БЛАГОЧЕСТИВИ СУПРУЖНИЦИ СВЕТОЛИК И ЈОРДАНКА
Господ наш Исус Христос проповедајући Своју науку народу је рекао: „Ако ко хоће да иде замном, нека се одрекне себе и узме крст свој, и замном иде“. „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима; и који тражи налази; и који куца отвориће му се“. „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и узмите јарам мој и бреме моје и ја ћу вас одморити. Јер је јарам мој благ и бреме моје лако јер сам ја кротак и смирен“.
После венчања и свадбе 1932.године ови благочестиви и благословени супружници Светолик и Јорданка, са вером и надом на Бога одлучише да почну нови живот на новом месту у селу, јер стара и трошна кућа са тесним двориштем беше неприкладна за живот какав су они желели. Рођаци Александар и Харитон договорили су се са њима да изврше замене старе куће и дворишта за нови плац на крају села, тако да су сви они добили одговарајуће површине и места сваки по својим плановима и жељама.
И тако на брежуљку на крају села Светолик и Јорданка начинише нову кућу чатмару свој нови дом за нови живот. Људи из села сачинише мобу и помогоше изградњи куће тако да за кратко време подигоше нову кућу са два одељења, собу и оставу. Пошто је јесен те 1932.године била кишовита послови на изградњи куће одвијали су се отежано али убрзано да би кућа била усељива пре зиме. Кућа је била покривена ћерамидом и излепљена блатом. Приближавао се дан крсне славе Светог Луке па да би се крсна слава прославила у новој кући, због мокрих зидова нису стигли ни да је окрече. Говорили су Светолик и Јорданка: „Окречићемо је касније на пролеће. Важно је да се ове јесени уселимо у нову кућу и да у њој прославимо крсну славу и тако почнемо нови живот“. Свештеник је извршио освећење куће и осветио водицу за крсну славу. Бог је услишио ове скромне жеље ових кротких, честитих и вредних супружника. Господ је рекао својим угодницима: „Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити. Тако да можемо говорити Господ је мој помоћник и нећу се бојати шта ми може учинити човек“.
Кућа је имала веома добар положај на брежуљку са добрим погледом на све стране тако да је изгледала као мали дворац. У соби која је била спаваћа соба и кухиња и гостинска соба и трпезарија постављене су све ствари које су они имали: један дрвени кревет, наћва, софра, пет троножних столица и пећ бубњара – кофтор. У остави су били постављени сандук са опремом коју је Јорданка донела као невеста, качице за туршију и сир, карлице за расхлађивање млека, ћупови и два грнета за кување, калаисана тепсија и тигањ, каленице, дрвене кашике и остало посуђе. У остави је била одлагана постељина за спавање: черге, губери, јастуци, чаршави и остало, који су увече опет уношени у собу за спавање. Када су долазили гости из родбине из других села и остајали да преноће, простирала би се слама на под собе преко које су стављани чаршави, ткани шарени јастуци и покривачи черге и губери. Тако су сви спавали заједно у тој соби.
Пошто је те прве године по усељењу соба остала неокречена због влажних зидова, од топлоте из кофтора појављивала се влага у соби тако да су је морали често проветравати. Почела је да ниче пшеница по зидовима од заосталих зрна пшенице из плеве која је била стављана у блато за лепљење зидова. Сва је соба почела да се зелени од пшенице па је свима који су долазили у посету био знак да ће та кућа процветати и напредна бити, као што је рекао пророк: „Колибе ће убогих праведника процветати“.
И стварно половином 1933.године Јорданка је родила свог сина првенца. Онда 1935.године другог сина, 1937. трећег сина а 1938. кћер. Године 1941. родила је свог четвртог сина па 1943. кћер и 1948. најмлађу кћер. Све их је родила у овој благословеној соби. При порођајима Јорданки је помагала њена свекрва Јелена и тетка Мирјана. Сва су деца била здрава и никада нису боловала. Родитељи су се радовали својој деци и пажљиво гајили захваљујући Богу на његовој милости и љубави према њима.
После три године Светолик и Јорданка саградили су поред ове куће и шталу, а једно одељење под истим кровом било је са оџаком и веригама. Поред оџака биле су постављене црепуље, сач, наћва, сандук за пројено брашно и мали сандук за пшенично брашно.
Светолик и Јорданка су били честити супружници и живели су као и сви људи на селу од земљорадње. Имали су мало земље коју су на време стизали да обраде, а други део времена Светолик је радио као најамник код богатих сељака у селу. Они су га радо узимали као најамника јер је он био снажан човек и вешт у пословима, тако да је могао много и квалитетно да уради као орач, жетеоц, везивач, косач, копач и др. Многи су се грабили да њега узму као најамног радника због таквог рада. Био је специјалиста на пословима у винограду. Њега су сви узимали за орезивање винограда, плевљење и прскање, а он је имао све што је потребно за те послове у винограду. У селу је скоро свако домаћинство имало виноград, тако да је Светолик имао много посла. Светолик је имао волове и краве а касније и пет оваца. Имао је дрвена кола без шина, плуг и влачу. Он је на најпростији начин обрађивао своју земљу. Приходи са своје земље и зарада од најамног рада били су довољни за скроман живот породице.
Срећан живот ових благочестивих супружника био је све до 1941.године када је почео рат. За време рата многи људи из села су били убијени, многи претучени и опљачкани од окупатора и његових слугу. Због тога су многи људи пребегли у Србију да би сачували своје животе. Тако је и Светолик морао да остави своју породицу и да као избеглица живи у Војвода Степи код Рашке. Тада је сав терет око породице и обраде земље пао на Јорданку. Она је као веома побожна, вредна жена и добра домаћица успевала да изврши све послове. На првом месту је био труд око своје мале деце. За време рата били су чести напади на село од стране пљачкаша и непријатеља Српског народа, који су пљачкали и нападали куће нарочито оне на крају села. Тако је било неколико упада у двориште Јорданке која је са својом децом кроз прозор гледала упад непријатеља. Јорданка је била велика молитвеница пред Богом и у тим приликама се усрдно молила Богу да непријатељи не упадну у њену кућу и не уплаше њену децу. Она је говорила Богу: „Господе заштити мајку са децом“, као Јелисавета са младенцем Јованом пред Иродовим војницима. Дешавало се да су се непријатељи са пола дворишта враћали на сокак и да нису извршили своје зле намере. Јорданка је захваљивала Богу на Његовој милости и љубави што је он заштитио њен дом и њену децу. Њена деца су је сваке вечери гледала како се она моли Богу и нешто шапутала. Питали су је: „Мама шта ти то шапућеш кад се увече окренеш и стојиш према истоку“? Она је одговарала својој деци: „Молим Бога за вас и за све да живимо у миру и да будемо здрави и срећни“. Јорданка је била веома храбра и мудра жена иако је била неписмена. Она је знала да сву своју наду треба полагати на Бога који је рекао: „Не брините се ево ја сам са вама у све дане до свршетка века“, „Призови ме у својој невољи и ја ћу те спасти“.
При крају рата 1944.године за Светолика и Јорданку наступили су тешки тренуци. Десило се оно што је у Светом писму речено: „Једно зло прође, ево иду још два зла за овим“. У новембру 1944. године партизани су мобилисали младе људе и слабо наоружане и неизвежбане нагонили их на окупаторске бункере и утврђења тако да су многи изгинули и рањавани били без потребе. Срби су били жртвовани за стварање нове комунистичке државе тако да су од Косова преко Срема и Босне до Марибора поднели највеће жртве. Светолика је Бог сачувао у свим тим ратним акцијама, тако да се он после неколико месеци жив вратио својој породици. Јорданка се за то време још више и усрдније молила Богу заједно са својом децом да јој се муж жив врати кући. Касније када је Светолик причао о својим тешким тренуцима на фронту говорио је: „Сам се чудим како сам остао жив, али слава и хвала Богу што ме је сачувао и вратио мојој жени и деци“.
Још док се није проветрио од барута са фронта комунисти су га мобилисали против балистичких гупа на Косову. Они који су га мобилисали сматрали су га као реакционара и противника режима јер је он волео краља чију је слику држао на зиду у оној благословеној соби где је почео нов живот са Јорданком и у којој су му се родила сва деца. Комунисти су му претили да ће га стрељати ако не уклони слику краља из собе. Светолик се послужио једним лукавством и није уклонио слику краља, већ је у истом раму преко ње поставио неке породичне фотографије. Поузданим пријатељима је говорио: „Како да уклоним слику краља, кад је мој отац Јаков као србски војник у јединици мајора Гавриловића на одбрани Београда положио свој живот за краља и отаџбину и за крст часни и златну слободу“.
„Зло друго прође; ево зло треће долази брзо“. Комунисти су почели откуп жита и свих намерница од сиромашних сељака, тако да су многи остали без хране. Наступила је општа глад у србском народу. И Светоликова деца су данима гладовала, јер нико у селу није имао хлеба. У истом периоду комунисти су почели акцију колективизације села, стварање колхоза. Од србских сиромашних породица са патријахалним начином живота почело је стварање колхоза и колектива по идеји руских јевреја. Организована је немилосрдна акција да се растури србско село и србска породица. Сви који су пружали и најмањи отпор тој акцији били су малтретирани, застрашивани, хапшени и тучени. Светолик који је свим срцем био за краља и као такав био обележен од комуниста као реакционар и противник данашњице одмах је био ухапшен. Комунисти су га мучили и претњама испирали му мозак али је он остао неустрашив и непоколебљив и није потписао приступницу за колектив. Пошто нису могли да га осуде после неколико месеци пустили су га из затвора. Он је неуморно радио да му деца не гладују.
Када је пропао експеримент са колективизацијом и када су сви колективи пропали и народ осиромашен, многи људи почели су да траже посао у предузећима да би бар мало олакшали свој тежак живот на селу. Многи људи са села почели су да раде по предузећима. А и ова акција запошљавања сељака по предузећима је била смишљена да се растури србска породица и србско село. Тако је и убоги Светолик одлучио да се запосли у предузеће да би прехранио своју многочлану породицу. Многи партијаши када су чули за то настојали су да спрече његово запошљење у предузеће, обавештавајући руководства предузећа његовим досијеом у коме стоји да је он реакционар и противник данашњице. Светолик је ипак преко једног свог пријатеља који га је поштовао као честитог и вредног човека а који је био утицајан у срезу добио препоруку да добије запошљење. Тако се он 1950. године запослио у „Трепчи“. Прихватио је најтежи посао физичког радника. Плата му је била мала, али са дечијим додатком за седморо деце била је добра потпора за скроман живот. На тај начин је Бог испунио његове и Јорданкине молитве који су много раније говорили „Даде нам Бог децу, помочиће нам Бог да их исхранимо и да деца изађу на свој пут“. Својим ревнитељима Бог је рекао: „ Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити“. „Буди те задовољни оним што имате“.
Сва деца Светоликова и Јорданкина ишла су у школу сваки у свој разред по свом узрасту прво у свом селу а онда и даље. Сви су били одлични ученици и ако нису имали све књиге, свеске и прибор. Били су скромно одевени, а чим би наступили топли дани, од Ђурђевдана до Митровдана ишли су боси. Тек кад би захладнело Јорданка им је правила опанке од свињске коже које су они подлагали одбојцима. Касније када су почели да се производе „Пироћани“ куповали су им. Поред похађања школе и учења свако дете је имало своје послушање у кући око стоке и обраде земље. Већ после основне школе ишли су у њиву да окопавају кукуруз да жању пшеницу и врше са стоком на гумну. Жњели су кукуруз и љуштили га, обрађивали башту са поврћем и радили у воћњаку и винограду. Када су поодрасли као средњошколци за време ферије радили су и код других сељака све послове за надницу.
Јорданка је била веома побожна и кротка жена. Знала је цео православни календар на памет и није јој требала помоћ календара јер је била неписмена. Знала је када је који празник и држала се црквеног закона да на празник не треба радити већ да тада треба ићи у цркву и молити се у својој кући. Умела је лепо да пева. Певала је само у својој кући својој деци. Певала је народне песме из нашег завичаја. Знала је и да гусла на гуслама јер ју је отац њен научио када је била у родитељском дому. Она је често узимала гусле код свог оца и доносила у своју кућу и својој деци гуслала и певала епске песме. Деца су се од ње научила да лепо певају, тако да су, када су радили и певали јер им је она говорила: „Ко пева зло не мисли“ . „Ради право па кажи здраво“. И још им је говорила: „Не лажи да се не осрамотиш“. „С ким си онакав си“. „Душа је најважнија и њу треба добро чувати“. „Свако се дрво по роду познаје“. „Све што желите да вама чине људи тако чините и ви њима“.
Од пет оваца које су имали Јорданка је плела од вуне својој деци чарапе и прслуке. Од конопље је ткала платно за кошуље и гаће и постељину. Сама је знала да кроји и шије одећу својој деци. Неуморно и непрестано је работала. Кад је ткала деца су се око разбоја играла и додиривала вратило, брдо, надбрдило, подношке и совељку. Нарочито су се играла са трлицом за конопље са гребенима, са мотавилом и држали кануре кад се мотају купчад. Јорданка је сваки дан месила проју са киселом водом од очевог бунара и кувала варива: кромпир, пасуљ, боранију, купус и пиринач без меса. Веома ретко је клала кокошку и свако дете по узрсту је добијало део од кокошке. Зими је стављала у варио помало сувог меса од свиње док је трајало.
Деца су се нарочито радовала када су их родитељи водили у цркву на причест. После причешћа куповали су им у пекари свакоме по симит, по једну бомбону као цигару. Постили су све постове вишедневне и дневне среду и петак.
Светолик и Јорданка су пажљиво гајили и васпитавали своју децу. Посматрали су њихове склоности и унапред говорили шта би желели да ко буде. За најстаријег сина су говори да би волели да он буде судија. За другог сина су говорили да би волели да он буде поп, за трећег би волели да он буде учитељ. За најстарију кћер да буде добра домаћица у некој честитој породици јер она личи на мајку. За четвртог сина су говорили да би волели да он остане на селу да живи са њима јер је добар радник на пословима у селу. За две најмлађе кћери су говорили да би било добро да заврше неку школу па да се удају. Њихове жеље је слушао Бог и услишио их. Најстарији син је завршио правни факултет и постао адвокат. Трећи син је завршио пољопривредни факултет и постао наставник у школи а потом и директор. Најстарија кћер се удала на време и постала добра домаћица. Четврти син је завршио машинбраврску школу и запослио се али је остао да живи са родитељима на селу. Најмлађе кћери су после средње школе наставиле студије једна на филозофском а једна на економском факултету и после диполомирања запослиле су се и удале. Највећи проблем је био са другим сином јер, после ниже гимназије кад је требао да иде у богословију комуњаре из села и среза када су за то чули настојали су свим могућим средствима да спрече жеље његових родитеља. Почели су да прете Светолику и Јорданки и свештенику Стевану говорећи да ће њихову породицу уништити. У то време био је основан злогасни логор „Голи Оток“ где су многи праведни и побожни људи пострадали. Због тих претњи одустало се од богословије и други син је после средње школе завршио машински факултет.
Многи људи су посматрајући живот и напредовање Светоликове и Јорданкине породице говорили да је сам Бог био са њима и учио их и помагао да породица буде за углед и пример у целом срезу вучитрнском и шире. Још су говорили да су ови честити и сиромашни супружници својом љубављу, трудом и кротошћу постали знаменити, а и да су и даље остали скромни и кротки и ако би могли да се хвале и уздижу. Из њихове породице од њихових босоногих синова и кћери наше село сада има пет првих интелектуалаца који се не горде, него су присни и срдачни са свима људима, старима и младима, нарочито са својим вршњацима са којима су се дружили и играли као деца. Људи из села увек су поштовали Светолика и Јорданку као честите, поштене и вредне људе, касније као родитеље свршених академаца, а нарочито касније када су њихови синови и кћери основали своје породице. Многи су желели да их виде и да са њима буду у друштву. Многи су питали Светолика, како је он успео да све ово постигне. Он је скромно одговарао: „Бог ме је учио и помагао“. Некима је кроз причу одговарао: „Био један човек у једном селу кога је жена волела и поштовала. Па су га и деца поштовала и волела. Онда су га и из родбине волели и поштовали. Када су људи из других села чули за њега онда су и они долазили да га питају за разне проблеме и ствари којима је он смирено и кротко говорио како треба да живе. Тако је он постао познат као добар и честит човек.“
Тако су живели и радили благочеситви супружници Светолик и Јорданка.
А како су они завршили овај земаљски живот?
Када је Јорданка осетила да се приближава кончина овог живота, она је одлучила и отишла да обиђе сву своју децу по Србији. Посетила је синове, кћери и унуке да их последњи пут види. Никоме није причала своја осећања да их не би ожалостила. Када се вратила са пута после неколико дана осетила је да је тешко болесна. Сви који су били поред ње то су видели. А она као храбра мајка није о томе никоме ништа говорила, али је ипак оставила поруку: „Када ја будем преминула сахрана да буде таква и таква“. Она је преминула 4. фебруара 1971. године.
А када је Светолик осетио да му се приближио крај у овом животу отишао је у посету свим својим синовима, кћерима и унуцима да их последњи пут види. Био је болестан али га то није спречило да иде на велики пут да би благословио све своје синове, кћери и унуке. На крају је свом другом сину оставио поруку рекавши: „Сине мој ја нећу дуго да живим, остало ми је још десетак дана. И зато ти остављам ову поруку, о којој смо разговарали ја и ваша мајка док је била жива: да и даље живите у љубави и да се помажете, да будете честити људи. Да славите крсну славу и да се крсте ова тек рођена деца од пре месец дана. А ти сине мој ићићеш код свих у посету уместо мене и ваше мајке да их подсећаш да не забораве чији су синови и кћери и да се држе свега што смо вам говорили“. И стварно после девет дана Светолик је преминуо 6. маја 1979. године.
Светоликов и Јорданкин други син да би испунио њихову давнашњу жељу да постане поп одлучио је да остави свет и постане монах. Замонашен је 1995. године а рукоположен за свештеномонаха 1999. године. Тако је њихов други син после њиховог представљења испунио њихову жељу.
А има и друго много што су урадили Светолик и Јорданка, које кад би се редом све написало, био би то један велики роман у неколико томова. А ово се написа за спомен душа њихових да им Бог да вечни покој у Царству небеском.
Господ наш Исус Христос проповедајући Своју науку народу је рекао: „Ако ко хоће да иде замном, нека се одрекне себе и узме крст свој, и замном иде“. „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима; и који тражи налази; и који куца отвориће му се“. „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и узмите јарам мој и бреме моје и ја ћу вас одморити. Јер је јарам мој благ и бреме моје лако јер сам ја кротак и смирен“.
После венчања и свадбе 1932.године ови благочестиви и благословени супружници Светолик и Јорданка, са вером и надом на Бога одлучише да почну нови живот на новом месту у селу, јер стара и трошна кућа са тесним двориштем беше неприкладна за живот какав су они желели. Рођаци Александар и Харитон договорили су се са њима да изврше замене старе куће и дворишта за нови плац на крају села, тако да су сви они добили одговарајуће површине и места сваки по својим плановима и жељама.
И тако на брежуљку на крају села Светолик и Јорданка начинише нову кућу чатмару свој нови дом за нови живот. Људи из села сачинише мобу и помогоше изградњи куће тако да за кратко време подигоше нову кућу са два одељења, собу и оставу. Пошто је јесен те 1932.године била кишовита послови на изградњи куће одвијали су се отежано али убрзано да би кућа била усељива пре зиме. Кућа је била покривена ћерамидом и излепљена блатом. Приближавао се дан крсне славе Светог Луке па да би се крсна слава прославила у новој кући, због мокрих зидова нису стигли ни да је окрече. Говорили су Светолик и Јорданка: „Окречићемо је касније на пролеће. Важно је да се ове јесени уселимо у нову кућу и да у њој прославимо крсну славу и тако почнемо нови живот“. Свештеник је извршио освећење куће и осветио водицу за крсну славу. Бог је услишио ове скромне жеље ових кротких, честитих и вредних супружника. Господ је рекао својим угодницима: „Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити. Тако да можемо говорити Господ је мој помоћник и нећу се бојати шта ми може учинити човек“.
Кућа је имала веома добар положај на брежуљку са добрим погледом на све стране тако да је изгледала као мали дворац. У соби која је била спаваћа соба и кухиња и гостинска соба и трпезарија постављене су све ствари које су они имали: један дрвени кревет, наћва, софра, пет троножних столица и пећ бубњара – кофтор. У остави су били постављени сандук са опремом коју је Јорданка донела као невеста, качице за туршију и сир, карлице за расхлађивање млека, ћупови и два грнета за кување, калаисана тепсија и тигањ, каленице, дрвене кашике и остало посуђе. У остави је била одлагана постељина за спавање: черге, губери, јастуци, чаршави и остало, који су увече опет уношени у собу за спавање. Када су долазили гости из родбине из других села и остајали да преноће, простирала би се слама на под собе преко које су стављани чаршави, ткани шарени јастуци и покривачи черге и губери. Тако су сви спавали заједно у тој соби.
Пошто је те прве године по усељењу соба остала неокречена због влажних зидова, од топлоте из кофтора појављивала се влага у соби тако да су је морали често проветравати. Почела је да ниче пшеница по зидовима од заосталих зрна пшенице из плеве која је била стављана у блато за лепљење зидова. Сва је соба почела да се зелени од пшенице па је свима који су долазили у посету био знак да ће та кућа процветати и напредна бити, као што је рекао пророк: „Колибе ће убогих праведника процветати“.
И стварно половином 1933.године Јорданка је родила свог сина првенца. Онда 1935.године другог сина, 1937. трећег сина а 1938. кћер. Године 1941. родила је свог четвртог сина па 1943. кћер и 1948. најмлађу кћер. Све их је родила у овој благословеној соби. При порођајима Јорданки је помагала њена свекрва Јелена и тетка Мирјана. Сва су деца била здрава и никада нису боловала. Родитељи су се радовали својој деци и пажљиво гајили захваљујући Богу на његовој милости и љубави према њима.
После три године Светолик и Јорданка саградили су поред ове куће и шталу, а једно одељење под истим кровом било је са оџаком и веригама. Поред оџака биле су постављене црепуље, сач, наћва, сандук за пројено брашно и мали сандук за пшенично брашно.
Светолик и Јорданка су били честити супружници и живели су као и сви људи на селу од земљорадње. Имали су мало земље коју су на време стизали да обраде, а други део времена Светолик је радио као најамник код богатих сељака у селу. Они су га радо узимали као најамника јер је он био снажан човек и вешт у пословима, тако да је могао много и квалитетно да уради као орач, жетеоц, везивач, косач, копач и др. Многи су се грабили да њега узму као најамног радника због таквог рада. Био је специјалиста на пословима у винограду. Њега су сви узимали за орезивање винограда, плевљење и прскање, а он је имао све што је потребно за те послове у винограду. У селу је скоро свако домаћинство имало виноград, тако да је Светолик имао много посла. Светолик је имао волове и краве а касније и пет оваца. Имао је дрвена кола без шина, плуг и влачу. Он је на најпростији начин обрађивао своју земљу. Приходи са своје земље и зарада од најамног рада били су довољни за скроман живот породице.
Срећан живот ових благочестивих супружника био је све до 1941.године када је почео рат. За време рата многи људи из села су били убијени, многи претучени и опљачкани од окупатора и његових слугу. Због тога су многи људи пребегли у Србију да би сачували своје животе. Тако је и Светолик морао да остави своју породицу и да као избеглица живи у Војвода Степи код Рашке. Тада је сав терет око породице и обраде земље пао на Јорданку. Она је као веома побожна, вредна жена и добра домаћица успевала да изврши све послове. На првом месту је био труд око своје мале деце. За време рата били су чести напади на село од стране пљачкаша и непријатеља Српског народа, који су пљачкали и нападали куће нарочито оне на крају села. Тако је било неколико упада у двориште Јорданке која је са својом децом кроз прозор гледала упад непријатеља. Јорданка је била велика молитвеница пред Богом и у тим приликама се усрдно молила Богу да непријатељи не упадну у њену кућу и не уплаше њену децу. Она је говорила Богу: „Господе заштити мајку са децом“, као Јелисавета са младенцем Јованом пред Иродовим војницима. Дешавало се да су се непријатељи са пола дворишта враћали на сокак и да нису извршили своје зле намере. Јорданка је захваљивала Богу на Његовој милости и љубави што је он заштитио њен дом и њену децу. Њена деца су је сваке вечери гледала како се она моли Богу и нешто шапутала. Питали су је: „Мама шта ти то шапућеш кад се увече окренеш и стојиш према истоку“? Она је одговарала својој деци: „Молим Бога за вас и за све да живимо у миру и да будемо здрави и срећни“. Јорданка је била веома храбра и мудра жена иако је била неписмена. Она је знала да сву своју наду треба полагати на Бога који је рекао: „Не брините се ево ја сам са вама у све дане до свршетка века“, „Призови ме у својој невољи и ја ћу те спасти“.
При крају рата 1944.године за Светолика и Јорданку наступили су тешки тренуци. Десило се оно што је у Светом писму речено: „Једно зло прође, ево иду још два зла за овим“. У новембру 1944. године партизани су мобилисали младе људе и слабо наоружане и неизвежбане нагонили их на окупаторске бункере и утврђења тако да су многи изгинули и рањавани били без потребе. Срби су били жртвовани за стварање нове комунистичке државе тако да су од Косова преко Срема и Босне до Марибора поднели највеће жртве. Светолика је Бог сачувао у свим тим ратним акцијама, тако да се он после неколико месеци жив вратио својој породици. Јорданка се за то време још више и усрдније молила Богу заједно са својом децом да јој се муж жив врати кући. Касније када је Светолик причао о својим тешким тренуцима на фронту говорио је: „Сам се чудим како сам остао жив, али слава и хвала Богу што ме је сачувао и вратио мојој жени и деци“.
Још док се није проветрио од барута са фронта комунисти су га мобилисали против балистичких гупа на Косову. Они који су га мобилисали сматрали су га као реакционара и противника режима јер је он волео краља чију је слику држао на зиду у оној благословеној соби где је почео нов живот са Јорданком и у којој су му се родила сва деца. Комунисти су му претили да ће га стрељати ако не уклони слику краља из собе. Светолик се послужио једним лукавством и није уклонио слику краља, већ је у истом раму преко ње поставио неке породичне фотографије. Поузданим пријатељима је говорио: „Како да уклоним слику краља, кад је мој отац Јаков као србски војник у јединици мајора Гавриловића на одбрани Београда положио свој живот за краља и отаџбину и за крст часни и златну слободу“.
„Зло друго прође; ево зло треће долази брзо“. Комунисти су почели откуп жита и свих намерница од сиромашних сељака, тако да су многи остали без хране. Наступила је општа глад у србском народу. И Светоликова деца су данима гладовала, јер нико у селу није имао хлеба. У истом периоду комунисти су почели акцију колективизације села, стварање колхоза. Од србских сиромашних породица са патријахалним начином живота почело је стварање колхоза и колектива по идеји руских јевреја. Организована је немилосрдна акција да се растури србско село и србска породица. Сви који су пружали и најмањи отпор тој акцији били су малтретирани, застрашивани, хапшени и тучени. Светолик који је свим срцем био за краља и као такав био обележен од комуниста као реакционар и противник данашњице одмах је био ухапшен. Комунисти су га мучили и претњама испирали му мозак али је он остао неустрашив и непоколебљив и није потписао приступницу за колектив. Пошто нису могли да га осуде после неколико месеци пустили су га из затвора. Он је неуморно радио да му деца не гладују.
Када је пропао експеримент са колективизацијом и када су сви колективи пропали и народ осиромашен, многи људи почели су да траже посао у предузећима да би бар мало олакшали свој тежак живот на селу. Многи људи са села почели су да раде по предузећима. А и ова акција запошљавања сељака по предузећима је била смишљена да се растури србска породица и србско село. Тако је и убоги Светолик одлучио да се запосли у предузеће да би прехранио своју многочлану породицу. Многи партијаши када су чули за то настојали су да спрече његово запошљење у предузеће, обавештавајући руководства предузећа његовим досијеом у коме стоји да је он реакционар и противник данашњице. Светолик је ипак преко једног свог пријатеља који га је поштовао као честитог и вредног човека а који је био утицајан у срезу добио препоруку да добије запошљење. Тако се он 1950. године запослио у „Трепчи“. Прихватио је најтежи посао физичког радника. Плата му је била мала, али са дечијим додатком за седморо деце била је добра потпора за скроман живот. На тај начин је Бог испунио његове и Јорданкине молитве који су много раније говорили „Даде нам Бог децу, помочиће нам Бог да их исхранимо и да деца изађу на свој пут“. Својим ревнитељима Бог је рекао: „ Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити“. „Буди те задовољни оним што имате“.
Сва деца Светоликова и Јорданкина ишла су у школу сваки у свој разред по свом узрасту прво у свом селу а онда и даље. Сви су били одлични ученици и ако нису имали све књиге, свеске и прибор. Били су скромно одевени, а чим би наступили топли дани, од Ђурђевдана до Митровдана ишли су боси. Тек кад би захладнело Јорданка им је правила опанке од свињске коже које су они подлагали одбојцима. Касније када су почели да се производе „Пироћани“ куповали су им. Поред похађања школе и учења свако дете је имало своје послушање у кући око стоке и обраде земље. Већ после основне школе ишли су у њиву да окопавају кукуруз да жању пшеницу и врше са стоком на гумну. Жњели су кукуруз и љуштили га, обрађивали башту са поврћем и радили у воћњаку и винограду. Када су поодрасли као средњошколци за време ферије радили су и код других сељака све послове за надницу.
Јорданка је била веома побожна и кротка жена. Знала је цео православни календар на памет и није јој требала помоћ календара јер је била неписмена. Знала је када је који празник и држала се црквеног закона да на празник не треба радити већ да тада треба ићи у цркву и молити се у својој кући. Умела је лепо да пева. Певала је само у својој кући својој деци. Певала је народне песме из нашег завичаја. Знала је и да гусла на гуслама јер ју је отац њен научио када је била у родитељском дому. Она је често узимала гусле код свог оца и доносила у своју кућу и својој деци гуслала и певала епске песме. Деца су се од ње научила да лепо певају, тако да су, када су радили и певали јер им је она говорила: „Ко пева зло не мисли“ . „Ради право па кажи здраво“. И још им је говорила: „Не лажи да се не осрамотиш“. „С ким си онакав си“. „Душа је најважнија и њу треба добро чувати“. „Свако се дрво по роду познаје“. „Све што желите да вама чине људи тако чините и ви њима“.
Од пет оваца које су имали Јорданка је плела од вуне својој деци чарапе и прслуке. Од конопље је ткала платно за кошуље и гаће и постељину. Сама је знала да кроји и шије одећу својој деци. Неуморно и непрестано је работала. Кад је ткала деца су се око разбоја играла и додиривала вратило, брдо, надбрдило, подношке и совељку. Нарочито су се играла са трлицом за конопље са гребенима, са мотавилом и држали кануре кад се мотају купчад. Јорданка је сваки дан месила проју са киселом водом од очевог бунара и кувала варива: кромпир, пасуљ, боранију, купус и пиринач без меса. Веома ретко је клала кокошку и свако дете по узрсту је добијало део од кокошке. Зими је стављала у варио помало сувог меса од свиње док је трајало.
Деца су се нарочито радовала када су их родитељи водили у цркву на причест. После причешћа куповали су им у пекари свакоме по симит, по једну бомбону као цигару. Постили су све постове вишедневне и дневне среду и петак.
Светолик и Јорданка су пажљиво гајили и васпитавали своју децу. Посматрали су њихове склоности и унапред говорили шта би желели да ко буде. За најстаријег сина су говори да би волели да он буде судија. За другог сина су говорили да би волели да он буде поп, за трећег би волели да он буде учитељ. За најстарију кћер да буде добра домаћица у некој честитој породици јер она личи на мајку. За четвртог сина су говорили да би волели да он остане на селу да живи са њима јер је добар радник на пословима у селу. За две најмлађе кћери су говорили да би било добро да заврше неку школу па да се удају. Њихове жеље је слушао Бог и услишио их. Најстарији син је завршио правни факултет и постао адвокат. Трећи син је завршио пољопривредни факултет и постао наставник у школи а потом и директор. Најстарија кћер се удала на време и постала добра домаћица. Четврти син је завршио машинбраврску школу и запослио се али је остао да живи са родитељима на селу. Најмлађе кћери су после средње школе наставиле студије једна на филозофском а једна на економском факултету и после диполомирања запослиле су се и удале. Највећи проблем је био са другим сином јер, после ниже гимназије кад је требао да иде у богословију комуњаре из села и среза када су за то чули настојали су свим могућим средствима да спрече жеље његових родитеља. Почели су да прете Светолику и Јорданки и свештенику Стевану говорећи да ће њихову породицу уништити. У то време био је основан злогасни логор „Голи Оток“ где су многи праведни и побожни људи пострадали. Због тих претњи одустало се од богословије и други син је после средње школе завршио машински факултет.
Многи људи су посматрајући живот и напредовање Светоликове и Јорданкине породице говорили да је сам Бог био са њима и учио их и помагао да породица буде за углед и пример у целом срезу вучитрнском и шире. Још су говорили да су ови честити и сиромашни супружници својом љубављу, трудом и кротошћу постали знаменити, а и да су и даље остали скромни и кротки и ако би могли да се хвале и уздижу. Из њихове породице од њихових босоногих синова и кћери наше село сада има пет првих интелектуалаца који се не горде, него су присни и срдачни са свима људима, старима и младима, нарочито са својим вршњацима са којима су се дружили и играли као деца. Људи из села увек су поштовали Светолика и Јорданку као честите, поштене и вредне људе, касније као родитеље свршених академаца, а нарочито касније када су њихови синови и кћери основали своје породице. Многи су желели да их виде и да са њима буду у друштву. Многи су питали Светолика, како је он успео да све ово постигне. Он је скромно одговарао: „Бог ме је учио и помагао“. Некима је кроз причу одговарао: „Био један човек у једном селу кога је жена волела и поштовала. Па су га и деца поштовала и волела. Онда су га и из родбине волели и поштовали. Када су људи из других села чули за њега онда су и они долазили да га питају за разне проблеме и ствари којима је он смирено и кротко говорио како треба да живе. Тако је он постао познат као добар и честит човек.“
Тако су живели и радили благочеситви супружници Светолик и Јорданка.
А како су они завршили овај земаљски живот?
Када је Јорданка осетила да се приближава кончина овог живота, она је одлучила и отишла да обиђе сву своју децу по Србији. Посетила је синове, кћери и унуке да их последњи пут види. Никоме није причала своја осећања да их не би ожалостила. Када се вратила са пута после неколико дана осетила је да је тешко болесна. Сви који су били поред ње то су видели. А она као храбра мајка није о томе никоме ништа говорила, али је ипак оставила поруку: „Када ја будем преминула сахрана да буде таква и таква“. Она је преминула 4. фебруара 1971. године.
А када је Светолик осетио да му се приближио крај у овом животу отишао је у посету свим својим синовима, кћерима и унуцима да их последњи пут види. Био је болестан али га то није спречило да иде на велики пут да би благословио све своје синове, кћери и унуке. На крају је свом другом сину оставио поруку рекавши: „Сине мој ја нећу дуго да живим, остало ми је још десетак дана. И зато ти остављам ову поруку, о којој смо разговарали ја и ваша мајка док је била жива: да и даље живите у љубави и да се помажете, да будете честити људи. Да славите крсну славу и да се крсте ова тек рођена деца од пре месец дана. А ти сине мој ићићеш код свих у посету уместо мене и ваше мајке да их подсећаш да не забораве чији су синови и кћери и да се држе свега што смо вам говорили“. И стварно после девет дана Светолик је преминуо 6. маја 1979. године.
Светоликов и Јорданкин други син да би испунио њихову давнашњу жељу да постане поп одлучио је да остави свет и постане монах. Замонашен је 1995. године а рукоположен за свештеномонаха 1999. године. Тако је њихов други син после њиховог представљења испунио њихову жељу.
А има и друго много што су урадили Светолик и Јорданка, које кад би се редом све написало, био би то један велики роман у неколико томова. А ово се написа за спомен душа њихових да им Бог да вечни покој у Царству небеском.
Нема коментара:
Постави коментар