ПРАВДА БОЖИЈА ГМИЖЕ АЛИ СТИЖЕ
(Бог свакоме човеку даје награду по делима његовим)
У једном селу код Вучитрна живљаше један човек по имену Милан веома доброг имовног стања. Имао је доста добре земље. Много је волео да има много земље. У то време скоро нико из села није продавао земљу пошто је земља била главни извор прихода за живот. А кад би се десило да неко ипак продаје земљу Милан би се први јавио да је купи, како би још више увећао свој посед.
Милан је имао много чланова у породици јер његова три сина кад су се оженили нису се оделили од својих родитеља него су сви заједно живели. Сви синови су изродили много деце тако да је кућа била као пуна кошница. Синови су обрађивали земљу и имали су велике приходе са земље. Због великог поседа Милан је имао потребу да изнајми и најамнике – слуге. Миланово домаћинство било је једно од најбогатијих у селу и околини. Милан никад није радио на њиви, ливади или воћњаку јер је имао болесну кичму. Он је увек са собом носио једно секирче, тако што би држалицу пребацио преко крста – кичме и рукама га обухватао са обе стране, тако да му је то олакшавало ходање. Сваки дан је ишао од њиве до њиве, од ливаде до воћњака и винограда уживајући у добрим приносима на имању. Са људима из села и шире није се дружио, јер су га људи избегавали због тога што је био горд, пргав и кавгаџија хвалећи се својим имањем и умећем газдовања. Често је имао препирке са људима због непотребних ствари. Тако би једном човеку рекао: „Зашто си ми плугом закачио међу и преорао је“. Другом би рекао: „Зашто си дозволио да твоја крава уђе у моју њиву и да поједе неколико струкова кукуруза“. Неком би рекао: „Твоја свиња ми је данас ушла у кромпириште и појела неколико кућица кромпира“, а неком би рекао: „Твоја деца су јуче ушла у мој воћњак и брала шљиве и јабуке да једу“. Од многих је људи због тога тражио да му плате одштету. Због тога су га људи клели и говорили: „Милан је данас ујео Тодора а јуче Славка а прекјуче Марка. Он Стално некога уједа. Једног дана начиће се неко да му поломи зубе да никога више не уједа за срце“.
Он је често саблажњаво људе својим понашањем. Био је веома непобожан човек тако да није поштовао Божији закон. У Цркву је ишао веома ретко. Његово срце је било привезано за његово имање којим се наслађивао. Господ је рекао: „Тамо где је благо ваше биће и срце ваше“. Господ је такође рекао: „Није могуће да не дође до саблазни, али тешко ономе човеку од кога долазе саблазни“. И још је рекао: „Тешко ономе ко саблазни једнога од ових мојих малих, јер би му било боље да му се обеси воденички камен о врат и да га баце у море“.
И Господ се побринуо да поломи зубе које уједају људе за срце и расекао језик од кога долазе честе саблазни. Пророк је рекао: „Језичар човек неће успети на земљи, човека неправедног зла ће уловити“. „Зубе грешника скршио си Господе јер нема у устима њиховим истине, срце им је сујетно; грло им је гроб отворен; језицима говоре неистину“. „Раздражује грешник Господа; по мноштву обести своје говорећи неће тражити Бог; нема Бога пред њиме“. „Уништиће Господ сва уста лукава и језик велеречиви“. „Грех је уста њихових, реч усана њихових и због тога нека буду ухваћени у гордости својој и од клевете и лажи њихове објавиће се свршеци“.
Једнога дана после обиласка свог имања Милан је пролазио поред извора сав уморан и знојав пришао је да се умије, напије и расхлади. Поред извора се налазио високи храст са дебелом хладовином. Милан је прилегао да се одмори и тако задремао. У близини извора налазила се ливада на којој су косци косили. У то време долетела су два гаврана гракчући вероватно ожеднели и почели да слећу према извору али кад су приметили да неко лежи под храстом нису се одмах спустили, већ су почели да круже око храста гракчући. Кад су неки косци приметили гавранове како непрестано гракћу рекли су: „Ово грактање гавранова не слути на добро, десиће се неко зло“. И стварно, после неколико кругова гавранови су се великом брзином спустили на велики храст на коме су биле неколико сувих грана. Једна од сувих грана на које су гавранови слетели великом брзином пукла је и одломила се и пала на Миланову главу који је лежао испод храста. Грана му је пала преко лица и од силног удара и бола снажно је јаукнуо. Косачи чувши снажан јаук отрчали су до храста и ведели да је Милан сав у крви и како се превија од великог бола. Грана га је ударила преко лица и уста из којих је шикљала крв од поломљене вилице и зуба.
Косачи су дотрчали и подигли Милана са земље и брзо га однели у село код куће. Милан је имао добре коње и синови кад су видели оца у крви брзо су упрегли коње и одјурили у болницу да се њиховом оцу укаже помоћ. Лекари су одмах извршили операцију и констатовали да су му повређене вилице, зуби и језик.
Милан се дуго лечио од повреде док му ране нису зарасле. Остао је без зуба и тешко је говорио. Више се није упуштао у препирке са људима, јер скоро да није могао да говори због повреде вилица и језика. Неки људи су му говорили: „Ето, Бог ти је платио све оно што си од нас тражио као одштету због кукуруза, кромпира и воћа које су наша деца јела у твом воћњаку. Бог је рекао: „Јер заиста вам кажем: док не прође небо и земља неће нестати ни најмењега словца или једне црте из Закона док се све не збуде. Ако дакле ко укине једну од ових најмању заповести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небескоме“. И још је рекао: „Ево долазим ускоро, и плата моја је самном, да дам свакоме по дјелима његовим“.
Слава и хвала милостивом Богу који нас и на овај начин учи да срце своје не везујемо за богаство већ за Њега нашег Спаситеља.
(Бог свакоме човеку даје награду по делима његовим)
У једном селу код Вучитрна живљаше један човек по имену Милан веома доброг имовног стања. Имао је доста добре земље. Много је волео да има много земље. У то време скоро нико из села није продавао земљу пошто је земља била главни извор прихода за живот. А кад би се десило да неко ипак продаје земљу Милан би се први јавио да је купи, како би још више увећао свој посед.
Милан је имао много чланова у породици јер његова три сина кад су се оженили нису се оделили од својих родитеља него су сви заједно живели. Сви синови су изродили много деце тако да је кућа била као пуна кошница. Синови су обрађивали земљу и имали су велике приходе са земље. Због великог поседа Милан је имао потребу да изнајми и најамнике – слуге. Миланово домаћинство било је једно од најбогатијих у селу и околини. Милан никад није радио на њиви, ливади или воћњаку јер је имао болесну кичму. Он је увек са собом носио једно секирче, тако што би држалицу пребацио преко крста – кичме и рукама га обухватао са обе стране, тако да му је то олакшавало ходање. Сваки дан је ишао од њиве до њиве, од ливаде до воћњака и винограда уживајући у добрим приносима на имању. Са људима из села и шире није се дружио, јер су га људи избегавали због тога што је био горд, пргав и кавгаџија хвалећи се својим имањем и умећем газдовања. Често је имао препирке са људима због непотребних ствари. Тако би једном човеку рекао: „Зашто си ми плугом закачио међу и преорао је“. Другом би рекао: „Зашто си дозволио да твоја крава уђе у моју њиву и да поједе неколико струкова кукуруза“. Неком би рекао: „Твоја свиња ми је данас ушла у кромпириште и појела неколико кућица кромпира“, а неком би рекао: „Твоја деца су јуче ушла у мој воћњак и брала шљиве и јабуке да једу“. Од многих је људи због тога тражио да му плате одштету. Због тога су га људи клели и говорили: „Милан је данас ујео Тодора а јуче Славка а прекјуче Марка. Он Стално некога уједа. Једног дана начиће се неко да му поломи зубе да никога више не уједа за срце“.
Он је често саблажњаво људе својим понашањем. Био је веома непобожан човек тако да није поштовао Божији закон. У Цркву је ишао веома ретко. Његово срце је било привезано за његово имање којим се наслађивао. Господ је рекао: „Тамо где је благо ваше биће и срце ваше“. Господ је такође рекао: „Није могуће да не дође до саблазни, али тешко ономе човеку од кога долазе саблазни“. И још је рекао: „Тешко ономе ко саблазни једнога од ових мојих малих, јер би му било боље да му се обеси воденички камен о врат и да га баце у море“.
И Господ се побринуо да поломи зубе које уједају људе за срце и расекао језик од кога долазе честе саблазни. Пророк је рекао: „Језичар човек неће успети на земљи, човека неправедног зла ће уловити“. „Зубе грешника скршио си Господе јер нема у устима њиховим истине, срце им је сујетно; грло им је гроб отворен; језицима говоре неистину“. „Раздражује грешник Господа; по мноштву обести своје говорећи неће тражити Бог; нема Бога пред њиме“. „Уништиће Господ сва уста лукава и језик велеречиви“. „Грех је уста њихових, реч усана њихових и због тога нека буду ухваћени у гордости својој и од клевете и лажи њихове објавиће се свршеци“.
Једнога дана после обиласка свог имања Милан је пролазио поред извора сав уморан и знојав пришао је да се умије, напије и расхлади. Поред извора се налазио високи храст са дебелом хладовином. Милан је прилегао да се одмори и тако задремао. У близини извора налазила се ливада на којој су косци косили. У то време долетела су два гаврана гракчући вероватно ожеднели и почели да слећу према извору али кад су приметили да неко лежи под храстом нису се одмах спустили, већ су почели да круже око храста гракчући. Кад су неки косци приметили гавранове како непрестано гракћу рекли су: „Ово грактање гавранова не слути на добро, десиће се неко зло“. И стварно, после неколико кругова гавранови су се великом брзином спустили на велики храст на коме су биле неколико сувих грана. Једна од сувих грана на које су гавранови слетели великом брзином пукла је и одломила се и пала на Миланову главу који је лежао испод храста. Грана му је пала преко лица и од силног удара и бола снажно је јаукнуо. Косачи чувши снажан јаук отрчали су до храста и ведели да је Милан сав у крви и како се превија од великог бола. Грана га је ударила преко лица и уста из којих је шикљала крв од поломљене вилице и зуба.
Косачи су дотрчали и подигли Милана са земље и брзо га однели у село код куће. Милан је имао добре коње и синови кад су видели оца у крви брзо су упрегли коње и одјурили у болницу да се њиховом оцу укаже помоћ. Лекари су одмах извршили операцију и констатовали да су му повређене вилице, зуби и језик.
Милан се дуго лечио од повреде док му ране нису зарасле. Остао је без зуба и тешко је говорио. Више се није упуштао у препирке са људима, јер скоро да није могао да говори због повреде вилица и језика. Неки људи су му говорили: „Ето, Бог ти је платио све оно што си од нас тражио као одштету због кукуруза, кромпира и воћа које су наша деца јела у твом воћњаку. Бог је рекао: „Јер заиста вам кажем: док не прође небо и земља неће нестати ни најмењега словца или једне црте из Закона док се све не збуде. Ако дакле ко укине једну од ових најмању заповести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небескоме“. И још је рекао: „Ево долазим ускоро, и плата моја је самном, да дам свакоме по дјелима његовим“.
Слава и хвала милостивом Богу који нас и на овај начин учи да срце своје не везујемо за богаство већ за Њега нашег Спаситеља.
Нема коментара:
Постави коментар