришћанин, смирени покајник и човекољубиви дародавац, а мудар и мирољубив владалац.
Не дуго година после овога, разболе се благочестиви краљ Стефан, па позва свог брага Саву да га удостоји светог анђелског монашког чина. По Промислу пак Божијем Свети Архиепископ не стиже одмах, и Стефан брже изиђе из овог живота и отиде ка Господу. Када пак Свети Сава стиже на краљевски двор он са топлом молитвом, вером и надом у Господа приђе ка преминулом брату своме, и паде на тело његово, огњеним сузама кропећи лице његово. Помоливши се тајно у срцу Богу Тајновидцу и Свевидцу, Сава положи на срце братово чесну десницу своју и благослови га крсним знаком у име Свете и Животворне Тројице. И одмах осети како братово срце поче да куца и тело да се загрева и оживљује. И позвавши краља као из сна, Сава му рече: „Устани, господине мој, и говори ми!“ Тада краљ отворивши очи своје из самртног сна, и познавши светог брата свог, узе му руке и целиваше их. И тако би васкрснут и повраћен из мртвих. Потом га Свети Сава украси светим и анђелским ликом монаштва, и назва га Симон монах место Стефан[10]“.
4. Чудесно васкрсење Светог краља Јована Владимира Србског.
Једнога дана изиђе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао одложи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ Владимир тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; при том и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћу на молитву и свеноћна бдења. Јер осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.
А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос који је за нас пострадао, није на златном или сребрном крсту био распет него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошаљи ми по свештеним људима Крст од дрвета и на веру у име Господа нашег Исуса Христа уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукав Владислав дозва два епископа и једнога пустињака и претварајући се да поштено мисли даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владисављевом. Уз пут се стално мољаше Богу, и као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.
Прошавши кроз све заседе Владисављеве свети краљ, најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнувши свој мач дада му га говорећи: Узми и уби ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав помрачен умом узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха скоња и рече: У руке твоје предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско[11]“.
5. Чудесно васкрсење Свештеномученика Лукијана
„Свештеномученик Лукијан римљанин био је знанемит због племићког порекла, богаства и учености. Неко време био је ученик светог апостола Петра. Доцније пошаље га папа Климент с Дионисијем Ареопагитом у Галију на проповед Јеванђеља, рукоположивши га предходно за епископа. Са великом ревношћу Лукијан сејаше науку Христову најпре по Галији а потом по Белгији. Када зли цар Доментијан отпоче гоњење хришћана, послати буду из Рима нарочити људи у Галију, да потраже и похватају хришћанске мисионаре. Они прво ухвате те убију светог Дионисија а потом пођу у потеру за Лукијаном. Нашавши овога у Белгији, заједно са његовим помоћницима: презвитером Максијаном и ђаконом Јулијаном, они на једном месту убију ову двојицу а на другом месту посеку Лукијана. Када Лукијан би посечен, његово мртво тело диже се са земље, узе главу своју у руке (слично светом Дионисију и светом Јовану Владимиру) и оде тако до оног места на које жељаше да буде сахрањен. Ту паде и ту би сахрањен. Над његовим моштима би доцније саграђена црква“[12].
6. Чудесно васкрсење светих мученика Фронтасија, Северина, Северијана и Силана.
„Мучени у време цара Клавдија, у Француској. Када им главе беху одсечене, они се дигоше, узеше своје главе у руке и пређоше преко реке Ил, и дођоше до цркве свете Богородице у којој се Богу мољаше епископ Фронтон. Ушаваши у цркву, положише своје главе пред ноге епископове, а они легоше и прекрстивши руке на прси. Ту бише чесно сахрањени. При њиховој сахрани чуло се појање невидљивих војски анђелских[13]“.
7. „Преподобни Паладије пустињак. Велики подвижник и чудотворац. Пред његовом келијом осване леш некога богаташа, кога разбојници беху убили и опљачкали. Када Паладија потерају на суд, он да би се спасао беде, помоли се Богу и молитвом васкрсе мртаваца[14]“.
8. „Свети Севир презвитер. Живео у средњој Италији. Муж необичне светости. Једном позват беше да исповеди и причести самртника, но он задоцни радећи у винограду. У том стиже му вест, да је болесник умро. Сав устрашен као да је он убица онога човека, поче горко плакати над мртвацем. И по његовој усредној молитви Бог оживе мртваца. Тада га Севир исповеди и причести и приготови за хришћански растанак са овим светом[15]“.
9. „Преподобни Дије. Родом из Антиохије Сиријске, од хришћанских родитеља. У младости би настављен од богодухновених мужева монашком животу и подвигу. Пошто издржа даде му се од Бога велики дар чудотворства. У молитвама својим најчешће се обраћаше светој Тројици. Твораше чудеса велика и страшна силом молитве своје: тако учини те сух штап озелени, сух бунар напуни се водом, неверна човека умртви и опет васкрсе. После неког двократног виђења небесног напусти Антиохију и пресели се у Цариград, где у близини града настави свој подвиг. Слава о њему убрзо се распростре, тако да га и сам цар Теодосије Млађи посети, да прими савет од њега, а патријарх Атик приволи га те га рукоположи за презвитера. Поживевши многе године, он се приправи за смрт, причести се, поучи братију, леже у постељу и на очи свију беше мртав. Вест о његовој смрти привуче многи народ; дође и патријарх Атик, заједно с патријархом Антиохијским Александром. Но када хтедоше да га погребу, он се наједанпут диже као разбудивши се од сна и рече: „даровао ми Бог још 15 година живота овога“. И поживе свети Дије тачно 15 година и настави многе на пут спасења, многе исцели, многе поможе у разним бедама и невољама, па најзад предаде душу своју Господу, коме је целог живота верно служио[16]”.
10. „Преподобни Атанасије Печерски затворник. Овај свети човек после дугог подвига умре, и би од братије опран, обучен и припремљен за сахрану. Два дана лежаше он тако мртав, и наједанпут оживе. Када дођоше да га сахране, нађоше га где седи и плаче. По том се затвори у келију, и дванаест година још проживе, о хлебу и води једино, ни са ким не преговоривши речи[17]“.
11. Свети Донат. Епископ у Еврији Албанској. Би обдарен од Бога великом благодаћу чудотоврства, те чињаше чудеса многа на корист људи. Тако претвори горку воду у слатку, низведе кишу у сушно време, исцели од сумашетсвија (лудила) кћи цареву, васкрсо мртваца. Овај мртвац беше исплатио дуг некоме зајмодавцу. Но несавесни зајмодавац хтеде по други пут наплатити дуг, па користићи се смрћу свога дужника дође удовици његовој и тражеше да му одмах плати дуг. Удовица плакаше и жаљаше се епископу светом Донату. Свети Донат опомену зајмодавца да почека док се човек сахрани, па ће се онда разговарати о дугу. Но зајмодавац љутито настојаше на своме. Тада Донат приђе мртвацу, дохвати га и викну: „Устани, брате, и види шта имаш са зајмодавцем својим“. Тада се мртвац диже и љутитим погледом погледа на зајмодавца свога и рече му, када и где му је платио дуг. И још потражи он од зајмодавца писмену обавезу своју. Устрашени зајмодавац даде му у руке хартију, коју оживели мртвац поцепа, па поново леже и упокоји се“[18].
12. Свети мученик Јануарије, и други с њим. Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама, које он незлобљиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик не повређен стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаше тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво и трепељиво трпљаше. Гледаху муке његове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакон Путеолски Прокул и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и не такнуше. Тада их све мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело светог Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше умро јединац син, узела из цркве икону светог Јануарија и положила на свог мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе“[19].
13. Преподобни Василије. Православна Црква поседује неисцрпно благо у доказима живота после смрти. Да наведемо овде један од безбројних, један пример, који у исто време сведочи и да душе људске живе после телесне смрти и да драговољна послушност води блаженој бесмртности. Када свети Теодосије Велики основа манастир, имађаше у почетку само седам монаха. Да би ове добро утврдио у сећању на смрт, нареди да се ископа један гроб. Када гроб би готов, Теодосије стаде више гроба, окружен седморицом, и рече: „Ево, децо, гроба готова! Има ли ко међу вама готов за смрт, да би се сахранио у овај гроб”? Један од њих, Василије по имену и свештеник по чину, паде на колена и потражи од Теодосија благослов да умре. Теодосије нареди, да се Василију држе помени и подушја: трећина, деветина и четрдесетница, како је обичај над мртвима. Када се сврши четредесетодневни помен, Василије, здрав потпуно, леже и умре. И би сахрањен у нови гроб. У четрдесети дан пак по његовом погребу, Василије се јави једно јутро међу братијом у цркви и појаше са њима. Виде га најпре само Теодосије, па се помоли Богу, да Бог отвори очи и осталима. И сва братија погледаше и видеше Василија међу собом. Један брат, Летије, од радости рашири руке и хтеде загрлити Василија, но овај ишчезе. А чу се глас Василијев: „Спасавајте се, оци и братије, спасавајте се[20]“!
14. Чудесан догађај са Таксиотом, војником из Картагене.
Провео цео живот у тешким гресима, но најзад се покаја, остави војничку службу, и живљаше богоугодно. Изишавши једном са својом женом на своје имање близу града, учини прељубу са женом свога аргатина, и одмах по том уједе га змија и умре. Би мртав шест сати а по том се диже, и тек четвртог дана проговори, и исприча како је прошао кроз дуга митарства док није дошао до митарства блуда. Ту је пао у мрачно обиталиште демона, одакле буде изведен јемством једног Анђела и послат поново у тело да окаје свој последњи грех. И кајаше се четрдесет дана идући од цркве до цркве и ударајући главом о врата и прагове. Све плакаше причајући страшне муке, у којима грешници живе у оном свету, и преклињаше људе да не греше и да се покају за већ учињене грехе. Четрдесетог дана са радошћу пресели се у Царство Бога милостивог[21].
15. Преподобни Василије Нови.
Најпре живео у шуми, без крова и огњишта. Када га ухватише и упиташе, ко је он, одговори: „Један од живих на земљи“. Посумњаше у њега да је неки шпијун, те га много намучише. Најзад у слободи проживи много година у Цариграду. Прозирао је све тајне људске, предсказивао будућност, чинио велика чудеса. Његова послушница беше старица Теодора, која кад умре јави се Григорију, послушнику Василијевом, и описа му двадесет митарства, кроз које свака душа мора проћи. Свети Василије мирно сконча 25. марта 994. године и пресели се у дивне небеске обитељи. Би виђен после смрти у великој слави на небесима од једног Цариграђанина[22].
16. Васкрсење умрлог сина.
Истакнути духовник отац Јован из келије „Достојно јест“ (Аксион ести“) приповедао је о томе да је једном у Серу, односно у скит Светог Андреје, дошао неки млади радник да се исповеди. Тај радник, је дакле, казивао како је као мали дечак, био мртав. Пре него што су га сахранили, његова мајка отишла је у цркву, где се више часова на коленима и у сузама молила. Затим се вратила кући, узела празничну одећу, приступила свом сину и рекла: „Устани, чедо моје. Ја ћу лећи на твоје место“. Дете је васкрсло а мати је истог часа умрла. Касније је тај дечак дошао на Свету Гору и постао радник у Кареји[23].
17. Зет васкрсао таста.
Преподобни Паисије Светогорац нам је испричао следећи догађај: Упознао сам једног лучког радника, носача, који је подигао човека из мртвих. Када сам био престојатељ скита манастира Ивирон, посети ме једног дана један човек од неких педесетак година. Дошао је касно после подне и није звонио звонцем како не би сметао оцима, па је спавао напољу. Када су га оци видели, увели су га унутра и обавестили ме о томе. „Добро“, рекох му, „Зашто ниси звонио да ти отворимо и сместимо те?“ „Ма како, оче, да сметам оцима?“, рече. Видим, лице му је некако озарено. Постаде ми јасно да живи духовним животом. Рече ми касније да је веома рано остао сироче и зато је, када се оженио, заволео свог таста. Увек би прво свратио до свог таста и таште, па тек онда одлазио кући. Много се, међутим, жалостио, јер је његов таст много псовао. Много пута га је молио да не псује, али је овај бивао све гори. Једном се његов таст тешко разболео. Одвезли су га у болницу и после неколико дана је умро. Мој посетилац није био поред њега када је издахнуо, јер је морао да истовари један брод. Када је отишао у болницу и нашао га у мртвачници, помоли се са много бола: „Боже мој, молим Те“ рече „Подигни га из мртвих, само да се покаје, па га после узми“. Мртвац одмах отвори очи и почне да покреће руке. Чим је видело болничко особље, сви одједном побегоше. Зет се сам побринуо за њега и одвео га потпуно здравог кући. Поживео је још пет година у покајању и онда је умро. „Оче“, рече ми мој посетилац, „Много благодарим Богу што ми је учинио ту милост. Ко сам ја да ми Бог учини такву милост?“. Био је много простодушан и тако смирен, да му ни на памет није пало да је таста подиго из мртвих. Топио се од благодарности према Богу што му је то учинио[24].
18. Шта спашава душу у ономе свету.
„Причала нам је једна старица која је била богата удовица, но велика тврдица. Одгонила је сиромахе од себе, а просјаке је ружила и није им давала ништа. Једино добро дело у њеном животу било је то што је узела неко сирото девојче, те га је држала код себе у кући и хранила га, а оно је газдарицу лепо послушавало. Но догоди се, да она старица умре. Лежала је мртва целу ноћ и сутра дан до подне. Све је било спремно за њен погреб. Наједном, она се поврати. Сва је била ужаснута и дрхтала је. Причала је, да се не могу исказати оне страхоте које је душа њена за то време прошла. И да ми, вели, није било овог детета, ја не бих могла издржати гледање тих страхота. Али добро које сам учинила овој сиротици, то ме је спасло. Камо среће да сам знала да више добра дела чиним. Још је рекла да јој је казано, како ће умрети на Велики Петак. За све ово време до смрти она је раздавала своју имовину и делила милостињу на све стране. И много се молила Богу да јој опрости све грехе а нарочито себичност. Седме године на Велики Петак она се обукла и позвала своје комшинице и познанице, говорећи да ће умрети тога дана. Тако је и било, умрла је истога дана као што јој је проречено“[25].
19. Како је мртвац оживео.
„Причао нам је владика шабачки Михаијло о једном чудесном догађају за време док је био старешина манастира Враћевшнице. У то време старешиновао је у Драчи игуман Филотеј. Овај игуман буде једног дана позван у село Грбицу да опоје неког мртваца. Када је опело свршено, допрате мртваца до гроба и спусте га у гроб. Но, наједном мртвац подигне поклопац. Народ се у страху разбежи. Остао сам калуђер. Овај присебно помогне оживелом мртвацу да устане. „Шта то чините самном?“ упита човек – Па ти си јуче умро, рекне му калуђер. – Ево сад сам опет жив. И био сам стално жив у ономе свету, нисам смрти ни окусио. После тога тај човек живео је још 15 година. Све то време провео је у ћутању и молитви. Кад би навалили на њега људи да каже шта је тамо видео, он је уздишући говорио: Хвала Богу на милости Његовој, али боље ми беше на ономе свету“[26].
20. Свети Јован Лествичник нам говори:
Неки египатски монах ми је једном приликом причао следеће: „Кад се сећање на смрт учврстило у осећању мога срца, хтео сам једном, осетивши потребу, да дам извесну утеху овоме смртном телу. Међутим сећање на смрт ми је, као неки судија, забранило да то учиним. И, што је још чудније, иако сам хтео – нисам га могао отерати од себе!“
Неки други монах, који је становао близу нас на месту званом Толо, често је од те помисли доспевао у стање екстазе, те су га браћа која би се ту задесила односила скоро потпуно обамрлог, као да је сасвим одузет или оборен падавицом.
Нећу пропустити да ти саопштим и повест о једном безмолвнику са горе Хорив. Он је раније стално живео у потпуном нехату, не бринући се ни мало за душу своју. Најзад се разболе, и беше као мртав у току једног сата. Дошавши к себи, замоли све нас да се одмах удаљимо од њега. И зазидавши врата на својој келији, проведе унутра дванаест година, не проговоривши уопште ни са ким ни малу ни велику реч, и не окусивши ништа друго до хлеба и воде. Само је седео и са ужасом размишљао о ономе што виде у својој смрти не мењајући уопште свој начин живота пред Господом. Стално је био као ван себе, не престајући да тихо пролива вреле сузе. А када је требало да сконча ми развалисмо врата и уђосмо у његову келију. На многе наше молбе, чули смо од њега само то, и ништа више: „Опростите! Ниједан човек који је стекао сећање на смрт, никада неће бити у стању да згреши.“ А ми се задивисмо, знајући како је раније био немаран према своме спасењу и видећи какав је неочекивани и блажени преображај доживео. Пошто смо га са свима почастима сахранили у гробљу које се налазило близу Кастра, потражили смо после извесног времена његове свете мошти, и не нађосмо, јер Господ и тиме хтеде да посведочи његово усрдно и похвално покајање, и да нас поучи да Он прима и све оне који после дуготрајног немара хоће да се поправе и спасу. Треба да знамо да је и сећање на смрт, као и свако друго добро, дар Божији[27].
Било је и безброј других случајева васкрсавања мртвих.
Шта сад да кажемо? Кад човек изгуби веру у живога Бога у накнаду му се даје глупост и лудост. Ј ер, ако човек остави живога и премудрога Бога, од кога вером и сам постаје мудар, њему одмах приступају демони (ђаволи) који га заглупљују и залуђују својим преварама – прелестима. А од свих глупости нема веће глупости од, ове да крштени човек који себе назива хришћанином православним па да иде и тражи бедне доказе о Богу и вечном и бесмртном животу по другим лажним верама и философијама.
Наша православна вера је Откровење Божије људима о Богу, свету и животу. Наша православна вера није теорија него истински живот у причастију са Богом.
Зашто данас многи људи не верују да је Господ Исус Христос васкрасо из мртвих и да је Он за време свог живота међуљудима васкрсавао мртве? Зашто многи људи не верују да су и други људи васкрсавали мртве? Зато што, немају праву и стиниту веру у живога и све могућега Бога.
Бог је творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
„Слушај, народе мој, и говорићу ти; Израиљу, и засведочићу ти: Бог, Бог твој Ја јесам“. „Жив је Господ , и благословен је Бог мој, и нека се узвиси Бог спасења мога“. „Ја сам Алфа и Омега, Први и Посљедњи, Почетак и Свршетак“, каже Господ наш.
„Богу је све могуће“.
Вера наша Православна заснива се на Васкрсењу Господа нашега Исуса Христа. Господ наш Исус Христос је васкрсао из мртвих и живи. Какав доказ неко још може тражити, кад је васкрсење Христово најдоказанији факт у историји рода људског и света уопште. Од свих догађаја у целокупној прошлости човечанства ниједан није тако доказан као догађај васкрсења Господа Исуса Христа. Господ Исус Христос је дошао међу људе кад је вера у људима била најслабија; Зато је Промисао Божији уредио да васкрсење Господа Исуса буде доступно људима и са најслабијом вером. Васкрсење Христово Бог је људима доказао многобројним доказима и показима. Васкрсли Господ се показа прво женама мироносицама, онда ученицима својим и народу.
Јеванђелист Матеј пише: „А пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле земља се затресе веома; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сјеђеше на њему. А лице његово бијаше као муња, и одјело његово бјело као снијег. И у страху од њега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви. И анђео одговарајући рече женама: Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетога тражите. Није овдје, јер устаде као што је казао. Ходите да видите мјесто гдје је лежао Господ. И идите брзо и реците ученицима његовим да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ће те га видјети. Ето казах вам. И изашавши брзо из гроба, са страхом и радошћу великом похитеше да јаве ученицима његовим. А када иђаху да јаве ученицима његовим, и гле срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите јавите браћи мојој нека иду у Галилеју и тамо ће ме видјети[1]“.
Јеванђелиста Марко пише: „А Исус васкрснувши рано у први дан недјеље, јави се најприје Марији Магдалини, из које беше истерао седам демона. И она отиде те јави онима што су били с њим, који плакаху и ридаху. А они чувши да је жив и да га је она видјела, не вјероваше[2]“.
Јеванђелиста Лука пише: „А Петар устаде па отрча на гроб, и нагнувши видје само покрове где леже, и отиде чудећи се у себи томе шта се догодило. И гле, двојица од њих (Лука и Клеопа) иђаху у онај дан у село које бијаше удаљено од Јерусалима шездесет стадија и зваше се Емаус. И они говораху међу собом о свим овим догађајима. И док они разговараху и расправљаху приближи се и сам Исус и иђаше са њима. Али очи њихове бјеху задржане да га не познају. А он им рече: Какав је то разговор који водите међу собом идући, и што сте невесели? А један по имену Клеопа, одговарајући рече му: Зар си ти једини странац у Јерусалиму, и зар ниси сазнао шта се у њему збило ових дана? И рече им: Шта? А они му рекоше: О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и ријечи пред Богом и свим народом. Како га предадоше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га? ...И дошавши у село које су ишли, они га устављаху говорећи: остани с нама, јер је дан нагнуо и близу је вече. И уђе да остане са њима. И док он сјеђеше са њима за трпезом узевши хлеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих. И уставши онога часа, вратише се у Јерусалим и нађоше окупљену Једанаесторицу и оне које бијаху са њима. Који говораху: Заиста устаде Господ и јави се Симону. И они испричаше шта би на путу, и како га познаше при ломљењу хлеба. И док они ово говораху, и сам Исус стаде међу њих и рече им: Мир вам! И рече им: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите. И рече им имате ли овдје шта за јело? А они му дадоше комад рибе печене и меда у саћу. И узевши једе пред њима[3]“.
Јеванђелист Јован пише: „А Марија Магдалина стајаше напољу код гроба и плакаше. И када плакаше надвири се над гроб. И видје два анђела у бијелим хаљинама гдје сједе, један чело главе, а други чело ногу, гдје беше лежало тијело Исусово. И они јој рекоше: „Жено што плачеш? Рече им: Зато што узеше Господа мојега, и не знам гдје га положише. И ово рекавши, обазре се натраг и угледа Исуса гдје стоји, и не знађаше да је Исус. Рече јој Исус: Жено, што плачеш? Кога тражиш? Она, мислећи да је градинар, рече му: Господине, ако си га ти однео, кажи ми гдје си га положио, и ја ћу га узети. Исус јој рече: Марија! Она, окренувши се, рече му: Равуни, што ће рећи: Учитељу! Рече јој Исус: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему; него иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему. А Марија Магдалина отиде и јави ученицима да је видјела Господа и да јој ово рече. А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам! И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видјевши Господа. А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су. А Тома звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова нећу вјеровати. И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Рече му Исус: Зато што си ме видео, повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше[4].
Своје откровење истине Господ Исус Христос је потврдио својим васкрсењем и победом над смрћу. О свом васкрсењу из мртвих Он је говорио својим ученицима још док је био са њима, рекавши им: „Ево идемо горе у Јерусалим и син Човјечји биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудуће га на смрт; и предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапну; и трећи дан васкрснуће”. “Да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старјешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати“. Још им је рекао: „Идите проповједајте и казујте да се приближило Царство небеско. Болесне исцјељујте, губаве чистите, мртве дижите, демоне изгоните; На дар сте добили, на дар и дајте“. „Заиста, заиста вам кажем: Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити“. „И што год заиштите од Оца у име моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину“. Господ Исус Христос је утврђивао своје ученике у вери која горе (планине) премешта рекавши им: „Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ће те гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће“.
Господ Исус Христос је проповедао своју науку о Царству небеском, исцељивао болеснике и мртве васкрсавао. И догоди се потом да он иђаше у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа. А када се приближи вратима града, гле изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она бјеше удовица и многи народ из града иђаше са њом. И видјевши је Господ сажали се на њу, и рече јој: Не плачи! И приступивши дохвати се носила, а носиоци стадоше и рече: Момче, теби говорим, устани! И сједе мртвац и стаде говорити и даде га матери његовој. А страх обузе све и слављаху Бога говорећи: Велики пророк подиже се међу нама и Бог походи народ свој[5].
И гле дође човјек по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге, и павши пред ноге Исусове, мољаше га да уђе у дом његов. Јер у њега бјеше јединица кћи око дванаест година, а она умираше. Док он још говораше дође неко од старешине синагоге и рече му умрла је кћи твоја, не труди Учитеља. А када чу Исус одговори му говорећи не бој се само вјеруј, и биће спасена. И дошавши у кућу не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову и девојчином оцу и матери. И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече не плачите није умрла него спава. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. А он изагнавши све, узе је за руку и зовну говорећи: Дјевојко устани. И поврати се дух њен, и устаде одмах, и он заповједи да јој даду да једе. И задивише се веома родитељи њени[6].
Тада Исус рече својим ученицима: Лазар умрије. И мило ми је због вас што нисам био ондје, да вјерујете, него хајдемо к њему. Када пак дође Исус, нађе га, а он већ четири дана у гробу. И рече Исус: Гдје сте га метнули? Рекоше му Господе дођи да видиш. А Исусу ударише сузе. Онда Јудејци говораху: гле како га љубљаше. Исус рече: склоните камен од гроба! Рече му Марта сестра од умрлога: Господе, већ заудара, јер је четири дана у гробу. Рече им Исус: Не рекох ли ти да ако верујеш видећеш славу Божију? Тада склонише камен где лежаше мртвац а Исус подиже очи горе и рече: Оче благодарим ти што си ме услишио! А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји да верују да си ме ти послао. И ово рекавши викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље! И изиђе умрли увијен по рукама и нога погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: разрешите га и пустите нека иде. Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли Марији видевши шта учини Исус повјероваше у Њега[7].
Сва чудесна дела која је Господ Исус Христос творио, његови ученици су гледали и дивили се као и сав народ. Силу и власт за таква дела Он је дао и својим ученицима рекавши им: „Заиста, заиста вам кажем: Ко вјерује у мене дјела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити. И што год заиштете од Оца у име моја то ћу учинити да се прослави Отац у Сину. Господ Исус Христос је утврђивао своје ученике у вјери која горе (планине) премешта рекавши им: Ако имате вјере колико зрно горушично рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће”.
О васкрсењу Христовом из гроба сведочи цело Небо; сви Архангели, Ангели и сви Светитељи, а њихов број је већи од свих звезда на небу и песка морскога.
Са таквом вером ученици Христови су после силаска Духа Светога на њих почели да проповедају Јеванђеље свога Учитеља, и чинили велика чудеса да се народ дивио томе што су они чинили. Они су имали силу Божију у себи да су и они васкрсавали мртве.
1. Апостол Петар је био позван у Јопу (Јафу) да васкрсне умрлу девојку. „А у Јопу беше једна ученица по имену Тавита, што праведно значи Срна, и она бјеше пуна добрих дјела и милостиња које чињаше. И догоди се у те дане да се она разбоље и умре: Онда је окупаше и положише у горњу собу. И будући да је Лида близу Јопе, ученици чувши да је Петар у њој послаше два човјека молећи га да без оклијевања дође до њих. А Петар уставши отиде са њима; И кад дође, уведоше га у горњу собу и скупише се око њега све удовице плачући и показујући кошуље и хаљине што је радила Срна док је била са њима. А Петар изгнавши све напоље, клече на кољена и помоли се Богу, и окренувши се тјелу рече: Тавито, устани! А она отвори очи своје, и видјевши Петра придигну се и сједе. Он пак давши јој руку подиже је; И дозвавши свете и удовице показа је живу[8]“.
2. Апостол Павле је такође васкрсо умрлог младића у Троади. „А у први дан недјеље када се сабраше ученици да ломе хљеб, бјесеђаше им Павле, јер намјераваше да отиде, и продужи бјеседу до поноћи. И бијаху многе свјеће у горњој соби где се бијасмо сабрали. А сјеђаше на прозору један младић, по имену Евтих, обузет дубоким сном; пошто Павле дуго говораше, и он савладан од сна, паде доље са трећега спрата, и дигоше га мртва. А Павле сишавши паде над њ, загрливши га рече: Не узнемиравајте се јер је душа његова у њему. Онда изиђе горе, па преломивши хљеб, и причестивши се дуго говораше све до зоре и тако отиде. А младића доведоше живог и утјешише се не мало[9]“.
3. Свети Сава је такође имао силу Христову да васкрсава мртве, да је васкрсо свога брата краља Стефана Првовенчаног.
Свети Сава стајаше усред народа и као други Мојсије, или још тачније, као Претеча и Крститељ, свима говораше: Покајте се! А краљ Стефан, видећи где брат његов свети чини што пре у њих није било, дивљаше се и многим топлим сузама земљу окропљиваше. Јер блажени Стефан имађаше срце меко и многим сузама изобилно. Он беше нарави кротке, срца човекољубива, душе богопросвећене. Беше истински побожан хришћанин, смирени покајник и човекољубиви дародавац, а мудар и мирољубив владалац.
Не дуго година после овога, разболе се благочестиви краљ Стефан, па позва свог брага Саву да га удостоји светог анђелског монашког чина. По Промислу пак Божијем Свети Архиепископ не стиже одмах, и Стефан брже изиђе из овог живота и отиде ка Господу. Када пак Свети Сава стиже на краљевски двор он са топлом молитвом, вером и надом у Господа приђе ка преминулом брату своме, и паде на тело његово, огњеним сузама кропећи лице његово. Помоливши се тајно у срцу Богу Тајновидцу и Свевидцу, Сава положи на срце братово чесну десницу своју и благослови га крсним знаком у име Свете и Животворне Тројице. И одмах осети како братово срце поче да куца и тело да се загрева и оживљује. И позвавши краља као из сна, Сава му рече: „Устани, господине мој, и говори ми!“ Тада краљ отворивши очи своје из самртног сна, и познавши светог брата свог, узе му руке и целиваше их. И тако би васкрснут и повраћен из мртвих. Потом га Свети Сава украси светим и анђелским ликом монаштва, и назва га Симон монах место Стефан[10]“.
4. Чудесно васкрсење Светог краља Јована Владимира Србског.
Једнога дана изиђе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао одложи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ Владимир тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; при том и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћу на молитву и свеноћна бдења. Јер осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.
А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос који је за нас пострадао, није на златном или сребрном крсту био распет него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошаљи ми по свештеним људима Крст од дрвета и на веру у име Господа нашег Исуса Христа уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукав Владислав дозва два епископа и једнога пустињака и претварајући се да поштено мисли даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владисављевом. Уз пут се стално мољаше Богу, и као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.
Прошавши кроз све заседе Владисављеве свети краљ, најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнувши свој мач дада му га говорећи: Узми и уби ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав помрачен умом узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха скоња и рече: У руке твоје предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско[11]“.
5. Чудесно васкрсење Свештеномученика Лукијана
„Свештеномученик Лукијан римљанин био је знанемит због племићког порекла, богаства и учености. Неко време био је ученик светог апостола Петра. Доцније пошаље га папа Климент с Дионисијем Ареопагитом у Галију на проповед Јеванђеља, рукоположивши га предходно за епископа. Са великом ревношћу Лукијан сејаше науку Христову најпре по Галији а потом по Белгији. Када зли цар Доментијан отпоче гоњење хришћана, послати буду из Рима нарочити људи у Галију, да потраже и похватају хришћанске мисионаре. Они прво ухвате те убију светог Дионисија а потом пођу у потеру за Лукијаном. Нашавши овога у Белгији, заједно са његовим помоћницима: презвитером Максијаном и ђаконом Јулијаном, они на једном месту убију ову двојицу а на другом месту посеку Лукијана. Када Лукијан би посечен, његово мртво тело диже се са земље, узе главу своју у руке (слично светом Дионисију и светом Јовану Владимиру) и оде тако до оног места на које жељаше да буде сахрањен. Ту паде и ту би сахрањен. Над његовим моштима би доцније саграђена црква“[12].
6. Чудесно васкрсење светих мученика Фронтасија, Северина, Северијана и Силана.
„Мучени у време цара Клавдија, у Француској. Када им главе беху одсечене, они се дигоше, узеше своје главе у руке и пређоше преко реке Ил, и дођоше до цркве свете Богородице у којој се Богу мољаше епископ Фронтон. Ушаваши у цркву, положише своје главе пред ноге епископове, а они легоше и прекрстивши руке на прси. Ту бише чесно сахрањени. При њиховој сахрани чуло се појање невидљивих војски анђелских[13]“.
7. „Преподобни Паладије пустињак. Велики подвижник и чудотворац. Пред његовом келијом осване леш некога богаташа, кога разбојници беху убили и опљачкали. Када Паладија потерају на суд, он да би се спасао беде, помоли се Богу и молитвом васкрсе мртаваца[14]“.
8. „Свети Севир презвитер. Живео у средњој Италији. Муж необичне светости. Једном позват беше да исповеди и причести самртника, но он задоцни радећи у винограду. У том стиже му вест, да је болесник умро. Сав устрашен као да је он убица онога човека, поче горко плакати над мртвацем. И по његовој усредној молитви Бог оживе мртваца. Тада га Севир исповеди и причести и приготови за хришћански растанак са овим светом[15]“.
9. „Преподобни Дије. Родом из Антиохије Сиријске, од хришћанских родитеља. У младости би настављен од богодухновених мужева монашком животу и подвигу. Пошто издржа даде му се од Бога велики дар чудотворства. У молитвама својим најчешће се обраћаше светој Тројици. Твораше чудеса велика и страшна силом молитве своје: тако учини те сух штап озелени, сух бунар напуни се водом, неверна човека умртви и опет васкрсе. После неког двократног виђења небесног напусти Антиохију и пресели се у Цариград, где у близини града настави свој подвиг. Слава о њему убрзо се распростре, тако да га и сам цар Теодосије Млађи посети, да прими савет од њега, а патријарх Атик приволи га те га рукоположи за презвитера. Поживевши многе године, он се приправи за смрт, причести се, поучи братију, леже у постељу и на очи свију беше мртав. Вест о његовој смрти привуче многи народ; дође и патријарх Атик, заједно с патријархом Антиохијским Александром. Но када хтедоше да га погребу, он се наједанпут диже као разбудивши се од сна и рече: „даровао ми Бог још 15 година живота овога“. И поживе свети Дије тачно 15 година и настави многе на пут спасења, многе исцели, многе поможе у разним бедама и невољама, па најзад предаде душу своју Господу, коме је целог живота верно служио[16]”.
10. „Преподобни Атанасије Печерски затворник. Овај свети човек после дугог подвига умре, и би од братије опран, обучен и припремљен за сахрану. Два дана лежаше он тако мртав, и наједанпут оживе. Када дођоше да га сахране, нађоше га где седи и плаче. По том се затвори у келију, и дванаест година још проживе, о хлебу и води једино, ни са ким не преговоривши речи[17]“.
11. Свети Донат. Епископ у Еврији Албанској. Би обдарен од Бога великом благодаћу чудотоврства, те чињаше чудеса многа на корист људи. Тако претвори горку воду у слатку, низведе кишу у сушно време, исцели од сумашетсвија (лудила) кћи цареву, васкрсо мртваца. Овај мртвац беше исплатио дуг некоме зајмодавцу. Но несавесни зајмодавац хтеде по други пут наплатити дуг, па користићи се смрћу свога дужника дође удовици његовој и тражеше да му одмах плати дуг. Удовица плакаше и жаљаше се епископу светом Донату. Свети Донат опомену зајмодавца да почека док се човек сахрани, па ће се онда разговарати о дугу. Но зајмодавац љутито настојаше на своме. Тада Донат приђе мртвацу, дохвати га и викну: „Устани, брате, и види шта имаш са зајмодавцем својим“. Тада се мртвац диже и љутитим погледом погледа на зајмодавца свога и рече му, када и где му је платио дуг. И још потражи он од зајмодавца писмену обавезу своју. Устрашени зајмодавац даде му у руке хартију, коју оживели мртвац поцепа, па поново леже и упокоји се“[18].
12. Свети мученик Јануарије, и други с њим. Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама, које он незлобљиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик не повређен стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаше тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво и трепељиво трпљаше. Гледаху муке његове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакон Путеолски Прокул и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и не такнуше. Тада их све мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело светог Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше умро јединац син, узела из цркве икону светог Јануарија и положила на свог мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе“[19].
13. Преподобни Василије. Православна Црква поседује неисцрпно благо у доказима живота после смрти. Да наведемо овде један од безбројних, један пример, који у исто време сведочи и да душе људске живе после телесне смрти и да драговољна послушност води блаженој бесмртности. Када свети Теодосије Велики основа манастир, имађаше у почетку само седам монаха. Да би ове добро утврдио у сећању на смрт, нареди да се ископа један гроб. Када гроб би готов, Теодосије стаде више гроба, окружен седморицом, и рече: „Ево, децо, гроба готова! Има ли ко међу вама готов за смрт, да би се сахранио у овај гроб”? Један од њих, Василије по имену и свештеник по чину, паде на колена и потражи од Теодосија благослов да умре. Теодосије нареди, да се Василију држе помени и подушја: трећина, деветина и четрдесетница, како је обичај над мртвима. Када се сврши четредесетодневни помен, Василије, здрав потпуно, леже и умре. И би сахрањен у нови гроб. У четрдесети дан пак по његовом погребу, Василије се јави једно јутро међу братијом у цркви и појаше са њима. Виде га најпре само Теодосије, па се помоли Богу, да Бог отвори очи и осталима. И сва братија погледаше и видеше Василија међу собом. Један брат, Летије, од радости рашири руке и хтеде загрлити Василија, но овај ишчезе. А чу се глас Василијев: „Спасавајте се, оци и братије, спасавајте се[20]“!
14. Чудесан догађај са Таксиотом, војником из Картагене.
Провео цео живот у тешким гресима, но најзад се покаја, остави војничку службу, и живљаше богоугодно. Изишавши једном са својом женом на своје имање близу града, учини прељубу са женом свога аргатина, и одмах по том уједе га змија и умре. Би мртав шест сати а по том се диже, и тек четвртог дана проговори, и исприча како је прошао кроз дуга митарства док није дошао до митарства блуда. Ту је пао у мрачно обиталиште демона, одакле буде изведен јемством једног Анђела и послат поново у тело да окаје свој последњи грех. И кајаше се четрдесет дана идући од цркве до цркве и ударајући главом о врата и прагове. Све плакаше причајући страшне муке, у којима грешници живе у оном свету, и преклињаше људе да не греше и да се покају за већ учињене грехе. Четрдесетог дана са радошћу пресели се у Царство Бога милостивог[21].
15. Преподобни Василије Нови.
Најпре живео у шуми, без крова и огњишта. Када га ухватише и упиташе, ко је он, одговори: „Један од живих на земљи“. Посумњаше у њега да је неки шпијун, те га много намучише. Најзад у слободи проживи много година у Цариграду. Прозирао је све тајне људске, предсказивао будућност, чинио велика чудеса. Његова послушница беше старица Теодора, која кад умре јави се Григорију, послушнику Василијевом, и описа му двадесет митарства, кроз које свака душа мора проћи. Свети Василије мирно сконча 25. марта 994. године и пресели се у дивне небеске обитељи. Би виђен после смрти у великој слави на небесима од једног Цариграђанина[22].
16. Васкрсење умрлог сина.
Истакнути духовник отац Јован из келије „Достојно јест“ (Аксион ести“) приповедао је о томе да је једном у Серу, односно у скит Светог Андреје, дошао неки млади радник да се исповеди. Тај радник, је дакле, казивао како је као мали дечак, био мртав. Пре него што су га сахранили, његова мајка отишла је у цркву, где се више часова на коленима и у сузама молила. Затим се вратила кући, узела празничну одећу, приступила свом сину и рекла: „Устани, чедо моје. Ја ћу лећи на твоје место“. Дете је васкрсло а мати је истог часа умрла. Касније је тај дечак дошао на Свету Гору и постао радник у Кареји[23].
17. Зет васкрсао таста.
Преподобни Паисије Светогорац нам је испричао следећи догађај: Упознао сам једног лучког радника, носача, који је подигао човека из мртвих. Када сам био престојатељ скита манастира Ивирон, посети ме једног дана један човек од неких педесетак година. Дошао је касно после подне и није звонио звонцем како не би сметао оцима, па је спавао напољу. Када су га оци видели, увели су га унутра и обавестили ме о томе. „Добро“, рекох му, „Зашто ниси звонио да ти отворимо и сместимо те?“ „Ма како, оче, да сметам оцима?“, рече. Видим, лице му је некако озарено. Постаде ми јасно да живи духовним животом. Рече ми касније да је веома рано остао сироче и зато је, када се оженио, заволео свог таста. Увек би прво свратио до свог таста и таште, па тек онда одлазио кући. Много се, међутим, жалостио, јер је његов таст много псовао. Много пута га је молио да не псује, али је овај бивао све гори. Једном се његов таст тешко разболео. Одвезли су га у болницу и после неколико дана је умро. Мој посетилац није био поред њега када је издахнуо, јер је морао да истовари један брод. Када је отишао у болницу и нашао га у мртвачници, помоли се са много бола: „Боже мој, молим Те“ рече „Подигни га из мртвих, само да се покаје, па га после узми“. Мртвац одмах отвори очи и почне да покреће руке. Чим је видело болничко особље, сви одједном побегоше. Зет се сам побринуо за њега и одвео га потпуно здравог кући. Поживео је још пет година у покајању и онда је умро. „Оче“, рече ми мој посетилац, „Много благодарим Богу што ми је учинио ту милост. Ко сам ја да ми Бог учини такву милост?“. Био је много простодушан и тако смирен, да му ни на памет није пало да је таста подиго из мртвих. Топио се од благодарности према Богу што му је то учинио[24].
18. Шта спашава душу у ономе свету.
„Причала нам је једна старица која је била богата удовица, но велика тврдица. Одгонила је сиромахе од себе, а просјаке је ружила и није им давала ништа. Једино добро дело у њеном животу било је то што је узела неко сирото девојче, те га је држала код себе у кући и хранила га, а оно је газдарицу лепо послушавало. Но догоди се, да она старица умре. Лежала је мртва целу ноћ и сутра дан до подне. Све је било спремно за њен погреб. Наједном, она се поврати. Сва је била ужаснута и дрхтала је. Причала је, да се не могу исказати оне страхоте које је душа њена за то време прошла. И да ми, вели, није било овог детета, ја не бих могла издржати гледање тих страхота. Али добро које сам учинила овој сиротици, то ме је спасло. Камо среће да сам знала да више добра дела чиним. Још је рекла да јој је казано, како ће умрети на Велики Петак. За све ово време до смрти она је раздавала своју имовину и делила милостињу на све стране. И много се молила Богу да јој опрости све грехе а нарочито себичност. Седме године на Велики Петак она се обукла и позвала своје комшинице и познанице, говорећи да ће умрети тога дана. Тако је и било, умрла је истога дана као што јој је проречено“[25].
19. Како је мртвац оживео.
„Причао нам је владика шабачки Михаијло о једном чудесном догађају за време док је био старешина манастира Враћевшнице. У то време старешиновао је у Драчи игуман Филотеј. Овај игуман буде једног дана позван у село Грбицу да опоје неког мртваца. Када је опело свршено, допрате мртваца до гроба и спусте га у гроб. Но, наједном мртвац подигне поклопац. Народ се у страху разбежи. Остао сам калуђер. Овај присебно помогне оживелом мртвацу да устане. „Шта то чините самном?“ упита човек – Па ти си јуче умро, рекне му калуђер. – Ево сад сам опет жив. И био сам стално жив у ономе свету, нисам смрти ни окусио. После тога тај човек живео је још 15 година. Све то време провео је у ћутању и молитви. Кад би навалили на њега људи да каже шта је тамо видео, он је уздишући говорио: Хвала Богу на милости Његовој, али боље ми беше на ономе свету“[26].
20. Свети Јован Лествичник нам говори:
Неки египатски монах ми је једном приликом причао следеће: „Кад се сећање на смрт учврстило у осећању мога срца, хтео сам једном, осетивши потребу, да дам извесну утеху овоме смртном телу. Међутим сећање на смрт ми је, као неки судија, забранило да то учиним. И, што је још чудније, иако сам хтео – нисам га могао отерати од себе!“
Неки други монах, који је становао близу нас на месту званом Толо, често је од те помисли доспевао у стање екстазе, те су га браћа која би се ту задесила односила скоро потпуно обамрлог, као да је сасвим одузет или оборен падавицом.
Нећу пропустити да ти саопштим и повест о једном безмолвнику са горе Хорив. Он је раније стално живео у потпуном нехату, не бринући се ни мало за душу своју. Најзад се разболе, и беше као мртав у току једног сата. Дошавши к себи, замоли све нас да се одмах удаљимо од њега. И зазидавши врата на својој келији, проведе унутра дванаест година, не проговоривши уопште ни са ким ни малу ни велику реч, и не окусивши ништа друго до хлеба и воде. Само је седео и са ужасом размишљао о ономе што виде у својој смрти не мењајући уопште свој начин живота пред Господом. Стално је био као ван себе, не престајући да тихо пролива вреле сузе. А када је требало да сконча ми развалисмо врата и уђосмо у његову келију. На многе наше молбе, чули смо од њега само то, и ништа више: „Опростите! Ниједан човек који је стекао сећање на смрт, никада неће бити у стању да згреши.“ А ми се задивисмо, знајући како је раније био немаран према своме спасењу и видећи какав је неочекивани и блажени преображај доживео. Пошто смо га са свима почастима сахранили у гробљу које се налазило близу Кастра, потражили смо после извесног времена његове свете мошти, и не нађосмо, јер Господ и тиме хтеде да посведочи његово усрдно и похвално покајање, и да нас поучи да Он прима и све оне који после дуготрајног немара хоће да се поправе и спасу. Треба да знамо да је и сећање на смрт, као и свако друго добро, дар Божији[27].
Било је и безброј других случајева васкрсавања мртвих.
Шта сад да кажемо? Кад човек изгуби веру у живога Бога у накнаду му се даје глупост и лудост. Ј ер, ако човек остави живога и премудрога Бога, од кога вером и сам постаје мудар, њему одмах приступају демони (ђаволи) који га заглупљују и залуђују својим преварама – прелестима. А од свих глупости нема веће глупости од, ове да крштени човек који себе назива хришћанином православним па да иде и тражи бедне доказе о Богу и вечном и бесмртном животу по другим лажним верама и философијама.
Наша православна вера је Откровење Божије људима о Богу, свету и животу. Наша православна вера није теорија него истински живот у причастију са Богом.
Зашто данас многи људи не верују да је Господ Исус Христос васкрасо из мртвих и да је Он за време свог живота међуљудима васкрсавао мртве? Зашто многи људи не верују да су и други људи васкрсавали мртве? Зато што, немају праву и стиниту веру у живога и све могућега Бога.
Бог је творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
„Слушај, народе мој, и говорићу ти; Израиљу, и засведочићу ти: Бог, Бог твој Ја јесам“. „Жив је Господ , и благословен је Бог мој, и нека се узвиси Бог спасења мога“. „Ја сам Алфа и Омега, Први и Посљедњи, Почетак и Свршетак“, каже Господ наш.
„Богу је све могуће“.
Нека је слава и хвала свемогућем Богу нашем.
[1] Јев. Мт. 28, 1-7
[2] Јев. Мк 16, 9-11
[3] Јев. Лк. 24, 12-43
[4] Јев. Јн. 20, 11-29
[5] Јев.Мт. 28,1 - 7
[6] Јев. Мк. 16,9 - 11
[7] Јев. Јн. 11, 1-45
[8] ДА. 9, 36-41
[9] ДА. 20, 7-12
[10] Житија Светих, 24. септембар
[11] Жит. Светих 22. маја
[12] Пролог 3. јуна, стр.420
[13] Пролог 4. јуна, стр.423
[14] Пролог 28. јануара, стр.71
[15] Пролог 27. јуна, стр.488
[16] Пролог 19. јуна, стр.554
[17] Пролог 2. децембра, стр.962
[18] Јев. Лк. 7,11 - 15
[19] Јев. Лк. 8,40 - 56
[20] Пролог 22. јануара, стр.57
[21] Пролог 28. марта, стр.236
[22] Пролог 26. марта, стр.230
[23] Старечник, сгр.187
[24] Старац Паисије, срт.59
[25] Поуч. примери - О. Гаврил, стр.66
[26] Поуч. примери - О. Гаврил, стр.67
[27] Лествица, стр.71
Нема коментара:
Постави коментар