ХУЛА НА БОГА И НА ВЕРУ ПРАВОСЛАВНУВЕЛИКИ ЈЕ ГРЕХ
Један богати сељак 1956 год. је послао свог сина у Београд на факултет да студира. Младић се уписао на филозофски факултет. Пошто тада у младој комунистичкој држави није било кадрова који ће да воде развој новог друштва по марксистичкој науци, то су режимске власти настојале да школују кадрове без вере у Бога, који ће послужити новој безбожничкој власти и држави. И овај студент сељачког порекла био је успешан на студијама. Редовно је полагао испите са успехом. Сваке године за време летње ферије долазио је у своје село код родитеља. Настојао је да се дружи са својим сељацима и да их „просвећује“. Говорио им је и објашњавао о ономе што је учио на факултету. На факултету је учио да Бог уопште не постоји. Да је бесмртност душе људске заблуда. Да је вера Православна глупост непросвећеног народа, и да су мошти Светитеља балсамована тела смртних људи и да као таква немају никакве чудотворне моћи.
Људи из села су га због таквог схватања избегавали као безбожника и отпадника од живога Бога. Многи су се бојали да разговарају са њим и називали су га безбожни „школарац“. Његови родитељи и родбина су то приметили па су га опомињали и саветовали да се покаје и врати Богу и Православној вери као крштени Србин. Његов деда га је много волео али повређен у срцу због његовог неверја и отпада од Бога није могао више да издржи и сав узбуђен узвикнуо је: „Дете моје не хули на Бога и на Свету веру јер је то опасно, можеш изгубити живот као безбожник“. Знао је његов деда да Бог свакоме човеку даје награду по његовим делима. Сви савети и молбе његових родитеља и родбине нису утицале на њега да промени своје мишљење и убеђење и да се покаје. Његови родитељи, деда и баба ишли су често у цркву да се моле Богу, да се Бог смилује на њихово чедо да би се повратио на пут Истине којим су ишли сви наши преци. Њихов син их није послушао већ је наставио и даље да хули на Бога и Свету Православну веру.
Једног дана пође „школарац“ у планину изнад села да се прошета и да набере лешнике који су те године богато родили. У планини су били и неки чобани који су чували своја стада и који су га видели да бере лешнике. Мало времена је прошло и почели су да се навлаче облаци за кишу. Изненада је јако загрмело. У његовој близини где је брао лешнике налазио се један велики храст у који је ударио гром. Од удара грома „школарац“ је био онесвешћен и лежао је као мртав. Чобани који су видели удар грома потрчали су да виде шта се десило са њиховим „школарцем“. Нашли су га да лежи на земљи непомичан али да још увек дише. Брзо су отишли у село да јаве његовим родитељима о свему што се десило. Родитељи су дотрчали кукајући за својим сином и пошто је прошло неколико часова од удара грома откако је њихов син лежао на земљи он је почео да даје знаке живота али није могао да говори. Родитељи су га однели у болницу код лекара, но ни после дужег лечења он није могао да проговори.
Тако је „школарац“ трагично завршио своје студије, добио је „диплому“ од Бога да својим немилом целог живота буде сведок пред људима да је тежак грех хула на Бога и на Православну веру. Пророк је рекао: „Господе ти си страшан и ко ће ти се супроставити? Отуда је гнев твој“. „С неба учиниш да се чује суд твој“. „Уништиће Господ сва уста лукава и језик велеречиви (који хули)“. „Грех је уста безбожника, реч уста њихових, и због тога нека буду ухваћени у гордости својој и од клевете и лажи њихове објавиће се свршеци“. „Човек језичар неће успети на земљи, зла ће га уловити у пропаст“.
Пошто је студијама на факултету у Београду дошао крај пре времена и каријера запечаћена „школарац“ се вратио у своје село да живи код својих родитеља. Људи су га и даље избегавали због хуле на Бога и веру Православну а и због повреде од грома јер су сматрали да га је стигла Божија казна. Он је ретко излазио из своје куће, а кад је излазио из куће млатарао је рукама показујући на небо одакле га је стигла Божија казна. Ударао се по устима рукама вероватно схватајући да је својим уснама и језиком хулио на Бога и своју веру Православну. Родитељи су били тужни и несрећни што је њихов син тако опоменут од Бога али су се помирили са Божијом казном. Ипак су били захвални Богу што им је сина оставио у животу. Деда је после овог случаја пресвиснуо од туге за вољеним унуком па је брзо после овог случаја преминуо. Деда је највише стрепео због непослушности и непокајања свог вољеног унука, јер је знао да хула на Бога и Свету веру без покајања не може да прође без казне Божије. Избегавао је сусрете са људима јер је уместо да се поноси својим унуком морао да се стиди због његових схватања и отпада од живога Бога.
У селу су се сви уверили у оно што су знали побожни Срби да је велики грех хула на Бога и веру Православну и да због тога Бог строго кажњава непокајене хулитеље. Такође су се уверили да човек који нема истиниту веру и исповедање нема ни покајање. Таквог човека ђаво заробљава и прелешћује, ум му помрачује и он уместо да служи Богу он служи ђаволу.
Свето писмо говори да је сваки човек као сасуд у коме обитава добро или зло, Дух Свети или дух демонски, јер не може бити празан. Човек не може никад бити сам. Ако није са Богом онда му приступа ђаво кушач који га вара и мучи наводећи га на сваки грех. Господ Исус Христос је рекао својим ученицима: „Не можете служити Богу и мамону (демону)“. Човек који је постао слуга ђаволу никад не може бити ни миран, ни радостан, ни срећан, ни здрав. Зато је Господ Исус Христос оставио људима покајање за спасење јер је рекао: „Покајте се јер се приближило Царство небеско.“
Слава милостивом Богу на његовој науци која учи људе да треба да живе по Његовом закону да би били мирни, радосни, срећни, здрави и у сваком добру.
Један богати сељак 1956 год. је послао свог сина у Београд на факултет да студира. Младић се уписао на филозофски факултет. Пошто тада у младој комунистичкој држави није било кадрова који ће да воде развој новог друштва по марксистичкој науци, то су режимске власти настојале да школују кадрове без вере у Бога, који ће послужити новој безбожничкој власти и држави. И овај студент сељачког порекла био је успешан на студијама. Редовно је полагао испите са успехом. Сваке године за време летње ферије долазио је у своје село код родитеља. Настојао је да се дружи са својим сељацима и да их „просвећује“. Говорио им је и објашњавао о ономе што је учио на факултету. На факултету је учио да Бог уопште не постоји. Да је бесмртност душе људске заблуда. Да је вера Православна глупост непросвећеног народа, и да су мошти Светитеља балсамована тела смртних људи и да као таква немају никакве чудотворне моћи.
Људи из села су га због таквог схватања избегавали као безбожника и отпадника од живога Бога. Многи су се бојали да разговарају са њим и називали су га безбожни „школарац“. Његови родитељи и родбина су то приметили па су га опомињали и саветовали да се покаје и врати Богу и Православној вери као крштени Србин. Његов деда га је много волео али повређен у срцу због његовог неверја и отпада од Бога није могао више да издржи и сав узбуђен узвикнуо је: „Дете моје не хули на Бога и на Свету веру јер је то опасно, можеш изгубити живот као безбожник“. Знао је његов деда да Бог свакоме човеку даје награду по његовим делима. Сви савети и молбе његових родитеља и родбине нису утицале на њега да промени своје мишљење и убеђење и да се покаје. Његови родитељи, деда и баба ишли су често у цркву да се моле Богу, да се Бог смилује на њихово чедо да би се повратио на пут Истине којим су ишли сви наши преци. Њихов син их није послушао већ је наставио и даље да хули на Бога и Свету Православну веру.
Једног дана пође „школарац“ у планину изнад села да се прошета и да набере лешнике који су те године богато родили. У планини су били и неки чобани који су чували своја стада и који су га видели да бере лешнике. Мало времена је прошло и почели су да се навлаче облаци за кишу. Изненада је јако загрмело. У његовој близини где је брао лешнике налазио се један велики храст у који је ударио гром. Од удара грома „школарац“ је био онесвешћен и лежао је као мртав. Чобани који су видели удар грома потрчали су да виде шта се десило са њиховим „школарцем“. Нашли су га да лежи на земљи непомичан али да још увек дише. Брзо су отишли у село да јаве његовим родитељима о свему што се десило. Родитељи су дотрчали кукајући за својим сином и пошто је прошло неколико часова од удара грома откако је њихов син лежао на земљи он је почео да даје знаке живота али није могао да говори. Родитељи су га однели у болницу код лекара, но ни после дужег лечења он није могао да проговори.
Тако је „школарац“ трагично завршио своје студије, добио је „диплому“ од Бога да својим немилом целог живота буде сведок пред људима да је тежак грех хула на Бога и на Православну веру. Пророк је рекао: „Господе ти си страшан и ко ће ти се супроставити? Отуда је гнев твој“. „С неба учиниш да се чује суд твој“. „Уништиће Господ сва уста лукава и језик велеречиви (који хули)“. „Грех је уста безбожника, реч уста њихових, и због тога нека буду ухваћени у гордости својој и од клевете и лажи њихове објавиће се свршеци“. „Човек језичар неће успети на земљи, зла ће га уловити у пропаст“.
Пошто је студијама на факултету у Београду дошао крај пре времена и каријера запечаћена „школарац“ се вратио у своје село да живи код својих родитеља. Људи су га и даље избегавали због хуле на Бога и веру Православну а и због повреде од грома јер су сматрали да га је стигла Божија казна. Он је ретко излазио из своје куће, а кад је излазио из куће млатарао је рукама показујући на небо одакле га је стигла Божија казна. Ударао се по устима рукама вероватно схватајући да је својим уснама и језиком хулио на Бога и своју веру Православну. Родитељи су били тужни и несрећни што је њихов син тако опоменут од Бога али су се помирили са Божијом казном. Ипак су били захвални Богу што им је сина оставио у животу. Деда је после овог случаја пресвиснуо од туге за вољеним унуком па је брзо после овог случаја преминуо. Деда је највише стрепео због непослушности и непокајања свог вољеног унука, јер је знао да хула на Бога и Свету веру без покајања не може да прође без казне Божије. Избегавао је сусрете са људима јер је уместо да се поноси својим унуком морао да се стиди због његових схватања и отпада од живога Бога.
У селу су се сви уверили у оно што су знали побожни Срби да је велики грех хула на Бога и веру Православну и да због тога Бог строго кажњава непокајене хулитеље. Такође су се уверили да човек који нема истиниту веру и исповедање нема ни покајање. Таквог човека ђаво заробљава и прелешћује, ум му помрачује и он уместо да служи Богу он служи ђаволу.
Свето писмо говори да је сваки човек као сасуд у коме обитава добро или зло, Дух Свети или дух демонски, јер не може бити празан. Човек не може никад бити сам. Ако није са Богом онда му приступа ђаво кушач који га вара и мучи наводећи га на сваки грех. Господ Исус Христос је рекао својим ученицима: „Не можете служити Богу и мамону (демону)“. Човек који је постао слуга ђаволу никад не може бити ни миран, ни радостан, ни срећан, ни здрав. Зато је Господ Исус Христос оставио људима покајање за спасење јер је рекао: „Покајте се јер се приближило Царство небеско.“
Слава милостивом Богу на његовој науци која учи људе да треба да живе по Његовом закону да би били мирни, радосни, срећни, здрави и у сваком добру.
Нема коментара:
Постави коментар