ЉУБАВ ЈАЧА ОД СМРТИ
Велика је љуба мајке Хришћанке, а где је љубав ту је и вера у Бога и нада на Њега.
То се обистинило и потврдило седамдесетих година код ове Видосаве када се разболео њен деветомесечни синчић Сретен. Чим је приметила да он непрестано плаче и да мање сише, однела га је код лекара у Гњилане. Лекар је приступио прегледу детета које је непрестано врискало грчећи се. Лекар је упитао мајку Видосаву када се разболело њено дете и шта је она приметила том приликом. Она је са сузама одговорила да је пре три дана приметила да се дете често буди са плачем да мање сише и да се грчи. Лекар је прегледао дете слушалицама. Прегледао му нос и уши и почео да врти главом уздижући руке као да нема ништа што би указивало на болест. Али је ипак дао детету једну ињекцију и капи за нос и уши.
Видосава се вратила са дететом у своје село код куће надајући се оздрављењу свога детета. Међутим дете је и даље плакало грчећи се. Већ су почеле и да му се појављују и плаве флеке по кожи. Сва узбуђена и уплашена, Видосава је поново сутрадан однела код лекара своје дете. Он видећи дете веома се узбуди. Поново га прегледа и даде му још једну ињекцију рекавши Видосави, да настави са давањем капи за нос и уши.
Кад је Видосава дошла код куће, видела је да се здравље детета још више погоршало. Дете је још више помодрело и од изнемоглости није могло више да плаче као пре, а није могло ни да сише. Брижна мајка није смела више да чека. Усрдно је почела да се моли Богу да он спасе њеног Сретена. Пуна наде и вере у Бога она реши да однесе своје дете у манастир Драганац, да тамо потражи лек за своје дете. Она је завила своје дете у ћебе узела га у наручје и пошла према манастиру. Са собом је повела своју рођаку на пут до манастира дуг седам километара. Био је хладан магловит новембарски дан са суснежицом. Полазећи на пут помолила се Богу да њено дете не умре док не дође у манастир. Журила је и носила своје дете молећи се усрно Богу да Он, као најбољи Лекар излечи њено дете. Пешачећи само је повремено давала своје дете рођаки да га понесе, ради предаха. Затим га је убрзо опет узимала да га носи, како би у наручју осетила дах детета и куцање његовог срца.
Верна мајка путује и бори се за живот свога детета. Добила је снагу да може да пожури, газећи блато и као на крилима уздигнуте главе гледала је у правцу манастира, молећи Бога и светог Архангела Гаврила да услише њене молитве и да јој изађе у сусрет. Брзо је стигла у манастир и одмах на извору воде одвила је своје дете и спустила га у воду рекавши: „Господе, ти сачувај и спаси мог Сретена, а ја ти се заветујем да ћу Ти до краја живота бити верна слушкиња!“ Затим је хитро опет повила своје дете и замотала у ћебе и одмах пожурила назад према својој кући. Захвалила је Богу што јој сачува живот детета до манастира као што га је молила кад је пошла на пут. Сад је додала другу молитву: „Господе ти можеш, ако хоћеш да сачуваш у животу моје дете док се не вратим код куће да ми дете не умре на рукама на путу. Верујем да то можеш учинити“. И као на крилима журећи вратила се код своје куће. У топлој соби развила је своје дете и почела да га масира, јер је оно све помодрело и као да није показивало знаке живота. Није плакало, а дисање се једва примећивало. Топлим дахом из својих уста дувала је у своје дете, а својим рукама које је стављала у млаку воду трљала је груди, руке и ноге свог детета.
Захвалила је Богу што јој је Бог и ову другу молитву услишио да њено дете не умре на путу. После једног сата масирања и приљубљивања својих усана и уха на груди детета појавили су се видљиви знаци живота. Кожа детета је постајала бела а модрина се све више губила. Дете је отворило очи. Видосава је сада заплакала, али од радости што је Бог услишио њену молитву. Пошто дуго времена није подојила своје дете, принела му је сису у уста да га подоји млеком љубави. Дете је посисало два, три гутљаја и заспало.
Видосава је сада гледала своје дете како дише и ништа не размишља, него се само моли Богу да Он пробуди њено дете да би га опет подојила говорећи у себи: „Гладан је мој Сретен, јер га од јуче нисам подојила“. Она се већ уверила да је Богу све могуће, и да Он може свако добро да учини. И стварно после два сата сна Сретен се пробудио. Видосава га је поново подојила, сада мало више. Сишући љубав мајчину Сретен се поново успавао. Спавао је неколико сати, а када се пробудио отворио је своје очице и благо гледао у своју мајку.
Мајка која је на путу у себи говорила: „Не треба ми живот ако ми дете умре“, сада је и она оживела и радосно отворила своје очи да види како се њено дете – њена љубав, враћа у живот. Непрестано је захваљивала Богу што је услишио њене молитве рекавши: „Боже ти све можеш! Ти можеш болесне да излечиш и мртве да васкрснеш. Ти можеш и тужне да утешиш“.
После тога срећна мајка пуна љубави и вере у Бога и наде на Њега почиње да пева песму успаванку своме сину Сретену славећи Бога. Нада се и верује да ће дочекати да он порасте и да га ожени. Она је сигурна да пошто је Бог показао своју милост, љубав и силу и окрепио њеног сина, да ће Он сачувати и спасити њеног сина до краја живота пошто му је она дала завет да ће му бити верна слушкиња до краја живота.
Слава и хвала милостивом Богу Који излива Своју милост и љубав на свакоме човеку.
Велика је љуба мајке Хришћанке, а где је љубав ту је и вера у Бога и нада на Њега.
То се обистинило и потврдило седамдесетих година код ове Видосаве када се разболео њен деветомесечни синчић Сретен. Чим је приметила да он непрестано плаче и да мање сише, однела га је код лекара у Гњилане. Лекар је приступио прегледу детета које је непрестано врискало грчећи се. Лекар је упитао мајку Видосаву када се разболело њено дете и шта је она приметила том приликом. Она је са сузама одговорила да је пре три дана приметила да се дете често буди са плачем да мање сише и да се грчи. Лекар је прегледао дете слушалицама. Прегледао му нос и уши и почео да врти главом уздижући руке као да нема ништа што би указивало на болест. Али је ипак дао детету једну ињекцију и капи за нос и уши.
Видосава се вратила са дететом у своје село код куће надајући се оздрављењу свога детета. Међутим дете је и даље плакало грчећи се. Већ су почеле и да му се појављују и плаве флеке по кожи. Сва узбуђена и уплашена, Видосава је поново сутрадан однела код лекара своје дете. Он видећи дете веома се узбуди. Поново га прегледа и даде му још једну ињекцију рекавши Видосави, да настави са давањем капи за нос и уши.
Кад је Видосава дошла код куће, видела је да се здравље детета још више погоршало. Дете је још више помодрело и од изнемоглости није могло више да плаче као пре, а није могло ни да сише. Брижна мајка није смела више да чека. Усрдно је почела да се моли Богу да он спасе њеног Сретена. Пуна наде и вере у Бога она реши да однесе своје дете у манастир Драганац, да тамо потражи лек за своје дете. Она је завила своје дете у ћебе узела га у наручје и пошла према манастиру. Са собом је повела своју рођаку на пут до манастира дуг седам километара. Био је хладан магловит новембарски дан са суснежицом. Полазећи на пут помолила се Богу да њено дете не умре док не дође у манастир. Журила је и носила своје дете молећи се усрно Богу да Он, као најбољи Лекар излечи њено дете. Пешачећи само је повремено давала своје дете рођаки да га понесе, ради предаха. Затим га је убрзо опет узимала да га носи, како би у наручју осетила дах детета и куцање његовог срца.
Верна мајка путује и бори се за живот свога детета. Добила је снагу да може да пожури, газећи блато и као на крилима уздигнуте главе гледала је у правцу манастира, молећи Бога и светог Архангела Гаврила да услише њене молитве и да јој изађе у сусрет. Брзо је стигла у манастир и одмах на извору воде одвила је своје дете и спустила га у воду рекавши: „Господе, ти сачувај и спаси мог Сретена, а ја ти се заветујем да ћу Ти до краја живота бити верна слушкиња!“ Затим је хитро опет повила своје дете и замотала у ћебе и одмах пожурила назад према својој кући. Захвалила је Богу што јој сачува живот детета до манастира као што га је молила кад је пошла на пут. Сад је додала другу молитву: „Господе ти можеш, ако хоћеш да сачуваш у животу моје дете док се не вратим код куће да ми дете не умре на рукама на путу. Верујем да то можеш учинити“. И као на крилима журећи вратила се код своје куће. У топлој соби развила је своје дете и почела да га масира, јер је оно све помодрело и као да није показивало знаке живота. Није плакало, а дисање се једва примећивало. Топлим дахом из својих уста дувала је у своје дете, а својим рукама које је стављала у млаку воду трљала је груди, руке и ноге свог детета.
Захвалила је Богу што јој је Бог и ову другу молитву услишио да њено дете не умре на путу. После једног сата масирања и приљубљивања својих усана и уха на груди детета појавили су се видљиви знаци живота. Кожа детета је постајала бела а модрина се све више губила. Дете је отворило очи. Видосава је сада заплакала, али од радости што је Бог услишио њену молитву. Пошто дуго времена није подојила своје дете, принела му је сису у уста да га подоји млеком љубави. Дете је посисало два, три гутљаја и заспало.
Видосава је сада гледала своје дете како дише и ништа не размишља, него се само моли Богу да Он пробуди њено дете да би га опет подојила говорећи у себи: „Гладан је мој Сретен, јер га од јуче нисам подојила“. Она се већ уверила да је Богу све могуће, и да Он може свако добро да учини. И стварно после два сата сна Сретен се пробудио. Видосава га је поново подојила, сада мало више. Сишући љубав мајчину Сретен се поново успавао. Спавао је неколико сати, а када се пробудио отворио је своје очице и благо гледао у своју мајку.
Мајка која је на путу у себи говорила: „Не треба ми живот ако ми дете умре“, сада је и она оживела и радосно отворила своје очи да види како се њено дете – њена љубав, враћа у живот. Непрестано је захваљивала Богу што је услишио њене молитве рекавши: „Боже ти све можеш! Ти можеш болесне да излечиш и мртве да васкрснеш. Ти можеш и тужне да утешиш“.
После тога срећна мајка пуна љубави и вере у Бога и наде на Њега почиње да пева песму успаванку своме сину Сретену славећи Бога. Нада се и верује да ће дочекати да он порасте и да га ожени. Она је сигурна да пошто је Бог показао своју милост, љубав и силу и окрепио њеног сина, да ће Он сачувати и спасити њеног сина до краја живота пошто му је она дала завет да ће му бити верна слушкиња до краја живота.
Слава и хвала милостивом Богу Који излива Своју милост и љубав на свакоме човеку.
Нема коментара:
Постави коментар