БОГ СЛУША МОЛИТВЕНИКЕ
Празник свети Четрдесет Мученика у Севастији – Младенци у нашем народу се празнује као празник младенаца који су у прошлој години ступили у брак. Раније када је вера у нашем народу била јака и истинита, празновање овог празника вршило се тако што су младенци одлазили у цркву на службу Божију да прославе своје заштитнике, и да од Бога приме Божији благослов да њихов живот у браку буде благословен, успешан у љубави, миру, радости, срећи и благостању. Међутим за време комунистичке диктатуре у нашем народу наступило је време забране исповедања Православне вере. У то време права вера је почела да слаби и да се искривљује, тако да је наступило време одтпада људи од Бога и живот без вере. У то време почео је да се мења смисао и суштина исповедања вере. Тако је и овај празник Младенаца почео да се скрнави и празнује по изопаченом схватању. Суштина празника је слављење Бога и светих мученика за веру Христову. По изопаченом схватању одлазак у цркву на службу Божију је замењен тако да су почеле да се приређују гозбе у кући младенаца. Нарушавао се велики пост, укинуте су молитве и уместо тога приређују се игранке и певанке са мрсним трпезама и са свим оним што такве гозбе доносе. Људи су нарушавали Божији закон, заборавивши на Бога, упадајући у мреже демона и творили вољу његову.
Ко су били четрдесет мученика из Севастије заштитници младенаца и њихових бракова? „Сви они беху војници у римској вијсци но вероваху тврдо у Господа Исуса. Када наста гоњење у време цара Ликинија, они бише изведени на суд пред војводу, и овај им запрети одузети част војничку, на што одговори један од њих, св. Кандид: „не само част војничку но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа Бога нашега“. После тога нареди војвода слугама да камењем бију свете мученике. Но када слуге бацаху камење на хришћане, камење се враћаше и падаше на њих саме, те љуто их изудара. Један камен паде војводи на лице и скруши му зубе. Мучитељи, љути као зверови, везаше свете мученике и бацише их у језеро, и поставише стражу унаоколо, да ниједан не изађе. Беше страшан мраз, и језеро се леђаше около тела мученичких. Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како прелестили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Заиста, један се прелести, изађе из воде и уђе у купатило. Но гле, ноћу паде необична светлост с неба, која разгреја воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спустише се с неба 39 венаца на главе њихове. То виде један стражар с обале, па се свуче, исповеди име Господа Исуса, и уђе у језеро, да би се он удостојио оног четрдесетога венца место издајника. И заиста на њега сиђе тај последњи венац. Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада зле судије наредише, те им пребише голени, и бацише тела њихова у воду, да их хришћани не узму. Трећега дана јавише се мученици месном епископу Петру и позваше га да сабере по води и извади мошти њихове. Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим, и видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост која беше одвојена од тела њихових, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их и чесно сахранише. А душе ових мученика одоше Господу Исусу, намученом за све нас, и васкрслом са славом. Чесно пострадаше и непролазном славом се увенчаше 320. године”.
По изопаченом обичају слављења празника свети четрдесет мученика године 1987. приредили су неки родитељи своме сину свадбу. На свадбу су били позвани рођаци, пријатељи, комшије. Гозбу су припремили богато као што се праве гозбе на свадбама када није пост. Званице на свадбу су дошле са свију страна из близа и далека. Дођоше и ујаци из Лазаревца и Старе Пазове да честитају сестрићу брак и сестри снаху. Ујак Радоје био је побожан Хришћанин и знао је да се свадбе не праве у велики пост, али није могао да одбије позив и да не дође на свадбу да не би увредио свог сестрића и сестру. Касније је причао Радоје, да кад је видео „приређену свадбу“, имајући страх Божији, кожа му се најежила, и помишљао је да напусти свадбу и да се врати. Али када су сестра и сестрић и остали рођаци приметили то сви су стали око њега и убеђивали га на разне начине да остане говорећи да није добро да ујак напушта свадбу свог сестрића. Ујак Радоје је са великом тугом у срцу остао на свадбу помишљајући у себи да ова „свадба“ не може да остане без Божије казне. Пошто је много волео своју сестру и сестрића молио је Бога говорећи у себи: „Господе, нека се казна Твоја одрази на мени, а не на мога сестрића и моју сестру. Пошто је био побожан он је знао да је Господ Исус рекао: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје. Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповједам“.
Ујак Радоје се није веселио на свадби, већ је за трпезом кришом умакао хлеб у со и тако се кришом приказивао као да и он једе. Цело време „свадбе“ је молио Бога да им Бог опрости овај велики грех што праве свадбу без венчања у Цркви, када се то не врши по Божјем закону и што су нарушили велики пост што је велики грех.
И Бог је услишао његову молитву. Када се „свадба“ завршила званице су почели да се разилазе. Тако је и овај тужни ујак Радоје кренуо да се врати својој кући. Са њим су аутомобилом кренули и остали рођаци. Из Куршумлије су кренули према Лазаревцу преко Бруса, Врњачке Бање, Краљева и Чачка. И када су били близу Горњег Милановца код места Брђани, тужни ујак Радоје који је возио аутомобил изазвао је удес. Скренувши са своје траке прешао је на леву страну, и ударио је у камен ивичњак на супротној страни, пресекао га као бријачем и упао са аутомобилом у пропуст потока са леве стране. Слупао је аутомобил, и сви путници су били повређени. Онако повређен, кад је видео да су сви остали у животу захвалио је Богу што нису погинули. Аутомобил који је био потпуно нов одмах је прежалио и није хтео да га вади из провалије него је отишао захваљујући Богу што их је све сачувао у животу.
Бог је испунио молитву тужног ујака Радоја и допустио је казну да се на њему одрази а не на његове сестрића и сестру. После овога тужни ујак Радоје није више био тужан, већ је захваљивао Богу што је одмах дао плату по делима њиховим, и што је он примио ту плату да би се још више учврстио у вери својој Православној.
Овакве „свадбе“ и гозбе се на дан светих четрдесет мученика из Севастије и данас много приређују у нашем народу по изопаченом обичају. Многомилостив и дуготрпељив Бог наш дуго трпи и чека да се људи покају за своје грехе а оне који се не кају за своје грехе по Својој правди кажњава у Своје време. Једно је сигурно да нико који се не покаје за своје грехе не може остати без своје плате – казне. Најгоре пролазе они који примају казну после дугог времена или на Страшном Суду, јер су заборавили на Бога и на своје грехе и нису се за њих покајали.
Нека је слава и хвала Господу нашем Исусу Христу који слуша своје молитвенике који имају страх Божији.
Празник свети Четрдесет Мученика у Севастији – Младенци у нашем народу се празнује као празник младенаца који су у прошлој години ступили у брак. Раније када је вера у нашем народу била јака и истинита, празновање овог празника вршило се тако што су младенци одлазили у цркву на службу Божију да прославе своје заштитнике, и да од Бога приме Божији благослов да њихов живот у браку буде благословен, успешан у љубави, миру, радости, срећи и благостању. Међутим за време комунистичке диктатуре у нашем народу наступило је време забране исповедања Православне вере. У то време права вера је почела да слаби и да се искривљује, тако да је наступило време одтпада људи од Бога и живот без вере. У то време почео је да се мења смисао и суштина исповедања вере. Тако је и овај празник Младенаца почео да се скрнави и празнује по изопаченом схватању. Суштина празника је слављење Бога и светих мученика за веру Христову. По изопаченом схватању одлазак у цркву на службу Божију је замењен тако да су почеле да се приређују гозбе у кући младенаца. Нарушавао се велики пост, укинуте су молитве и уместо тога приређују се игранке и певанке са мрсним трпезама и са свим оним што такве гозбе доносе. Људи су нарушавали Божији закон, заборавивши на Бога, упадајући у мреже демона и творили вољу његову.
Ко су били четрдесет мученика из Севастије заштитници младенаца и њихових бракова? „Сви они беху војници у римској вијсци но вероваху тврдо у Господа Исуса. Када наста гоњење у време цара Ликинија, они бише изведени на суд пред војводу, и овај им запрети одузети част војничку, на што одговори један од њих, св. Кандид: „не само част војничку но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа Бога нашега“. После тога нареди војвода слугама да камењем бију свете мученике. Но када слуге бацаху камење на хришћане, камење се враћаше и падаше на њих саме, те љуто их изудара. Један камен паде војводи на лице и скруши му зубе. Мучитељи, љути као зверови, везаше свете мученике и бацише их у језеро, и поставише стражу унаоколо, да ниједан не изађе. Беше страшан мраз, и језеро се леђаше около тела мученичких. Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како прелестили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Заиста, један се прелести, изађе из воде и уђе у купатило. Но гле, ноћу паде необична светлост с неба, која разгреја воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спустише се с неба 39 венаца на главе њихове. То виде један стражар с обале, па се свуче, исповеди име Господа Исуса, и уђе у језеро, да би се он удостојио оног четрдесетога венца место издајника. И заиста на њега сиђе тај последњи венац. Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада зле судије наредише, те им пребише голени, и бацише тела њихова у воду, да их хришћани не узму. Трећега дана јавише се мученици месном епископу Петру и позваше га да сабере по води и извади мошти њихове. Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим, и видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост која беше одвојена од тела њихових, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их и чесно сахранише. А душе ових мученика одоше Господу Исусу, намученом за све нас, и васкрслом са славом. Чесно пострадаше и непролазном славом се увенчаше 320. године”.
По изопаченом обичају слављења празника свети четрдесет мученика године 1987. приредили су неки родитељи своме сину свадбу. На свадбу су били позвани рођаци, пријатељи, комшије. Гозбу су припремили богато као што се праве гозбе на свадбама када није пост. Званице на свадбу су дошле са свију страна из близа и далека. Дођоше и ујаци из Лазаревца и Старе Пазове да честитају сестрићу брак и сестри снаху. Ујак Радоје био је побожан Хришћанин и знао је да се свадбе не праве у велики пост, али није могао да одбије позив и да не дође на свадбу да не би увредио свог сестрића и сестру. Касније је причао Радоје, да кад је видео „приређену свадбу“, имајући страх Божији, кожа му се најежила, и помишљао је да напусти свадбу и да се врати. Али када су сестра и сестрић и остали рођаци приметили то сви су стали око њега и убеђивали га на разне начине да остане говорећи да није добро да ујак напушта свадбу свог сестрића. Ујак Радоје је са великом тугом у срцу остао на свадбу помишљајући у себи да ова „свадба“ не може да остане без Божије казне. Пошто је много волео своју сестру и сестрића молио је Бога говорећи у себи: „Господе, нека се казна Твоја одрази на мени, а не на мога сестрића и моју сестру. Пошто је био побожан он је знао да је Господ Исус рекао: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје. Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповједам“.
Ујак Радоје се није веселио на свадби, већ је за трпезом кришом умакао хлеб у со и тако се кришом приказивао као да и он једе. Цело време „свадбе“ је молио Бога да им Бог опрости овај велики грех што праве свадбу без венчања у Цркви, када се то не врши по Божјем закону и што су нарушили велики пост што је велики грех.
И Бог је услишао његову молитву. Када се „свадба“ завршила званице су почели да се разилазе. Тако је и овај тужни ујак Радоје кренуо да се врати својој кући. Са њим су аутомобилом кренули и остали рођаци. Из Куршумлије су кренули према Лазаревцу преко Бруса, Врњачке Бање, Краљева и Чачка. И када су били близу Горњег Милановца код места Брђани, тужни ујак Радоје који је возио аутомобил изазвао је удес. Скренувши са своје траке прешао је на леву страну, и ударио је у камен ивичњак на супротној страни, пресекао га као бријачем и упао са аутомобилом у пропуст потока са леве стране. Слупао је аутомобил, и сви путници су били повређени. Онако повређен, кад је видео да су сви остали у животу захвалио је Богу што нису погинули. Аутомобил који је био потпуно нов одмах је прежалио и није хтео да га вади из провалије него је отишао захваљујући Богу што их је све сачувао у животу.
Бог је испунио молитву тужног ујака Радоја и допустио је казну да се на њему одрази а не на његове сестрића и сестру. После овога тужни ујак Радоје није више био тужан, већ је захваљивао Богу што је одмах дао плату по делима њиховим, и што је он примио ту плату да би се још више учврстио у вери својој Православној.
Овакве „свадбе“ и гозбе се на дан светих четрдесет мученика из Севастије и данас много приређују у нашем народу по изопаченом обичају. Многомилостив и дуготрпељив Бог наш дуго трпи и чека да се људи покају за своје грехе а оне који се не кају за своје грехе по Својој правди кажњава у Своје време. Једно је сигурно да нико који се не покаје за своје грехе не може остати без своје плате – казне. Најгоре пролазе они који примају казну после дугог времена или на Страшном Суду, јер су заборавили на Бога и на своје грехе и нису се за њих покајали.
Нека је слава и хвала Господу нашем Исусу Христу који слуша своје молитвенике који имају страх Божији.
Нема коментара:
Постави коментар