ПОУЧНЕ ПРИЧЕ ИЗ ЖИВОТА - отац Кирило

Човеково сродство са Богом

2009-10-06T23:35:00.000+02:00

ЧОВЕКОВО СРОДСТВО СА БОГОМ
Размишљања и подсећања упућивана верницима

Сам Бог је преко пророка говорио: „Ја рекох богови сте и синови Вишњи сви“. Бог је створио човека као најмилије и најсавршеније своје створење, да би пребивао у љубави са њим. О стварању човека Свето Писмо каже: „Потом рече Бог: „Да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од свега створенога и од цјеле земље, и од свијех животиња што се мичу по земљи”. И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју божијему, створи га мушко и женско, створи их. И благослови их Бог и рече им Бог: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу и владајте њом, и будите господари од свега створенога. Тада погледа Бог све што је створио, и гле добро беше веома”.
Наш народ каже: „Човек је род и пород Божји“ и „Човек је слика и прилика Божија“. „Слика је са Лика узета“, а „При-лика“ то је оно што се лику придодаје, то је на старословенском подобије.
Наш Бог је у суштини Љубав и Истина и Правда. Створивши човека као своје најмилије и најсавршеније створење поставио га је господарем свега створенога. Бог је човеку дао заповести да би по њима живео у љубави са Њим и тако имао: мир, радост, срећу, здравље, богаство и свако друго добро.
Заповести Божје нису тешке, а све су добре.
Преступање заповести Божје јесте грех: „А плата за гријех је смрт, а дар Божији је живот вечни у Христу Исусу Господу нашем“. Бог је веран у својој љубави према људима који свакодневно падају у грехе, „Јер се Он не може одрећи себе“. Човек је тај који није веран у својој љубави према Богу и ближњима. Нико од људи не може рећи да је безгрешан, јер се у Канону каже: „Нема човека да живи а да не греши. Ти си (Господе) једини без греха: правда је Твоја правда вечна и реч је Твоја истина“.
Наша вера Православна јесте живот са Богом у љубави-причастију. Наша вера није теорија људска. Наша вера је Откровљење Божије нама људима. Нама су откривене све тајне неба и земље и све што нам је потребно за живот по Богу за спасење и за добијање Царства небеског, које је циљ живота. Царство небеско нам је завештао Господ наш Исус Христос рекавши: „И ја вам завјештавам Царство, као што Отац мој мени завјешта“. Немогуће је да Бог изневери и не испуни оно што је рекао: „Небо и земља ће проћи, а ријечи моје неће проћи док се све не збуде“.
Наша вера је наш лични однос са Богом. Апостол каже: „А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. Јер у њој ствари примише добро сведочанство. Вером сазнајемо да су светови саздани речју Божијом, тако да је видљиво постало од невидљивога“. „Без вере није могуће угодити Богу. Вјером живимо а не гледањем“.
Сви светитељи су живели у љубави- причастију са Богом и испунили су све заповести Божије. Они су живели као „небески људи“ и „земаљски анђели“. Њихов живот је потврда да заповести Божије нису тешке и да их може испунити сваки човек уз Божију помоћ. Сваки човек је позван да буде светитељ: „Да будемо свети и непорочни пред Њим у великој љубави“.
Свети Макарије Велики каже: „Главни циљ и највеће благо човеку јесте богоопштење-причастије са Богом. Бог је благоволео да живи у њему, и човек нигде не налази покоја и среће осим у Богу. У таквом сродству стоји човек са Богом по првобитном назначењу стварања. Ниједна блискост ни узајамност није већа од блискости душе човекове са Богом и Бога са душом. Бог је створио разне твари, али ни у једној у њих Он не почива. Бог је себи сачинио престо у човеку и са њим ступио у општење почивајући у њему. Велико је сродство човека са Богом. Као што је Бог створио небо и земљу за станиште човеку, тако је и тело и душу човеку саздао за Своје станиште, тј. да се усели и да почива у његовом телу као у дому Свом, и да му љубљена душа створена по Његовом образу буде прекрасна невеста“.
Високо је достојанство човека. Јер се Бог није Оваплотио ни у Ангела ни у Архангела нити у било коју небеску силу већ у човека, постајући Богочовек, да би извршио домострој људскога спасења. Зато словесна и благоразумна душа човекова нигде не налази покоја осим у Господу и Богу Исусу Христу који је своје благовељење указао једино човеку. Један светитељ каже: „Све што душа човекова може пожелети, довољан је један Бог“.
Свети Јефрем Сирин каже: „Блажен је онај човек који је у Господу постао потпуно слободан од свега земног и пролазног у овом сујетном животу, а заволео је благог, истинитог и милосрдног Бога. Блажен је онај ко стојећи у служби Божијој на молитви као анђео има чисте помисли и не даје приступа ђаволу да му пороби душу и одвоји од Бога Спаситеља. Блажен је онај ко у себи носи непрестано сећање на Бога. Блажен је онај ко је заволео покајање спасоносно“.
Апостол Павле узвикује: „ Не живим више ја него Христос живи у мени. Јер сам уверен да нас ништа неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Исусу Христ Господу нашем“.
Човек не може никад бити сам. Јер ако није са Богом одмах му прилази ђаво који почиње да га куша, да га мучи да га вара (лаже), јер је: „Он човекоубица од искони и не стоји у истини, јер нема истине у њему. Кад говори лаж своје говори; јер је он лаж и отац лажи“. Он човеку убацује разне грешне помисли и распаљује у њему страсти како би га тиме одвојио од Бога и увалио у разне грехе, заробивши га, да би га одвео у смрт. Ако ђаво зароби човека он није слободан. Јер: „Сваки који чини гријех, роб је гријеху“. Човек заробљен ђаволом преступа Божије заповести. Такав човек је отпао од Бога, противи се Богу, ратује против Бога служећи ђаволу. Ратујући против Бога он нема никаквих изгледа за победу већ иде у погибао и смрт. Зато искусни духовници кажу: „Какве су нам помисли такав нам је и живот“.
Господ је дао заповести да би човек живећи по њима свој живот провео у миру, радости, срећи, здрављу, богаству и блаженству. Све заповести Божије су добре и нису тешке тако да их сваки човек може испунити.
Заповести са обећањем јесу: „Поштуј оца и матер своју, не уби, не чини прељубу, не укради, не сведочи лажно, не пожели ништа што је туђе“.
А шта се у ово време дешава? Људи не поштују Бога, па не поштују ни родитеље своје, и не живе по заповестима Божијим, тиме чинећи велике грехе због којих им се дешавају разне несреће и невоље. У ово време људи врше убиства, па и она најтежа и најмрскија када родитељи убијају своју нерођену децу абортусом. Бог је рекао: „Рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њом и будите господари свега створеног“. А људи мислећи да је Бог погрешио, врше насиље над природом хотећи да „исправе“ Бога па планирају породицу убиством своје нерођене деце абортусом. Они мисле да их Бох не чује када се они договарају да изврше злочин и да их он не види када они то чине. Такве људе је заробио ђаво и као сужње увео у најтамнију тамницу да ништа не виде и да забораве да је невидљиви Бог свуда присутан, да све види, све чује и све зна. Бог је праведан Судија и свакоме даје по делима његовим.
У ово време људи чине прељубе и блуд као у време Содома и Гомора када је Господ спалио све блуднике и прељубнике осим праведног Лота. Ови градови спаљени и разрушени остали су да сведоче до данас свим грешницима непокајаним, да је Господ страшан и праведан Судија.
У ово време људи краду, отимају и закидају мислећи да их Бог не види. Кад човек краде никад то не чини сам, већ у заједници и друштву са ђаволом. Човек и ђаво иду у крађу, а Бог гледа. На крају по правди Божијој сви лопови бивају ухваћени, осрамоћени и кажњени.
У ово време људи сведоче лажно – лажу, мислећи да их Бог не чује и не види. Јадници и проклетници не знајући да их чека огањ неугасиви у паклу, ако се не покају.
У ово време људи желе оно што је туђе. Зато се умножила завист, мржња, пакост и злоба. Све такве људе још у овом животу стиже Божија казна, јер у њиховим душама гори неугасиви огањ мржње, злобе и пакости, да ни у једном тренутку нема мира и радости. Са таквим огњем у души и срцу отићи ће у вечни огањ у паклу ако се не покају.
Зашто људи свакодневно упадају у многе и смртне грехе?
Зато јер су изгубили веру, јер су изгубили веру у живога Бога, свога Створитеља и Спаситеља. Људи су изгубили осећај за оно што је невидљиво. Бог је невидљив. „Бога нико није видео никад: јединородни син који је у наручју оца он га објави“. Бог је свуда присутан и све испуњава, зато све чује, све види и све зна. И душа човекова је невидљива и у сваком човеку постоји жива и словесна душа која има свест и савест која је глас Божји у човеку. И ђаво је невидљив који се налази у овом свету и који ратује против сваког човека. Он нема власти над човеком. Крштени човек увек може победити ђавола уз Божију помоћ, јер га је Господ Исус Христос наоружао непобедивим оружјем КРСТОМ И ИМЕНОМ СВОЈИМ.
Има ли наде за спасење људи који су огрезли у смртне грехе?
ИМА, ИМА, ИМА!
ПОКАЈАЊЕ ЈЕ ДАО БОГ ЗА СПАСЕЊЕ. ПОКАЈАЊЕ ЈЕ ЛЕК ЗА СВАКИ ГРЕХ.
Покајање је тајна побожности. Господ наш Исус Христос је истинити Бог. Прве речи које је он изговорио људима објављујући им своју науку спасења јесу: „Покајте се јер се приближило царство небеско“.
И ево већ две хиљаде година ове Христове речи се испуњавају и обистињују код свакога човека који се покаје за своје грехе и исповеди их. Од првога покајника, разбојника на Крсту који рече Исусу: „Сјети ме се Господе, када дођеш у царству своме“. И рече му Исус:“Заиста ти кажем данас ћеш бити самном у рају“.
Кроз сву историју Православне Цркве до данас, сви који су се покајали за своје грехе и исповедили добили су опроштај. Гонитељ Христа и његових следбеника фарисеј Савле који је: „Дишући пријетњом и убиством на ученике Господње“, покајањем постао апостол Павле најревноснији апостол Христов. За Христом су пошли многи други покајници: Мојсеј Мурин, Бонифатије и Аглаида, Марија Египћанка, Пелагија и Тајса и многи други милиони покајника. Све њих примио је Господ наш Исус Христос који је рекао: „Не требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“.
Знамо: „Да ни величина сагрешења ни мноштво грехова не могу превазићи велику дуготрепељивост и крајње човекољубивост Бога нашег. Но они који се усрдно кају Он милошћу очишћује и осветљује и чини их учесницима светлости и заједничарима Својега Божанства“.
Такав Бог је био потребан људима на земљи. И он је сишао „Да нико ко верује у Њега не погине него да се сви спасу и дођу по знање истине и имају живот вечни.
ЗАТО ЈЕ СВАКОМ ЧОВЕКУ НАЈПОТРЕБНИЈИ БОГ.
Јер нема човека да живи а да не греши и нема човека да нема неки животни проблем. Господ наш Исус Христос истинити Бог рекао је: „ Без Мене не можете чинити ништа добро“. Зато је сваком човеку Бог најпотребнији непрестано и сваког часа, јер ми не можемо да живимо без Бога, ми не можемо да дишемо без Бога.
Немоћним људима у невољи потребан је Бог Спаситељ да их оснажи, подигне и спаси. Он је рекао: „ Ходите к мени сви који сте уморни натоварени ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем и начићете покој душама својим“.
Тужнима је потребан Бог Утешитељ да их утеши и врати у нормалан живот. Он је рекао: „ Блажени који плачу јер ће се утешити“.
Болеснима је потребан Бог Исцелитељ који може да излечи сваку болест. Он је излечио губаве, крвоточиве, хроме, слепе, демоноимане, па је чак и мртве васкрсавао.
Неукима је потребан Бог Учитељ који их може научити сваком корисном знању од вере и свакој мудрости. Он је дао своје Јеванђеље као науку од кога су се научили сви Светитељи. Јеванђеље је књига од које су написане све друге добре књиге.
Гладнима, жеднима и нагима потребан је Бог Хранитељ који је рекао: „ Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“. „ Ја сам хлеб живота, не брините се шта ћете јести и шта ћете пити и у шта ћете се оденути, него иштите прво Царство Божије и правду његову, и све ће вам се додати“. Он је са пет хлебова и две рибице нахранио у пустињи пет хиљада људи.
Онима који су на власти потребан је Бог Предводитељ који је рекао: „ Ја сам Пут Истине и Живот“. „А слијепи слијепога ако води оба ће у јаму пасти“. Велико зло сналази народ од безбожника, неверника и кривоверника који се налазе на власти, водећи народ и државу у пропаст. Зато, пошто народ бира оне који треба да их воде треба да бира праве побожне људе.
Богатима је потребан Бог Богаташ највећи, који је рекао: „ Не сабирајте себи блага на земљи где мољац и рђа кваре и лопови краду, него сабирајте себи блага на небу где ни мољац ни рђа не кваре и лопови не краду. Начините себи ризнице нерукотворене на небу које неће овештати“.
Ако има и таквих људи који кажу да им ништа није потребно од свемогућег Бога, таквима кажемо да је њима најпотребнији Бог Спаситељ јер се они налазе у највећој опасности и близу су смрти и вечног огња у паклу.
Спасење је од Спаситеља Господа нашег Исуса Христа. „ Он је глава тијела цркве која је почетак. Прворођен из мртвих да у свему Он буде први“. Спасење је у Цркви Православној кроз Господа нешег Исуса Христа. Изван Цркве наше и без Господа Исуса Христа нема спасења нити икаквог добра. „Јер нема другога Имена под небом данога људима којим би смо се могли спасити“
Господ наш Исус Христос има Слуге своје – Посленике на земљи који врше дело Божије у народу своме: епископе, свештенике, духовнике. Сваки крштени човек у Православној Цркви треба да има духовника – духовног оца коме се обраћа за помоћ у свакој прилици.
Нека је Слава и Хвала нашем Господу нашем Исусу Христу што је основао Цркву Своју на земљи у којој се спасавамо.

Вера наша спасоносна

2009-10-06T23:34:00.001+02:00

ВЕРА НАША СПАСОНОСНА

У једном селу наше Свете Србије живи вредни и честити човек Божин са својом породицом. Он је рођен 1945. године у сиромашкој, сељачкој породици. Његови родитељи су изродили седморо деце, четири сина и три кћери. Они су били веома побожни. Изражавали су захвалност Богу што им је подарио много деце. Сматрали су да су деца највеће богаство у породици.
Деца су била послушна својим родитељима и живела су у међусобној љубави и према родитељима. Деца су се научила послушности, честитости и поштењу.
И тако се овај честити, вредни човек Божин оженио кад је навршио двадесет шест година са девојком Оливером. Они су били вредни и ревносни на својим пословима. Саградили су малу кућицу у близини родитељске куће. Живели су и даље као у једној породици са родитељима са браћом и сестрама. После две године срећни брачни пар Божин и Оливера добили су сина а кроз две године кћер а касније и другог сина. Божин се запослио као помоћни радник у предузеће. Као вредног и поузданог радника, узео га је високо квалификовани мајстор себи за помоћника. Божин је од свог мајстора научио да ради многе важне послове. После три године спремао се и положио испит и постао полуквалификован радник. Плата му је била мала. Са још мало прихода од земље живео је скромно са својом породицом.
Многи његови другови и комшије били су богатији од њега, па су се често пред њим хвалили, кад би неко од њих купио добро дело неку ствар за домаћинство, половни аутомобил или половни трактор. Није било лако Божину да то слуша, јер он није имао ништа од тога да би се и он похвалио. Обично је ћутао и слушао како се његови другови хвале.
Једном кад су се многи хвалили својим богаством проговори и Божин узвикнувши: „И ја сам богат!“ Сви га погледаше а један му са ниподаштавањем одбруси: „Ајде ћути, чиме си ти богат кад те знамо!“ Одговори Божин: „Богом сам богат“ показавши – руком на срце своје.
Многи се насмејаше, а један са потцењивањем рече му: „Нека ти Бог баци са неба нешто да то видимо па ћемо ти веровати!“
У то време, од седамдесетих година почеше многи људи да одлазе у иностранство ради посла и веће зараде. Одлучи се и Божин те отиде у Немачку на рад. Као вредни радник имао је добру зараду јер је радио по цео дан од јутра до вечери. Штедео је да би имао што више за своју породицу. Зарађеним новцем изградио је добру кућу у свом селу. Изградио је помоћне зграде: шталу, амбар, кош. Купио је и три хектара земље. А затим је купио половни тракор и половни комбајн.
Године 1983. Божин је одлучио да се врати у своје село, јер је то увек желео. Вратио се возећи велики аутомобил – стари „мерцедес“. Његова вредна жена – добра домаћица кућила је кућу док је Божин био у иностранству. Божин је сваке године, за празнике и за време годишњег одмора долазио код своје куће. За време боравка и рада у Немачкој пре него што се вратио у своје село Божин и Оливера су изродили четворо деце. Сада је вредни и честити брачни пар имао све услове да живи срећно и весело.
Божин је волео своје родитеље, браћу и сестре и помагао им је у свему. Поштовао је и своје комшије и другове, иако су га они раније поцењивали као сиромаха. Он се и даље дружио са њима не узимајући у обзир то што су га некада понижавали. Неки су се од њих променили и почели да га хвале из користољубља а неки су му завидели и оговарали. Један од оних који су га хвалили једног дана му рече: „А бре Божине ти си нас све надмашио. Постао си богат човек. Сада имаш све и више него било ко од нас у селу“. На то му Божин смирено одговори: „Не, не све ово што имhhzxhам није моје. Све је то Божје. Бог је богат и он ми је све ово дао на коришћење. Хвала Богу на Његовој великој милости и љубави према мени. Ја се нисам привезао ни за једну ствар од овога што имам. Бог може све ово да ми одузме ако хоће. Ја се осећам да сам богат зато што имам Бога у себи као највеће богаство, исто као и раније кад нисам имао ништа од свега овога“. На то му он одговори: „А бре Божине, ти се ниси ни мало променио. Остао си исти као пре, прави србски сељак“. На то Божин одговори: „Ја сам то желео увек да будем као мој отац сељак“. На то му он одговори: „Тебе Божине није променила ни богата Немачка ни њихова култура, ни богаство које си задобио тамо. Заиста си остао као и пре прави србски сељак“. Тада се у разговор умеша један други комшија рекавши: „Не, не, Божине није истина. Твоји родитељи су ишли пешице у манастир када су ишли на празник, а ти се возиш „мерцедесом“. А Божин му одговори: „Постоји разлика али само у превозу моји родитељи су ишли пешке а ја се возим „мерцедесом“ што је споредна ствар. Главна је ствар: Бог је исти и иста је наша вера Православна”.
Слава и хвала Богу што сам се родио као Православни Хришћанин“.

Благочестиви супружници Светолик и Јорданка

2009-10-06T23:32:00.000+02:00

БЛАГОЧЕСТИВИ СУПРУЖНИЦИ СВЕТОЛИК И ЈОРДАНКА

Господ наш Исус Христос проповедајући Своју науку народу је рекао: „Ако ко хоће да иде замном, нека се одрекне себе и узме крст свој, и замном иде“. „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима; и који тражи налази; и који куца отвориће му се“. „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и узмите јарам мој и бреме моје и ја ћу вас одморити. Јер је јарам мој благ и бреме моје лако јер сам ја кротак и смирен“.
После венчања и свадбе 1932.године ови благочестиви и благословени супружници Светолик и Јорданка, са вером и надом на Бога одлучише да почну нови живот на новом месту у селу, јер стара и трошна кућа са тесним двориштем беше неприкладна за живот какав су они желели. Рођаци Александар и Харитон договорили су се са њима да изврше замене старе куће и дворишта за нови плац на крају села, тако да су сви они добили одговарајуће површине и места сваки по својим плановима и жељама.
И тако на брежуљку на крају села Светолик и Јорданка начинише нову кућу чатмару свој нови дом за нови живот. Људи из села сачинише мобу и помогоше изградњи куће тако да за кратко време подигоше нову кућу са два одељења, собу и оставу. Пошто је јесен те 1932.године била кишовита послови на изградњи куће одвијали су се отежано али убрзано да би кућа била усељива пре зиме. Кућа је била покривена ћерамидом и излепљена блатом. Приближавао се дан крсне славе Светог Луке па да би се крсна слава прославила у новој кући, због мокрих зидова нису стигли ни да је окрече. Говорили су Светолик и Јорданка: „Окречићемо је касније на пролеће. Важно је да се ове јесени уселимо у нову кућу и да у њој прославимо крсну славу и тако почнемо нови живот“. Свештеник је извршио освећење куће и осветио водицу за крсну славу. Бог је услишио ове скромне жеље ових кротких, честитих и вредних супружника. Господ је рекао својим угодницима: „Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити. Тако да можемо говорити Господ је мој помоћник и нећу се бојати шта ми може учинити човек“.
Кућа је имала веома добар положај на брежуљку са добрим погледом на све стране тако да је изгледала као мали дворац. У соби која је била спаваћа соба и кухиња и гостинска соба и трпезарија постављене су све ствари које су они имали: један дрвени кревет, наћва, софра, пет троножних столица и пећ бубњара – кофтор. У остави су били постављени сандук са опремом коју је Јорданка донела као невеста, качице за туршију и сир, карлице за расхлађивање млека, ћупови и два грнета за кување, калаисана тепсија и тигањ, каленице, дрвене кашике и остало посуђе. У остави је била одлагана постељина за спавање: черге, губери, јастуци, чаршави и остало, који су увече опет уношени у собу за спавање. Када су долазили гости из родбине из других села и остајали да преноће, простирала би се слама на под собе преко које су стављани чаршави, ткани шарени јастуци и покривачи черге и губери. Тако су сви спавали заједно у тој соби.
Пошто је те прве године по усељењу соба остала неокречена због влажних зидова, од топлоте из кофтора појављивала се влага у соби тако да су је морали често проветравати. Почела је да ниче пшеница по зидовима од заосталих зрна пшенице из плеве која је била стављана у блато за лепљење зидова. Сва је соба почела да се зелени од пшенице па је свима који су долазили у посету био знак да ће та кућа процветати и напредна бити, као што је рекао пророк: „Колибе ће убогих праведника процветати“.
И стварно половином 1933.године Јорданка је родила свог сина првенца. Онда 1935.године другог сина, 1937. трећег сина а 1938. кћер. Године 1941. родила је свог четвртог сина па 1943. кћер и 1948. најмлађу кћер. Све их је родила у овој благословеној соби. При порођајима Јорданки је помагала њена свекрва Јелена и тетка Мирјана. Сва су деца била здрава и никада нису боловала. Родитељи су се радовали својој деци и пажљиво гајили захваљујући Богу на његовој милости и љубави према њима.
После три године Светолик и Јорданка саградили су поред ове куће и шталу, а једно одељење под истим кровом било је са оџаком и веригама. Поред оџака биле су постављене црепуље, сач, наћва, сандук за пројено брашно и мали сандук за пшенично брашно.
Светолик и Јорданка су били честити супружници и живели су као и сви људи на селу од земљорадње. Имали су мало земље коју су на време стизали да обраде, а други део времена Светолик је радио као најамник код богатих сељака у селу. Они су га радо узимали као најамника јер је он био снажан човек и вешт у пословима, тако да је могао много и квалитетно да уради као орач, жетеоц, везивач, косач, копач и др. Многи су се грабили да њега узму као најамног радника због таквог рада. Био је специјалиста на пословима у винограду. Њега су сви узимали за орезивање винограда, плевљење и прскање, а он је имао све што је потребно за те послове у винограду. У селу је скоро свако домаћинство имало виноград, тако да је Светолик имао много посла. Светолик је имао волове и краве а касније и пет оваца. Имао је дрвена кола без шина, плуг и влачу. Он је на најпростији начин обрађивао своју земљу. Приходи са своје земље и зарада од најамног рада били су довољни за скроман живот породице.
Срећан живот ових благочестивих супружника био је све до 1941.године када је почео рат. За време рата многи људи из села су били убијени, многи претучени и опљачкани од окупатора и његових слугу. Због тога су многи људи пребегли у Србију да би сачували своје животе. Тако је и Светолик морао да остави своју породицу и да као избеглица живи у Војвода Степи код Рашке. Тада је сав терет око породице и обраде земље пао на Јорданку. Она је као веома побожна, вредна жена и добра домаћица успевала да изврши све послове. На првом месту је био труд око своје мале деце. За време рата били су чести напади на село од стране пљачкаша и непријатеља Српског народа, који су пљачкали и нападали куће нарочито оне на крају села. Тако је било неколико упада у двориште Јорданке која је са својом децом кроз прозор гледала упад непријатеља. Јорданка је била велика молитвеница пред Богом и у тим приликама се усрдно молила Богу да непријатељи не упадну у њену кућу и не уплаше њену децу. Она је говорила Богу: „Господе заштити мајку са децом“, као Јелисавета са младенцем Јованом пред Иродовим војницима. Дешавало се да су се непријатељи са пола дворишта враћали на сокак и да нису извршили своје зле намере. Јорданка је захваљивала Богу на Његовој милости и љубави што је он заштитио њен дом и њену децу. Њена деца су је сваке вечери гледала како се она моли Богу и нешто шапутала. Питали су је: „Мама шта ти то шапућеш кад се увече окренеш и стојиш према истоку“? Она је одговарала својој деци: „Молим Бога за вас и за све да живимо у миру и да будемо здрави и срећни“. Јорданка је била веома храбра и мудра жена иако је била неписмена. Она је знала да сву своју наду треба полагати на Бога који је рекао: „Не брините се ево ја сам са вама у све дане до свршетка века“, „Призови ме у својој невољи и ја ћу те спасти“.
При крају рата 1944.године за Светолика и Јорданку наступили су тешки тренуци. Десило се оно што је у Светом писму речено: „Једно зло прође, ево иду још два зла за овим“. У новембру 1944. године партизани су мобилисали младе људе и слабо наоружане и неизвежбане нагонили их на окупаторске бункере и утврђења тако да су многи изгинули и рањавани били без потребе. Срби су били жртвовани за стварање нове комунистичке државе тако да су од Косова преко Срема и Босне до Марибора поднели највеће жртве. Светолика је Бог сачувао у свим тим ратним акцијама, тако да се он после неколико месеци жив вратио својој породици. Јорданка се за то време још више и усрдније молила Богу заједно са својом децом да јој се муж жив врати кући. Касније када је Светолик причао о својим тешким тренуцима на фронту говорио је: „Сам се чудим како сам остао жив, али слава и хвала Богу што ме је сачувао и вратио мојој жени и деци“.
Још док се није проветрио од барута са фронта комунисти су га мобилисали против балистичких гупа на Косову. Они који су га мобилисали сматрали су га као реакционара и противника режима јер је он волео краља чију је слику држао на зиду у оној благословеној соби где је почео нов живот са Јорданком и у којој су му се родила сва деца. Комунисти су му претили да ће га стрељати ако не уклони слику краља из собе. Светолик се послужио једним лукавством и није уклонио слику краља, већ је у истом раму преко ње поставио неке породичне фотографије. Поузданим пријатељима је говорио: „Како да уклоним слику краља, кад је мој отац Јаков као србски војник у јединици мајора Гавриловића на одбрани Београда положио свој живот за краља и отаџбину и за крст часни и златну слободу“.
„Зло друго прође; ево зло треће долази брзо“. Комунисти су почели откуп жита и свих намерница од сиромашних сељака, тако да су многи остали без хране. Наступила је општа глад у србском народу. И Светоликова деца су данима гладовала, јер нико у селу није имао хлеба. У истом периоду комунисти су почели акцију колективизације села, стварање колхоза. Од србских сиромашних породица са патријахалним начином живота почело је стварање колхоза и колектива по идеји руских јевреја. Организована је немилосрдна акција да се растури србско село и србска породица. Сви који су пружали и најмањи отпор тој акцији били су малтретирани, застрашивани, хапшени и тучени. Светолик који је свим срцем био за краља и као такав био обележен од комуниста као реакционар и противник данашњице одмах је био ухапшен. Комунисти су га мучили и претњама испирали му мозак али је он остао неустрашив и непоколебљив и није потписао приступницу за колектив. Пошто нису могли да га осуде после неколико месеци пустили су га из затвора. Он је неуморно радио да му деца не гладују.
Када је пропао експеримент са колективизацијом и када су сви колективи пропали и народ осиромашен, многи људи почели су да траже посао у предузећима да би бар мало олакшали свој тежак живот на селу. Многи људи са села почели су да раде по предузећима. А и ова акција запошљавања сељака по предузећима је била смишљена да се растури србска породица и србско село. Тако је и убоги Светолик одлучио да се запосли у предузеће да би прехранио своју многочлану породицу. Многи партијаши када су чули за то настојали су да спрече његово запошљење у предузеће, обавештавајући руководства предузећа његовим досијеом у коме стоји да је он реакционар и противник данашњице. Светолик је ипак преко једног свог пријатеља који га је поштовао као честитог и вредног човека а који је био утицајан у срезу добио препоруку да добије запошљење. Тако се он 1950. године запослио у „Трепчи“. Прихватио је најтежи посао физичког радника. Плата му је била мала, али са дечијим додатком за седморо деце била је добра потпора за скроман живот. На тај начин је Бог испунио његове и Јорданкине молитве који су много раније говорили „Даде нам Бог децу, помочиће нам Бог да их исхранимо и да деца изађу на свој пут“. Својим ревнитељима Бог је рекао: „ Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити“. „Буди те задовољни оним што имате“.
Сва деца Светоликова и Јорданкина ишла су у школу сваки у свој разред по свом узрасту прво у свом селу а онда и даље. Сви су били одлични ученици и ако нису имали све књиге, свеске и прибор. Били су скромно одевени, а чим би наступили топли дани, од Ђурђевдана до Митровдана ишли су боси. Тек кад би захладнело Јорданка им је правила опанке од свињске коже које су они подлагали одбојцима. Касније када су почели да се производе „Пироћани“ куповали су им. Поред похађања школе и учења свако дете је имало своје послушање у кући око стоке и обраде земље. Већ после основне школе ишли су у њиву да окопавају кукуруз да жању пшеницу и врше са стоком на гумну. Жњели су кукуруз и љуштили га, обрађивали башту са поврћем и радили у воћњаку и винограду. Када су поодрасли као средњошколци за време ферије радили су и код других сељака све послове за надницу.
Јорданка је била веома побожна и кротка жена. Знала је цео православни календар на памет и није јој требала помоћ календара јер је била неписмена. Знала је када је који празник и држала се црквеног закона да на празник не треба радити већ да тада треба ићи у цркву и молити се у својој кући. Умела је лепо да пева. Певала је само у својој кући својој деци. Певала је народне песме из нашег завичаја. Знала је и да гусла на гуслама јер ју је отац њен научио када је била у родитељском дому. Она је често узимала гусле код свог оца и доносила у своју кућу и својој деци гуслала и певала епске песме. Деца су се од ње научила да лепо певају, тако да су, када су радили и певали јер им је она говорила: „Ко пева зло не мисли“ . „Ради право па кажи здраво“. И још им је говорила: „Не лажи да се не осрамотиш“. „С ким си онакав си“. „Душа је најважнија и њу треба добро чувати“. „Свако се дрво по роду познаје“. „Све што желите да вама чине људи тако чините и ви њима“.
Од пет оваца које су имали Јорданка је плела од вуне својој деци чарапе и прслуке. Од конопље је ткала платно за кошуље и гаће и постељину. Сама је знала да кроји и шије одећу својој деци. Неуморно и непрестано је работала. Кад је ткала деца су се око разбоја играла и додиривала вратило, брдо, надбрдило, подношке и совељку. Нарочито су се играла са трлицом за конопље са гребенима, са мотавилом и држали кануре кад се мотају купчад. Јорданка је сваки дан месила проју са киселом водом од очевог бунара и кувала варива: кромпир, пасуљ, боранију, купус и пиринач без меса. Веома ретко је клала кокошку и свако дете по узрсту је добијало део од кокошке. Зими је стављала у варио помало сувог меса од свиње док је трајало.
Деца су се нарочито радовала када су их родитељи водили у цркву на причест. После причешћа куповали су им у пекари свакоме по симит, по једну бомбону као цигару. Постили су све постове вишедневне и дневне среду и петак.
Светолик и Јорданка су пажљиво гајили и васпитавали своју децу. Посматрали су њихове склоности и унапред говорили шта би желели да ко буде. За најстаријег сина су говори да би волели да он буде судија. За другог сина су говорили да би волели да он буде поп, за трећег би волели да он буде учитељ. За најстарију кћер да буде добра домаћица у некој честитој породици јер она личи на мајку. За четвртог сина су говорили да би волели да он остане на селу да живи са њима јер је добар радник на пословима у селу. За две најмлађе кћери су говорили да би било добро да заврше неку школу па да се удају. Њихове жеље је слушао Бог и услишио их. Најстарији син је завршио правни факултет и постао адвокат. Трећи син је завршио пољопривредни факултет и постао наставник у школи а потом и директор. Најстарија кћер се удала на време и постала добра домаћица. Четврти син је завршио машинбраврску школу и запослио се али је остао да живи са родитељима на селу. Најмлађе кћери су после средње школе наставиле студије једна на филозофском а једна на економском факултету и после диполомирања запослиле су се и удале. Највећи проблем је био са другим сином јер, после ниже гимназије кад је требао да иде у богословију комуњаре из села и среза када су за то чули настојали су свим могућим средствима да спрече жеље његових родитеља. Почели су да прете Светолику и Јорданки и свештенику Стевану говорећи да ће њихову породицу уништити. У то време био је основан злогасни логор „Голи Оток“ где су многи праведни и побожни људи пострадали. Због тих претњи одустало се од богословије и други син је после средње школе завршио машински факултет.
Многи људи су посматрајући живот и напредовање Светоликове и Јорданкине породице говорили да је сам Бог био са њима и учио их и помагао да породица буде за углед и пример у целом срезу вучитрнском и шире. Још су говорили да су ови честити и сиромашни супружници својом љубављу, трудом и кротошћу постали знаменити, а и да су и даље остали скромни и кротки и ако би могли да се хвале и уздижу. Из њихове породице од њихових босоногих синова и кћери наше село сада има пет првих интелектуалаца који се не горде, него су присни и срдачни са свима људима, старима и младима, нарочито са својим вршњацима са којима су се дружили и играли као деца. Људи из села увек су поштовали Светолика и Јорданку као честите, поштене и вредне људе, касније као родитеље свршених академаца, а нарочито касније када су њихови синови и кћери основали своје породице. Многи су желели да их виде и да са њима буду у друштву. Многи су питали Светолика, како је он успео да све ово постигне. Он је скромно одговарао: „Бог ме је учио и помагао“. Некима је кроз причу одговарао: „Био један човек у једном селу кога је жена волела и поштовала. Па су га и деца поштовала и волела. Онда су га и из родбине волели и поштовали. Када су људи из других села чули за њега онда су и они долазили да га питају за разне проблеме и ствари којима је он смирено и кротко говорио како треба да живе. Тако је он постао познат као добар и честит човек.“
Тако су живели и радили благочеситви супружници Светолик и Јорданка.
А како су они завршили овај земаљски живот?
Када је Јорданка осетила да се приближава кончина овог живота, она је одлучила и отишла да обиђе сву своју децу по Србији. Посетила је синове, кћери и унуке да их последњи пут види. Никоме није причала своја осећања да их не би ожалостила. Када се вратила са пута после неколико дана осетила је да је тешко болесна. Сви који су били поред ње то су видели. А она као храбра мајка није о томе никоме ништа говорила, али је ипак оставила поруку: „Када ја будем преминула сахрана да буде таква и таква“. Она је преминула 4. фебруара 1971. године.
А када је Светолик осетио да му се приближио крај у овом животу отишао је у посету свим својим синовима, кћерима и унуцима да их последњи пут види. Био је болестан али га то није спречило да иде на велики пут да би благословио све своје синове, кћери и унуке. На крају је свом другом сину оставио поруку рекавши: „Сине мој ја нећу дуго да живим, остало ми је још десетак дана. И зато ти остављам ову поруку, о којој смо разговарали ја и ваша мајка док је била жива: да и даље живите у љубави и да се помажете, да будете честити људи. Да славите крсну славу и да се крсте ова тек рођена деца од пре месец дана. А ти сине мој ићићеш код свих у посету уместо мене и ваше мајке да их подсећаш да не забораве чији су синови и кћери и да се држе свега што смо вам говорили“. И стварно после девет дана Светолик је преминуо 6. маја 1979. године.
Светоликов и Јорданкин други син да би испунио њихову давнашњу жељу да постане поп одлучио је да остави свет и постане монах. Замонашен је 1995. године а рукоположен за свештеномонаха 1999. године. Тако је њихов други син после њиховог представљења испунио њихову жељу.
А има и друго много што су урадили Светолик и Јорданка, које кад би се редом све написало, био би то један велики роман у неколико томова. А ово се написа за спомен душа њихових да им Бог да вечни покој у Царству небеском.

Како Срби славе крсну славу

2009-10-06T23:30:00.001+02:00

КАКО СРБИ СЛАВЕ КРСНУ СЛАВУ

Од свих православних народа само Срби славе крсну славу. Највећи србски светитељ Свети Сава који потиче из најблагочестивије србске породице завештао је Србима крсну славу. Свети Сава најпре је хтео и створио као идеал свету србску породицу, а онда свету задругу као основе свете србске државе. Свим људима у земљи србској и велможама и обичним људима Свети Сава је поставио један закон, и за краља и за сељака, за ученога и неученога, за сиромаха и богаташа један закон. Свим Србима беше Јеванђеље Господа Исуса Христа закон. То је врховни Устав у Немањићкој светој Србији. Да, он највећи Светитељ рода Србског створио је свету Србију преко Свете породице, преко Светог Србског човека силом Јеванђеља Господа Христа. Јеванђеље Христово и живот по Јеванђељу у светим врлинама био је Устав и закон за сваког Србина.
Свети Сава је сав свој живот посветио Господу Исусу Христу, тако да је од душе своје и срца свога начинио храм и олтар Господу Исусу Христу и непрестано служио Њему. Због тога Господ Исус му је даровао све дарове, које је он посветио своме народу Србском. Као највећи богаташ Христов и најоданији син Србскога народа, он је основао Србску аутокефалну Цркву, основао је Србску школу и Србску династију преко Цркве Христове.
Свети Сава је желео да србска породица буде нешто више од породица осталих православних народа. Зато је србској породици завештао крсну славу – Светитеља као заштитника када је породица била крштена. И тако је србска породица постала основа, срце и душа србске државе и народа. Свети Сава је дао Типик – правило како да се слави крсна слава. У основи тог правила стоји да је крсна слава наставак Литургије која се врши у Цркви када су се свечари причешћивали, а после свете Литургије настављао се молитвени скуп у дому свечара где се славио Светитељ заштитник тога дома.
За крсну славу меси се славски колач, лепо нашаран и украшен у част Светитеља – крсне славе. Припрема се жито – кољиво за помен упокојених предака свечара, пали се воштана свећа и кандило испред иконе крсне славе. Кади се породични дом свечара. Колач сече свештеник у Цркви или у дому свечара. Гости треба пристојно да се понашају на слави. Славље у дому започиње се певањем тропара Светитељу – крсној слави. Пошто је слава молитвени скуп гости који долазе код домаћина цело време се моле Богу и Светитељу крсној слави за свако добро породице домаћина, гостију и за све Србе уопште. Најпре домаћин наздравља здравицу најцењенијем госту, куму или пријатељу у част крсне славе благосиљајући госта. Гост коме је упућена здравица устаје да би примио здравицу и благодари домаћину на здравици. Сви остали гости када упућују здравицу или је примају то чине у молитвеном положају узносећи молитве Богу, мајци Бојжој и Светитељу – крсној слави за мир, радост, срећу, здравље и свако добро које је потребно за богоугодан живот. Тако је вршена трпеза љубави – славски ручак, а на крају трпезе љубави гости певају Достојно јест... а после тога одлазе из дома домаћина радосни и срећни у своје домове носећи благослов Светитеља – крсне славе. За време трпезе љубави – славског ручка не треба да буде празнословља и недоличних разговора. Не треба да буде опијања, препирања и надмудривања, него треба да влада молитвена атмосфера. Људи треба да знају да је велики грех да се крсна слава скрнави недоличним понашањем. Треба да се у дому свечара понашају као у Цркви јер је дом свечара домаћа црква.
Крсна слава се овако славила у време Светога Саве и у све векове после њега, док су Срби имали чврсту веру у живога Бога као своје највеће богаство, чувајући тако своје душе од греха. Тако су Срби славили крсну славу и у све време пет векова ропства под Турцима. Били су поносни што су православни Срби и говорили су да нас је вера у живога Бога и крсна слава одржала.
А од пре шест деценија многи Срби су похулили на живога Бога Исуса Христа, свога Спаситеља. Похулили су на Светога Саву свог духовног вођу и свог другог спаситеља.Похулили су и на крсну славу и све друго што је свето. Пошли су путем неверника и одступника од живога Бога, мислећи да су потомци мајмуна. Преварио их је ђаво да оставе Господа Исуса Христа Спаситеља и свето Јеванђеље и почели су да слушају и усвајају разне теорије и хипотезе. Почели су да се сврставају у разне партије које пропагирају неправославна учења. Због тога је устао брат на брата ради идеје коју проповеда његова партија. Због тога је нестала братска љубав а завладала мржња и непријатељство међу браћом и проливена многа братска крв.
Половином прошлог века после масовног покоља над Србским народом, Срби су прихватили за владара иноплеменика и неверника да влада њима. И тај иноплеменик као највећи диктатор почео је да руши све оно што је свето код Срба, што је Свети Сава оставио Србском народу као завештање. Он је срушио династију србску и државу србску. Срушио породицу србску и село србско на коме је почивала династија и држава. Направио је расхол у Цркви србској. Забранио је да се Срби крштавају и да живе по закону који им је оставио Свети Сава. Забранио им је и да славе крсну славу. Многи Срби су пристали на диктаторове наредбе. Прихватили су њега као свога и многи су се учланили у његову безбожничку партију.
Диктаторова основна идеја била је да нема Бога. „Рече безумник у срцу свом, нема Бога“. Сваки који се учланио у његову партију морао је да изјави да не верује у Бога.
Од тог времена многи Срби се нису крстили, нису се исповедали, нису се причешћивали, нису славили крсну славу а многи који су је славили оскрнавили су је јер су је од молитвеног скупа претворили у незнабожачки пир – банкет.
У многим домовима уместо славске иконе биле су постављене слике маршала са шапком и осталих другова из политбироа. Понегде је у доњем делу рамова била заденута мала фотографија домаћина под ноге маршалове да му покажу оданост. Такви су били похваљивани од других другова па су били постављани на радна места са већом платом.
На слави се уместо Тропара Светитеља крсне славе певала песма диктатору: Друже .... ми ти се кунемо, као на конгресу партије. Празнословље је било изобилно, врева и галама као на вашару, опијање је била редовна појава. Псовке и хуле су биле честе. „Јер што безбожник трезан мисли то пијан говори”.
И убрзо се показао прст Божји на многим породицама које су оставиле крсну славу. У оним породицама у којима се крсна слава скрнавила појавили се велики проблеми. „Јер Бог наш је огањ који спаљује“. „Страшно је пасти у руке Бога живога“. Многи србски домови су се затворили, а породице угасиле и нестале због великог греха. Многомилостиви Бог дуго је трпео многе Србе и благо опомињао да се покају због својих грехова.
Тако је Бог благо опоменуо и Драгољуба из села Шушњара. Године 1972. он који слави крсну славу Светога Николу због лењивости и немарности последњи је отишао у рибарницу да купи рибу за славу. Риба је већ била продата и он је остао без рибе. Тужан и незадовољан вратио се својој кући. Успут је свратио у другу продавницу и купио десетак сардина, да слава не би била без рибе. На први дан славе имао је само три госта јер су чули да није купио рибу за славу. Када се враћао кући многи који су га сретали сазнавши да није купио рибу саветовали су га и наговарали да на други дан славе закоље брава и спреми печење јер су говорили да то није грех и да многи у околним селима тако већ годинама славе крсну славу. Драгољуб је прихватио наговарање безбожних комшија и рекао им дођите сутра јер ће бити богата трпеза. Другог дана заклао је овцу и припремио печење и све остало. Многи који су чули да је тако другог дана спремио славу дошли су да му честитају славу. Почели су да га хвале као доброг домаћина. Јели су, пили и певали као на безбожничком пиру. У то време док је гозба трајала Драгољубова снаха је отишла да напоји овце на појило које је било у непосредној близини овчијег тора. Отворила је врата од тора и овце су појуриле према појилу. Одмах испред тора где је Драгољуб заклао овцу за гозбу овце су нањушиле крв и почеле да блеје и јуре према појилу. Због велике брзине промашиле су корито појила које је било поред бунара који није имао сантрач и прва овца звонара и ован стада и још једна овца упале су у бунар. Неки од припитих гостију када су чули блење оваца и сами су почели да блеје над овчијем печењем које су јели. У том тренутку Драгуљобова снаха је дотрчала у кућу и повикала: “Тата удавише се овце”! Сав узбуђен Драгољуб је скочио са трпезе и појурио ка појилу а и још неки од гостију. Кад је дошао до бунара и видео да су се удавиле две овце и ован Драгољуб је повикао: “Жао ми је овна, јер ће ми овце остати јалове ове године”. Они који су са њим дотрчали до појила приметили су да је Драгољуб заплакао. Сви гости се окупише око појила где су се овце удавиле са великом вревом и галамом. Тако се завршио овај безбожнички пир и гости се разиђоше својим кућама.
Благи Бог је допустио ову штету и тиме опоменуо домаћина и његове госте и све који су чули за овај случај да се крсна слава не сме скрнавити и омрсити у посту.
А удављене бесловесне овце као да су хтеле да кажу људима да више воле да се удаве него да буду заклане и поједене од непобожних људи на крсну славу у посту, кад не сме да се мрси.
Нека је слава и хвала милостивом Богу што и на оваков начин опомиње људе да треба да живе по Његовом Закону.

Љубав јача од смрти

2009-10-06T23:29:00.000+02:00

ЉУБАВ ЈАЧА ОД СМРТИ

Велика је љуба мајке Хришћанке, а где је љубав ту је и вера у Бога и нада на Њега.
То се обистинило и потврдило седамдесетих година код ове Видосаве када се разболео њен деветомесечни синчић Сретен. Чим је приметила да он непрестано плаче и да мање сише, однела га је код лекара у Гњилане. Лекар је приступио прегледу детета које је непрестано врискало грчећи се. Лекар је упитао мајку Видосаву када се разболело њено дете и шта је она приметила том приликом. Она је са сузама одговорила да је пре три дана приметила да се дете често буди са плачем да мање сише и да се грчи. Лекар је прегледао дете слушалицама. Прегледао му нос и уши и почео да врти главом уздижући руке као да нема ништа што би указивало на болест. Али је ипак дао детету једну ињекцију и капи за нос и уши.
Видосава се вратила са дететом у своје село код куће надајући се оздрављењу свога детета. Међутим дете је и даље плакало грчећи се. Већ су почеле и да му се појављују и плаве флеке по кожи. Сва узбуђена и уплашена, Видосава је поново сутрадан однела код лекара своје дете. Он видећи дете веома се узбуди. Поново га прегледа и даде му још једну ињекцију рекавши Видосави, да настави са давањем капи за нос и уши.
Кад је Видосава дошла код куће, видела је да се здравље детета још више погоршало. Дете је још више помодрело и од изнемоглости није могло више да плаче као пре, а није могло ни да сише. Брижна мајка није смела више да чека. Усрдно је почела да се моли Богу да он спасе њеног Сретена. Пуна наде и вере у Бога она реши да однесе своје дете у манастир Драганац, да тамо потражи лек за своје дете. Она је завила своје дете у ћебе узела га у наручје и пошла према манастиру. Са собом је повела своју рођаку на пут до манастира дуг седам километара. Био је хладан магловит новембарски дан са суснежицом. Полазећи на пут помолила се Богу да њено дете не умре док не дође у манастир. Журила је и носила своје дете молећи се усрно Богу да Он, као најбољи Лекар излечи њено дете. Пешачећи само је повремено давала своје дете рођаки да га понесе, ради предаха. Затим га је убрзо опет узимала да га носи, како би у наручју осетила дах детета и куцање његовог срца.
Верна мајка путује и бори се за живот свога детета. Добила је снагу да може да пожури, газећи блато и као на крилима уздигнуте главе гледала је у правцу манастира, молећи Бога и светог Архангела Гаврила да услише њене молитве и да јој изађе у сусрет. Брзо је стигла у манастир и одмах на извору воде одвила је своје дете и спустила га у воду рекавши: „Господе, ти сачувај и спаси мог Сретена, а ја ти се заветујем да ћу Ти до краја живота бити верна слушкиња!“ Затим је хитро опет повила своје дете и замотала у ћебе и одмах пожурила назад према својој кући. Захвалила је Богу што јој сачува живот детета до манастира као што га је молила кад је пошла на пут. Сад је додала другу молитву: „Господе ти можеш, ако хоћеш да сачуваш у животу моје дете док се не вратим код куће да ми дете не умре на рукама на путу. Верујем да то можеш учинити“. И као на крилима журећи вратила се код своје куће. У топлој соби развила је своје дете и почела да га масира, јер је оно све помодрело и као да није показивало знаке живота. Није плакало, а дисање се једва примећивало. Топлим дахом из својих уста дувала је у своје дете, а својим рукама које је стављала у млаку воду трљала је груди, руке и ноге свог детета.
Захвалила је Богу што јој је Бог и ову другу молитву услишио да њено дете не умре на путу. После једног сата масирања и приљубљивања својих усана и уха на груди детета појавили су се видљиви знаци живота. Кожа детета је постајала бела а модрина се све више губила. Дете је отворило очи. Видосава је сада заплакала, али од радости што је Бог услишио њену молитву. Пошто дуго времена није подојила своје дете, принела му је сису у уста да га подоји млеком љубави. Дете је посисало два, три гутљаја и заспало.
Видосава је сада гледала своје дете како дише и ништа не размишља, него се само моли Богу да Он пробуди њено дете да би га опет подојила говорећи у себи: „Гладан је мој Сретен, јер га од јуче нисам подојила“. Она се већ уверила да је Богу све могуће, и да Он може свако добро да учини. И стварно после два сата сна Сретен се пробудио. Видосава га је поново подојила, сада мало више. Сишући љубав мајчину Сретен се поново успавао. Спавао је неколико сати, а када се пробудио отворио је своје очице и благо гледао у своју мајку.
Мајка која је на путу у себи говорила: „Не треба ми живот ако ми дете умре“, сада је и она оживела и радосно отворила своје очи да види како се њено дете – њена љубав, враћа у живот. Непрестано је захваљивала Богу што је услишио њене молитве рекавши: „Боже ти све можеш! Ти можеш болесне да излечиш и мртве да васкрснеш. Ти можеш и тужне да утешиш“.
После тога срећна мајка пуна љубави и вере у Бога и наде на Њега почиње да пева песму успаванку своме сину Сретену славећи Бога. Нада се и верује да ће дочекати да он порасте и да га ожени. Она је сигурна да пошто је Бог показао своју милост, љубав и силу и окрепио њеног сина, да ће Он сачувати и спасити њеног сина до краја живота пошто му је она дала завет да ће му бити верна слушкиња до краја живота.
Слава и хвала милостивом Богу Који излива Своју милост и љубав на свакоме човеку.

Хула на Бога и на веру православну велики је грех

2009-10-06T23:28:00.000+02:00

ХУЛА НА БОГА И НА ВЕРУ ПРАВОСЛАВНУВЕЛИКИ ЈЕ ГРЕХ

Један богати сељак 1956 год. је послао свог сина у Београд на факултет да студира. Младић се уписао на филозофски факултет. Пошто тада у младој комунистичкој држави није било кадрова који ће да воде развој новог друштва по марксистичкој науци, то су режимске власти настојале да школују кадрове без вере у Бога, који ће послужити новој безбожничкој власти и држави. И овај студент сељачког порекла био је успешан на студијама. Редовно је полагао испите са успехом. Сваке године за време летње ферије долазио је у своје село код родитеља. Настојао је да се дружи са својим сељацима и да их „просвећује“. Говорио им је и објашњавао о ономе што је учио на факултету. На факултету је учио да Бог уопште не постоји. Да је бесмртност душе људске заблуда. Да је вера Православна глупост непросвећеног народа, и да су мошти Светитеља балсамована тела смртних људи и да као таква немају никакве чудотворне моћи.
Људи из села су га због таквог схватања избегавали као безбожника и отпадника од живога Бога. Многи су се бојали да разговарају са њим и називали су га безбожни „школарац“. Његови родитељи и родбина су то приметили па су га опомињали и саветовали да се покаје и врати Богу и Православној вери као крштени Србин. Његов деда га је много волео али повређен у срцу због његовог неверја и отпада од Бога није могао више да издржи и сав узбуђен узвикнуо је: „Дете моје не хули на Бога и на Свету веру јер је то опасно, можеш изгубити живот као безбожник“. Знао је његов деда да Бог свакоме човеку даје награду по његовим делима. Сви савети и молбе његових родитеља и родбине нису утицале на њега да промени своје мишљење и убеђење и да се покаје. Његови родитељи, деда и баба ишли су често у цркву да се моле Богу, да се Бог смилује на њихово чедо да би се повратио на пут Истине којим су ишли сви наши преци. Њихов син их није послушао већ је наставио и даље да хули на Бога и Свету Православну веру.
Једног дана пође „школарац“ у планину изнад села да се прошета и да набере лешнике који су те године богато родили. У планини су били и неки чобани који су чували своја стада и који су га видели да бере лешнике. Мало времена је прошло и почели су да се навлаче облаци за кишу. Изненада је јако загрмело. У његовој близини где је брао лешнике налазио се један велики храст у који је ударио гром. Од удара грома „школарац“ је био онесвешћен и лежао је као мртав. Чобани који су видели удар грома потрчали су да виде шта се десило са њиховим „школарцем“. Нашли су га да лежи на земљи непомичан али да још увек дише. Брзо су отишли у село да јаве његовим родитељима о свему што се десило. Родитељи су дотрчали кукајући за својим сином и пошто је прошло неколико часова од удара грома откако је њихов син лежао на земљи он је почео да даје знаке живота али није могао да говори. Родитељи су га однели у болницу код лекара, но ни после дужег лечења он није могао да проговори.
Тако је „школарац“ трагично завршио своје студије, добио је „диплому“ од Бога да својим немилом целог живота буде сведок пред људима да је тежак грех хула на Бога и на Православну веру. Пророк је рекао: „Господе ти си страшан и ко ће ти се супроставити? Отуда је гнев твој“. „С неба учиниш да се чује суд твој“. „Уништиће Господ сва уста лукава и језик велеречиви (који хули)“. „Грех је уста безбожника, реч уста њихових, и због тога нека буду ухваћени у гордости својој и од клевете и лажи њихове објавиће се свршеци“. „Човек језичар неће успети на земљи, зла ће га уловити у пропаст“.
Пошто је студијама на факултету у Београду дошао крај пре времена и каријера запечаћена „школарац“ се вратио у своје село да живи код својих родитеља. Људи су га и даље избегавали због хуле на Бога и веру Православну а и због повреде од грома јер су сматрали да га је стигла Божија казна. Он је ретко излазио из своје куће, а кад је излазио из куће млатарао је рукама показујући на небо одакле га је стигла Божија казна. Ударао се по устима рукама вероватно схватајући да је својим уснама и језиком хулио на Бога и своју веру Православну. Родитељи су били тужни и несрећни што је њихов син тако опоменут од Бога али су се помирили са Божијом казном. Ипак су били захвални Богу што им је сина оставио у животу. Деда је после овог случаја пресвиснуо од туге за вољеним унуком па је брзо после овог случаја преминуо. Деда је највише стрепео због непослушности и непокајања свог вољеног унука, јер је знао да хула на Бога и Свету веру без покајања не може да прође без казне Божије. Избегавао је сусрете са људима јер је уместо да се поноси својим унуком морао да се стиди због његових схватања и отпада од живога Бога.
У селу су се сви уверили у оно што су знали побожни Срби да је велики грех хула на Бога и веру Православну и да због тога Бог строго кажњава непокајене хулитеље. Такође су се уверили да човек који нема истиниту веру и исповедање нема ни покајање. Таквог човека ђаво заробљава и прелешћује, ум му помрачује и он уместо да служи Богу он служи ђаволу.
Свето писмо говори да је сваки човек као сасуд у коме обитава добро или зло, Дух Свети или дух демонски, јер не може бити празан. Човек не може никад бити сам. Ако није са Богом онда му приступа ђаво кушач који га вара и мучи наводећи га на сваки грех. Господ Исус Христос је рекао својим ученицима: „Не можете служити Богу и мамону (демону)“. Човек који је постао слуга ђаволу никад не може бити ни миран, ни радостан, ни срећан, ни здрав. Зато је Господ Исус Христос оставио људима покајање за спасење јер је рекао: „Покајте се јер се приближило Царство небеско.“
Слава милостивом Богу на његовој науци која учи људе да треба да живе по Његовом закону да би били мирни, радосни, срећни, здрави и у сваком добру.

Покајнике Бог спасава

2009-10-06T23:27:00.000+02:00

ПОКАЈНИКЕ БОГ СПАСАВА

Многи људи у току свог животног века мењају начин живота. И Божидар из једног нашег села у Поморављу, вративши се из Немачке где је радио као „гастарбајтер“, чврсто је одлучио да почне нови прави живот као прави Хришћанин, као што су живели његови претци.
Још неколико недеља па ће почети Велики пост. Сећа се Божидар свог детињства у родитељском дому када су га родитељи водили у цркву заједно са браћом и сестрама да се причесте. Били су то радосни тренуци њиховог живота када су их родитељи свечано облачили у чисту па и закрпљену одећу. После причешћа чашћавали су их поклонима. Куповали су им свакоме по симит који су они штипкањем ломили на залогаје и умачући у со јели са сладошћу. Куповали су им и по једну шарену бомбону као штапић коју су они лизали док се не истроши. Био је то велики догађај да причешћени и почашћени од родитеља проведу празнични дан у цркви и код куће. Код куће су иначе сваки дан јели проју са варивом, а само ретко бараницу или уштипке. На Божић и Велигдан мајка им је правила алву од пшеничног брашна пржену у тигањ.
И тако сећајући се срећног детињства и мучног странстровања на раду у Немачкој када је био одвојен од породице Божидар је дочекао почетак Великог поста, Проћку и Покладе. Радовао се што ће да почне нови хришћански живот са целом породицом. Сећао се, да им је деда причао да је и Господ Исус Христос почео да проповеда Своју науку о правом животу постом и молитвом у Јорданској пустињи после крштења. Господ Исус је постио четрдесет дана када Га је ђаво нападао и кушао да би прекинуо пост и молитву. Али није успео јер је молитва и пост најмоћније оружје против ђавола и одбрана од његових лукавих превара и лажи.
На Покладе, Божидарова жена је спремила богату вечеру по Хришћанском обичају. Прва недеља поста је протекла лако, јер је Божидар у пост ушао одлучно да почне нови живот, а и због тога, што су неснице те године биле дуге када се једе обилна и масна храна која засићује, тако да му се она већ и огадила.
Приближио се дан причешћа – сутра је Тодорова субота, када ћу се причестити после много година, говорио је у себи Божидар. Гризла га је савест што се дуго није причешћивао, али се тешио мислима да се у његовом селу скоро нико не причешћује сем неколико старих људи и жена.
Освануо је дан Тодорове суботе и Божидар са женом и децом хита у цркву на Литургију са великом жељом да се причесте. И дошао је тај радосни тренутак када је свештеник са путиром у рукама призвао народ на причешће. Божидар је сачекао да се прво деца причесте, стари људи и болесни, а онда је и сам пришао да прими свето Причешће. Прекрстио је руке на груди сагнувши се испред путира, али свештеник му је благо рекао: „Божидаре ти не можеш да се причестиш, не можеш да примиш свето Причешће јер ниси венчан са женом у Цркви“. Ове речи као гром из ведрог неба погодиле су у срце Божидара тако да није мого ни речи да изговори. Једва се задржао на ногама да не падне. Срце му се запалило од срама и гнева. Мисао му се замутила, а језик укочио. Са гневом је мислио у себи: „зашто ме свештеник осрамоти пред народом у цркви?“ Не могући ништа да изговори, Божидар је излетео из цркве сав у бесу. На путу никога није примећивао. Ни код куће поред које је прошао није свратио већ је пожурио у шуму изнад села где има своју парцелу. Успут је запалио цигарету коју је просто зубима изгризао од љутине. Припалио је и другу и трећу гризући их и док је дошао до шуме целу паклицу је самљео, ржући са љутином на свештеника, што је одбио да га причести. Када је стигао на своју парцелу запалио је последњу цигарету говорећи у себи: „шта сам згрешио Богу па да ми се ово догоди да ме свештеник у цркви осрамоти пред целим народом“. Присетио се да му је игуман манастира говорио да он ванбрачно живи са својом женом јер није венчан у цркви и да су изродили ванбрачну децу, што је тежак грех.
У том магновењу зачуо је снажно режање иза својих леђа: гррр... гррр... гррр. Укочио се и следио у страху од тог снажног режања. Успео је само да окрене главу преко десног рамена и угледао је накострешеног великог вука са разлапљеним вилицама који се пропињао на задње ноге да скочи на њега. Пролетела му је мисао: „Сад је све готово, вук ће ме растргнути“. Сетио се да му је некад деда причао како је вук једном човеку из нашег села упао у тор оваца и удавио три овце. Вук није јео меса од оваца, али их је све растрго и пио крв. Помислио је: „Сад ће и мене вук растргнути и попити ми крв. О да би се отровао од моје крви и срца пуног горчине и отрова па да више никога не растрже.
У том магновењу Божидар је, помиривши се са судбином гласно и дубоко уздахнуо: „Ох Господе!“. Али тада се неочекивано догодило чудо Божије: вук се нагло тргао устрану и побегао у шуму.
„Када је разјарена звер одскочила и побегла Божидар је пао на земљу, и дуго запањен и изнемогао лежао. Дошавши к себи и прво што је изговорио биле су речи: „Хвала ти Господе што си ме данас спасао сигурне смрти“.
Престрашен и изнемогао од језивог догађаја Божидар је покушао да се прибере и устао је са земље и полако вратио код своје куће. Други дан, пошто се мало опоравио и дошао к себи Божидар је пошао у манастир код игумана да му исприча све што му се десило. Видећи га игуман је приметио да му се нешто страшно догодило и рекао: „Причај ми Божидаре шта ти се десило“. Божидар је почео да прича о свему што му се догодило претходног дана, па и шире о свом тешком животу у прошлости. Док је причао игуман га је пажљиво слушао не прекидајући га. Божидар му је тада рекао: „Кајем се што вас нисам послушао када сте ми говорили како треба да уредим свој живот по Закону Божјем. Још је рекао кајем се што сам се неправедно разгневио на свештеника, јер за све ово што ми се десило ја сам сам кривац“. На крају када је Божидар завршио своје казивање игуман му је рекао: „Велика је милост Божја на теби Божидаре. Бог ти је спасао живот и оставио да још живиш. Дао ти је време за покајање. Ти од јуче живиш нови други живот. Тај живот треба да буде по заповестима Божјим у заједници са Богом у Цркви нашој Православној. Потруди се и Бог ће ти помоћи да имаш мир, радост и срећу у будућем животу. Увек се сећај Бога да је он увек са тобом, и Он те неће оставити. Захвали Богу и светом великомученику Теодору чије име носиш, што те је пред Богом заступао у тешкој невољи“.
Божидар је захвалио игуману на поучним и утешним речима и обећао да ће се венчати са женом у Цркви, као што му је он пре две године саветовао.
После Великог поста и Васкрса, Божидар је испунио своје обећање игуману и венчао се у Цркви са женом. Сада он срећно живи са својом породицом по заповестима Божјим, чудећи се у себи како га је Бог дуго трпео и чекао његово покајање и обраћење. Непрестано слави Бога захваљујући Му на Његовој милости и љубави.
Нека је слава и хвала милостивом Богу на његовој љубави, који је дошао да спаси грешнике.

Покајање је дао Господ за спасење

2009-10-06T23:25:00.001+02:00

ПОКАЈАЊЕ ЈЕ ДАО ГОСПОД ЗА СПАСЕЊЕ
(Зуб за зуб, око за око, ухо за ухо)

У Мојсијевом Закону је казано: „Око за око, зуб за зуб“. А кад је Господ Исус Христос дошао учећи народ на гори рекао је: „А ја вам кажем да се не противите злу него, ако те ко удари по десном образу твом окрени му и други. Да будете синови оца својега који је на небесима јер Он својим сунцем објасава и зле и добре. Будите ви, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески“.
У једном селу код Аранђеловца живи један сељак по имену Живојин. Он има добро имање које је даје довољно прихода да његова многочлана породица може да живи угодним сељачким животом. Има њиве, воћњак, ливаду, виноград, башту за поврће и забран. Као и сва домаћинства у његовом селу и он има краве, волове, овце, свиње и живину. Живојин слави крсну славу Светог Јована Крститеља. Знао је Живојин да је Свети Јован Крститељ највећи светитељ који се слави као крсна слава. Он је знао да је Господ Исус рекао за Светог Јована Крститеља: „Он је највећи од жене рођених“. Био је поносан и радостан што има великог заштитника своје породице. Мислио је да њему своме заштитнику треба да буде захвалан што је његова многочлана породица живела добро.
Крсну славу Светог Јована Крститеља која се слави 20. јануара славио је богато. Скромније је славио остала празновања Светог Јована Крститеља – Ивањдан 7.јула и Усекованије главе Светог Јована Крститеља 11.септембра. Пошто се на Усекованије увек строго пости то је Живојин строго пазио и поштовао. Међутим, године 1965. договоре се неколико његових неверујућих комшија из села који су били чланови партије да Усекованије оскрнаве наговарајући Живојина да за славу припреми печење. Дуго су га убеђивали али пошто се Живојин бојао да прекрши завет који му је отац оставио; нису га убедили. Међутим они нису одустали од своје намере, већ су другом приликом опет убеђивали Живојина да за славу припреми печење обећавајући му да ће му наћи добар посао у предузеће, и да ће он поред посла у предузећу моћи да обрађује и своју земљу и тако имати још бољи приход. На тај начин он ће моћи лакше да школује своју децу. То је било примамљиво за Живојина. Мислио је у себи спремићу печење за ове људе, а ја и моја породица постићемо као и до сада.
На један дан пре Усековања, да би остварили свој план ови људи сумњајући да ће Живојин испунити своје обећање дошли су код његове куће да виде да ли он хоће да испуни договор.
У међувремену размишљајући какво је обећање дао својим комшијама да ће за Усековање припремити печење и омрсити славу уплашио се да то изврши и сасвим је одустао од договора. Кад су ови људи дошли код његове куће рекоше Живојину: „Дошли смо да ти помогнемо да закољеш прасе и испечеш печење“. На то им Живојин одговори: „Ја сам се уплашио и не смем да закољем прасе за Усекование јер је тај дан по црквеном календару строги пост“. Онда му они рекоше: „Ми ћемо све да урадимо, а ти нам само покажи које прасе да узнемо“. И тако они сви уђоше у обор где бораве свиње и узеше једно добро прасе од око 30 килограма. Кад су га износили из обора оно је почело да скичи. Велика крмача је почела да јури за њима грокчући тако да су они брзо побегли из обора износећи прасе. Онда они рекоше Живојину: „Није добро да ми кољемо прасе за твоју славу“. И један од њих додаде нож Живојину у руку и рече: „ Седи ти овде на земљу и држи нож окренут нагоре“, а двојица који су изнели прасе из обора набацише прасе на нож који држао Живојин и тако заклаше прасе по јединственом ритуалу. Брзо су средили прасе за печење и кад је било готово поставили печење на велики послужавник спремно за сервирање. По обичају ставили су му паприку у уста.
Сутра дан на Усекованије дошли су „другови“ партијаши на гозбу. Живојин је са оклевањем и тужно посматрао шта се дешава у његовој кући. Изнео је печење на сто и остало настојећи да се не умрси. Али после извесног времена кад су се мало понапили један од „другова“ одсече једно уво од прасета и поче да га грицка, а друго уво одсече и даде га Живојину говорећи „Пробај како смо га реш испекли“. И Живојин припит поће да грицка уво од прасета смејући се рекавши: „Прави сте мајстори за печење и гозбе“. Гости су се веселили, јели, пили, певали а неки и псовали. После неког времена Живојин устаде са стола и изађе из собе да би отишао до нужника. Дуго се задржао не врачајући се тако да један од „другова“ рече: „Сигурно се Живојин напио и отишо да одспава“. Они почеше да га траже по собама и не нађоше га. Један од њих изађе напоље и чуо је како неко јечи у обору где бораве свиње. Притрчао је и има је шта да види. Велика крмача која је гроктала док су њено прасе износили из обора наднела се над Живојином и одгризала му образ и уво.
Живојин се приликом прескакања прелаза у обору спотакао закачивши ногом за врљику и пао главом на корито из којег су свиње јеле и раскрвавио аркаду из које је текла крв. С обзиром да је био припит није могао да се придигне. Тада му је пришла крмача и почела да лиже крв са аркаде и да гризе десни образ и уво.
У том тренутку један од „другова“ који га је видео узвикнуо је: „Људи пожурите крмача поједе Живојина!“ „Другови“ брзо притрчаше, одјурише крмачу и узеше ошамућеног Живојина и изнеше из обора. Брзо су га одвели у болницу где су му лекари извршили операцију аркаде и образа, а на поједено уво ставише велики завој да зауставе крв. На то уво он више никад није могао да чује. Он је пречуо Божију заповест: “Не греши”.
Господ Исус Христос је поучавајући народ у причама на крају увек говорио: „Ко има очи да види нека види и ко има уши да чује нека чује.“ Овај Живојин вероватно није знао за ове Христове речи па је због тога и образ обрљао тиме што је омрсио своју славу Усекованије чинећи тежак грех. Ипак се касније горко покајао што је послушао „другове“ а не Господа Исуса Христа и свој грех исповедио да би добио опроштај. Захваљивао је Богу што му је сачувао живот и оставио време за покајање. Бојао се да се овај његов грех не покаже ни на једног члана његове породице, па је редовно ишао у цркву и давао милостињу сиромасима. Овај његов грех је допринео да се он врати себи и Богу, као блудни син који је рекао своме оцу: „Оче сагреших небу и теби и више нисам достојан назвати се сином твојим.“
Многомилостиви Господ наш Исус Христос сваки грех који човек учини па се покаје и исповеди прашта, јер је рекао: „Нисам дошао да зовем праведнике него грешнике на покајање.“ Јер прве речи које је изговорио када је почео да приповеда своју науку рекао је: „Покајте се јер се приближило Царство небеско.“
Слава и хвала много милостивом Господу који нам је дао покајање за спасење.

Живот са Богом у Цркви јесте блаженство

2009-10-06T23:23:00.000+02:00

ЖИВОТ СА БОГОМ У ЦРКВИ ЈЕСТЕ БЛАЖЕНСТВО

Господ наш Исус Христос је рекао о молитви: „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште добија; и који тражи налази; и који куца отвара му се“. А народна пословица каже: „Без невоље нема богомоље“.
Сви људи који су у невољи иду да траже излаз за своју невољу и решење за свој проблем. Верујући људи траже решење за свој проблем на право место где се може наћи решење за сваки проблем и излаз за сваку невољу. То место јесте Црква Православна. Људи који имају слабу или криву веру траже решење за свој проблем и своју невољу на погрешном месту, код гатара, врачара и оџе где се не може наћи решење ни за какав проблем и ни за какву невољу, већ се постојећа невоља само увећава и проблем компликује.
Они људи који иду да траже решење свог проблема у Православној Цркви обраћају се Богу молитвом Који милошћу и љубављу увек помаже човеку који је у невољи. А они људи који иду код врачара, гатара, биоенергетичара и оџе да траже решење за свој проблем, траже решење од ђавола који је лажа и отац лажи и највећи непријатељ човеков. Оне који имају праву веру у живог истинитог Бога, Бог милује и спасава од свакога зла. Сам Господ Исус Христос је рекао својим апостолима: „Без мене не можете чинити ништа добро“. „Идите дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка века“.
Људи који имају слабу и криву веру противе се Богу не испуњавајући заповести Његове и као такве ђаво преко гатара, врачара, биоенергетичара наговара да чине грех и свако зло које је од ђавола.
И тако једног дана 1988. године дође један човек из села Годова код Тутина у манастир Црна Река после многих лутања на погрешном месту код гатара, врачара и оџе да тражи помоћ за свој велики проблем код игумана манастира. Стигао је око подне после литургије која је служена у манастиру. Игуман је седео на тераси конака са једним својим духовним чадом разговарајући са њим о духовним питањима живота у Православној Цркви.
Овај човек кад је стигао поздравио је игумана и његовог госта. Игуман му рече изволи брате седни да се одмориш и упита га: „Одакле долазиш и имаш ли неки лични проблем или проблем у породици?“ Посетилац рече: „Долазим из Тутина, а о проблему који је имао ништа не рече, јер се снебивао да о њему говори пред игумановог госта. Игуман је видео да он има нешто да каже и пита па му рече: „Причај слободно не устежи се што је овај мој гост овде“ Тада овај сељак са малим устезањем поче да говори и рече: „Мој син кад говори муца. Почео је да муца пре десет година када је имао дванаест година. До дванаесте године, кад је ишао у школу био је најбољи ученик у разреду. Звали су га Никола Тесла. Кад је почео да муца иако је имао знање није могао нормално да говори и наставници су га пропустали те завршио осмогодишњу школу. Његови другови из школе су му се подсмевали и називали га: „муцавко“, па је због тога он избегавао дружење са осталим ученицима и све се више повлачио у себе, и од куће је ретко одлазио да се игра са друговима. Многи његови школски другови су завршили и средње школе. Запослили су се а неки и оженили, а мој син није наставио школовање. Стално борави код куће не дружећи се ни са ким”. И даље настави да говори овај сељак о разлогу свог доласка у манастир и рече: “Ја мислим да се ово десило моме сину зато што је мој отац пре петнаест година обећао да поклони једног брава овом манастиру, а није га дао. Па сам дошао да питам да ли могу ја да донесем брава манастиру, да би испунио обећање мојег оца, да би ми син оздравео. Ја сам све чинио да мој син оздрави. Водио сам га код врачарки да му бају и код оџе који му је дао амајлију па ништа није помогло. Водио сам га и код лекара дефектолога који нису могли да га излече. Незнам више шта да радим и шта да говорим“.
Игуман га је пажљиво слушао са видљивим жаљењем због овог случаја и због свега што је он чинио изван Цркве где нема помоћи, па му рече: „Ово се није десило због тога што твој отац није приложио брава који је обећао манастиру. Мора да постоји неки други разлог. Из овога што си испричао види се да ти имаш слабу веру у Бога који може да помогне и реши сваки проблем. Види се да ви не идете у цркву и не молите се Богу. Не исповедате се, не причешћујете се. И уместо да тражите помоћ од Бога у Цркви, ви тражите помоћ од џавола код гатара, врачара и оџе који не могу да помогну крштеном човеку. Али овде мора да постоји још неки разлог што се ово десило твоме сину“.
Овај сељак слеже раменима и рече: „Не знам који би разлог могао бити“.
Игуман га онда упита: „Јеси ли венчан са женом?“. Сељак одговори:“Јесам.“ Онда му игуман одговори: „ Не оно венчање код матичара јер то није венчање већ регистрација. Него јеси ли венчан у Цркви?“ Онда он одговори: „Не, нисам венчан у Цркви.“ Тада му игуман рече: „ То је главни разлог што је твој син почео да муца, а све ово друго што сте чинили, што сте ишли код гатара, врачара и код оџе све је то допринело да се ваш син не излечи, и да се проблем више компликује и невоља увећа. Но да ти кажем брате, није касно што си на крају дошао у манастир у Цркву. Може се помоћи твоме сину и да оздрави. Дођи са женом и сином овде у манастир да урадимо све што треба да урадимо. Ја ћу да вас исповедим и венчам и да се помолимо Богу за вашег сина код кивота Светог Петра и ваш ће син оздравити и почети правилно да говори.“
На ове речи игуманове овај сељак рече: „Не можемо да дођемо“. Онда га игуман упита „Зашто?“ Он одговори: „Раздвојио сам се са женом и не живимо заједно. Имамо две куће у дворишту и ја живим у једној кући а жена у другој, а син борави и код мене и код жене“. Онда му игуман рече: „Договорите се и помирите се па дођите у манастир, ако хоћете да ваш син оздрави“.
Овај човек онда устаде и поздрави са игуманом и његовим гостом и веома забринут оде у своје село, вероватно забринут да ли ће моћи да се помири са својом женом. Месец дана он је убеђивао сина да он може оздавити у манастиру Црна Река јер је то рекао игуман манастира. Син је онда молио мајку да се помири са оцем и да сви одемо у манастир да извршимо оно што је игуман рекао. После месец дана они су дошли у манастир.
Игуман их је лепо примио и све објаснио шта треба да се уради. Он их је исповедио а мужа и жену венчао. Онда је код кивота Светог Петра прочитао молитве за оздрављење њиховог сина. Онда их је позвао да у недељу дођу на свету Литургију када је причестио њиховог сина. Одмах после тога појавили су се први знаци оздрављења њиховог сина.
Њихов брак је венчањем у Цркви добио Божији благослов за срећан живот у породици. Тако је породица која је била неуређена по закону Божијем, почела да живи правим хришћанским животом. Њихов син је после причешћа сав озарен у лицу и са вером и поуздањем у Бога почео да говори са мање муцања. Десило се чудо Божије слично ономе када је неми од рођења проговорио на запрепашћење његових родитеља и свих који су га познавали.
Игуман им је онда рекао како у будуће треба да живе у породици хришћанским животом. Затим је рекао да треба редовно да иду у Цркву и да се непрестано моле Богу. Да никада више не иду код гатара, врачара и оџе и да од њих не траже никакву помоћ.
Нека је Слава и Хвала Господу нашем Исусу Христу што је основао Цркву Своју на земљи у којој се спасавамо.

Правда Божија гмиже али стиже

2009-10-06T23:19:00.001+02:00

ПРАВДА БОЖИЈА ГМИЖЕ АЛИ СТИЖЕ
(Бог свакоме човеку даје награду по делима његовим)

У једном селу код Вучитрна живљаше један човек по имену Милан веома доброг имовног стања. Имао је доста добре земље. Много је волео да има много земље. У то време скоро нико из села није продавао земљу пошто је земља била главни извор прихода за живот. А кад би се десило да неко ипак продаје земљу Милан би се први јавио да је купи, како би још више увећао свој посед.
Милан је имао много чланова у породици јер његова три сина кад су се оженили нису се оделили од својих родитеља него су сви заједно живели. Сви синови су изродили много деце тако да је кућа била као пуна кошница. Синови су обрађивали земљу и имали су велике приходе са земље. Због великог поседа Милан је имао потребу да изнајми и најамнике – слуге. Миланово домаћинство било је једно од најбогатијих у селу и околини. Милан никад није радио на њиви, ливади или воћњаку јер је имао болесну кичму. Он је увек са собом носио једно секирче, тако што би држалицу пребацио преко крста – кичме и рукама га обухватао са обе стране, тако да му је то олакшавало ходање. Сваки дан је ишао од њиве до њиве, од ливаде до воћњака и винограда уживајући у добрим приносима на имању. Са људима из села и шире није се дружио, јер су га људи избегавали због тога што је био горд, пргав и кавгаџија хвалећи се својим имањем и умећем газдовања. Често је имао препирке са људима због непотребних ствари. Тако би једном човеку рекао: „Зашто си ми плугом закачио међу и преорао је“. Другом би рекао: „Зашто си дозволио да твоја крава уђе у моју њиву и да поједе неколико струкова кукуруза“. Неком би рекао: „Твоја свиња ми је данас ушла у кромпириште и појела неколико кућица кромпира“, а неком би рекао: „Твоја деца су јуче ушла у мој воћњак и брала шљиве и јабуке да једу“. Од многих је људи због тога тражио да му плате одштету. Због тога су га људи клели и говорили: „Милан је данас ујео Тодора а јуче Славка а прекјуче Марка. Он Стално некога уједа. Једног дана начиће се неко да му поломи зубе да никога више не уједа за срце“.
Он је често саблажњаво људе својим понашањем. Био је веома непобожан човек тако да није поштовао Божији закон. У Цркву је ишао веома ретко. Његово срце је било привезано за његово имање којим се наслађивао. Господ је рекао: „Тамо где је благо ваше биће и срце ваше“. Господ је такође рекао: „Није могуће да не дође до саблазни, али тешко ономе човеку од кога долазе саблазни“. И још је рекао: „Тешко ономе ко саблазни једнога од ових мојих малих, јер би му било боље да му се обеси воденички камен о врат и да га баце у море“.
И Господ се побринуо да поломи зубе које уједају људе за срце и расекао језик од кога долазе честе саблазни. Пророк је рекао: „Језичар човек неће успети на земљи, човека неправедног зла ће уловити“. „Зубе грешника скршио си Господе јер нема у устима њиховим истине, срце им је сујетно; грло им је гроб отворен; језицима говоре неистину“. „Раздражује грешник Господа; по мноштву обести своје говорећи неће тражити Бог; нема Бога пред њиме“. „Уништиће Господ сва уста лукава и језик велеречиви“. „Грех је уста њихових, реч усана њихових и због тога нека буду ухваћени у гордости својој и од клевете и лажи њихове објавиће се свршеци“.
Једнога дана после обиласка свог имања Милан је пролазио поред извора сав уморан и знојав пришао је да се умије, напије и расхлади. Поред извора се налазио високи храст са дебелом хладовином. Милан је прилегао да се одмори и тако задремао. У близини извора налазила се ливада на којој су косци косили. У то време долетела су два гаврана гракчући вероватно ожеднели и почели да слећу према извору али кад су приметили да неко лежи под храстом нису се одмах спустили, већ су почели да круже око храста гракчући. Кад су неки косци приметили гавранове како непрестано гракћу рекли су: „Ово грактање гавранова не слути на добро, десиће се неко зло“. И стварно, после неколико кругова гавранови су се великом брзином спустили на велики храст на коме су биле неколико сувих грана. Једна од сувих грана на које су гавранови слетели великом брзином пукла је и одломила се и пала на Миланову главу који је лежао испод храста. Грана му је пала преко лица и од силног удара и бола снажно је јаукнуо. Косачи чувши снажан јаук отрчали су до храста и ведели да је Милан сав у крви и како се превија од великог бола. Грана га је ударила преко лица и уста из којих је шикљала крв од поломљене вилице и зуба.
Косачи су дотрчали и подигли Милана са земље и брзо га однели у село код куће. Милан је имао добре коње и синови кад су видели оца у крви брзо су упрегли коње и одјурили у болницу да се њиховом оцу укаже помоћ. Лекари су одмах извршили операцију и констатовали да су му повређене вилице, зуби и језик.
Милан се дуго лечио од повреде док му ране нису зарасле. Остао је без зуба и тешко је говорио. Више се није упуштао у препирке са људима, јер скоро да није могао да говори због повреде вилица и језика. Неки људи су му говорили: „Ето, Бог ти је платио све оно што си од нас тражио као одштету због кукуруза, кромпира и воћа које су наша деца јела у твом воћњаку. Бог је рекао: „Јер заиста вам кажем: док не прође небо и земља неће нестати ни најмењега словца или једне црте из Закона док се све не збуде. Ако дакле ко укине једну од ових најмању заповести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небескоме“. И још је рекао: „Ево долазим ускоро, и плата моја је самном, да дам свакоме по дјелима његовим“.
Слава и хвала милостивом Богу који нас и на овај начин учи да срце своје не везујемо за богаство већ за Њега нашег Спаситеља.

Хулитеља (псовача) убило небо

2009-10-06T23:17:00.001+02:00

ХУЛИТЕЉА (ПСОВАЧА) УБИЛО НЕБО

У једном селу у Шумадији близу кога се налази манастир Ралетинац живео је један сељак немарног духа. Непобожан, склон исмевању и ниподаштавању свега чему нас учи наша вера Православна. Он је чак исмевао црквене Свете Тајне. У цркву није ишао, а и друге људе је одвраћао да не иду у цркву сматрајући бесмисленим живот са Богом у Цркви. Имао је обичај често да псује Небо. Због таквог схватања и понашања људи су га избегавали као неразумног и непокајаног грешника. Неки људи су му говорили да он неће дуго живети и да неће умрети природном смрћу.
И заиста, то се обистинило. Једне године у време жетве он је изнајмио раднике за жетву у својој њиви. Међу жетеоцима је почињао разне приче и шале које изазивају смех међу непобожним људима. Исмевао је Цркву и свештенике говорећи да они народу ништа не помажу, већ да народ глобе узимајући им новац и прилоге и да скупо наплаћују оно што раде: крштења, венчања, сахране и друге требе. Говорио је за свештенике да су они најгори људи, па да су чак и димничари бољи од њих пошто носе црна одела.
Јулски дан је био топао и спаран и жетеоци су веома напорно подносили труд жетве по врућини. Око поднева када је донешен ручак радницима овај домаћин је отишао да захвати воду са извора у непосредној близини њиве који извире из велике стене. И управо када је пунио суд за воду долетео је орао носећи у канџама корњачу да је баци на стену изнад извора да би је разбијену појео. Али корњача није пала на стену већ на главу овог сељака хулника (псовача). Он је са великим јауком пао на земљу поред извора. Жетеоци су чули његов јаук и потрчали да виде шта се десило са њиховим домаћином. Затекли су га мртвог са разбијеном главом и видели корњачу како поред њега гмиже. Сви су се зачудили и ужаснули чудесној погибији свог домаћина. Један од њих, који га је раније опомињао да не хули на Бога и Свету Православну веру рече са тугом: „Ко се на Бога гађа каменом, камен му пада на главу“. Овај сељак је на Бога и небо много хулних речи изговорио живећи непристојним и богохулним животом.
Пророк је рекао: „Бог ће скршити главе непријатељима Својих, врх власи оних који ходе у преступима својим“. „Човек језичав неће успети на земљи, човека неправедног зла ће уловити у пропаст“. „Уништиће Господ сва уста лукава и језик велеречиви“. „Преступници закона истребиће се сасвим, остаци безбожних уништиће се“.
Многи су људи ову чудну погибију хулитеља Божијег објашњавали његовим непобожним и немарним животом. Говорили су: „Да Бог дуго трпи и чека покајање за грехе почињене, али како он никога није слушао па ни свештенике стигла га је праведна Божија казна који свима даје по делима њиховим“. Апостол је рекао: „Страшно је пасти у руке Бога живога“. „Смрт грешника је зла“.
Слава и хвала милостивом Богу који нас опомиње и на овај начин да треба да живимо по заповестима Његовим

Мученик Јаков

2009-10-06T23:15:00.003+02:00

МУЧЕНИК ЈАКОВ
„Бог воли Србе“

Сила и слава Срба беше некад у благочестивој породици.Тај основ у држави Србској поставио је свети Сава у своје време. Јер он беше одредио да у држави Србској буде један Устав – Божји закон. Свети Сава дошавши из Свете Горе у своју отаџбину је предложио, а његов брат свети краљ Стеван прихватио да свето Еванђеље буде закон за све људе у држави Србској; и за краља и за тежака, и за богатог и за убогог, и за ученог и за неуког. Тако је почео напредак и развој народа Србског и државе Србске у династији Немањићкој. А основа тог процвата и развоја народа и државе беше благочестива сеоска породица. Побожну Србску породицу створила је Црква Христова. Тада Црква беше и богомоља и школа и болница и једина установа где се решаваху сва животна питања појединца, породице, народа и државе. Свети Сава први Архиепископ Србски и свети краљ Стеван и остали свети краљеви били су стожер и центар око кога се све развијало и расло до моћне царевине. Они Бога љубише и у њега се уздаше, као што пророк пева: „Боже у тебе се уздаше оци наши, уздаше се и избавио си их. Теби вапише и бише спасени, на тебе се уздаше и не постидеше се“. У химни светоме Сави сви су стихови узвишени, а наш народ највише воли онај који каже: „Свети Сава Србе воли и за њих се Богу моли“. Царство Немањићко трајало је три века и постало је најмоћније на Балкану, јер центар свега беше Божји закон и Црква Светосавска у којој је Христос тело и глава.
После Косова и пропасти Србског царства и државе наступила су тешка времена и невоље у Србском народу и држави од агарјанског поробљивача. Но и тада је Србска породица одољевала свим искушењима јер је основ благочестиве породице била вера у живога Бога Исуса Христа. Господ Исус Христос је рекао својим апостолима преко апостола Петра: „На том камену сазидаћу Цркву своју и ни врата пакла неће је надвладати“. До двадесетог века Србска патријархална породица је опстала и пребродила сва искушења петовековног ропства.
Породица Алимпија Ђурковића из Гојбуље код Вучитрна била је једна од таквих породица која је године 1920. имала тридесет и шест (36) чланова породице. Алимпије се доселио 1861. године из Угљара колашинског у Гојбуљу. Алимпије (Лемпа) са својим синовима Исаијом, Савом, Арсенијем, Јаковом и Милетом и њиховим члановима живела је под једним кровом и обедовала је на једној трпези (софри). Они су имали сазнање да су се у XVIII веку, око 1780. године доселили у Колашин из Роваца у Црној Гори. Крсна слава им је била св. апостол и Јеванђелиста Лука. Такође су имали сазнање по предању да су имали крвне везе са лозом Немањића преко прабабе Јевросиме ћерке Вуканове. Породица је била веома побожна због знања да имају везе са Немањићком лозом па је један члан породице имао име Сава. Ова породица је у великом дворишту имала велику кућу где се постављала трпеза и где се углавном проводило време, и неколико келија за смештај чланова породице. Штале и стаје где је боравила стока биле су постављене по крајевима дворишта које су уједно служиле и као ограда. На дворишту су постојале три капије где се улазило у двориште. Породица је имала велико стадо оваца, стадо коза, крдо говеда, три јарма волова, пар коња, и лепог јахаћег коња за домаћина породице Алимпија. Постојала је савршена подела послова у породици, тако да је сваки члан породице добијао заповест од домаћина Алимпија шта ће да ради. Жене су имале своја задужења у кући и на имању, на припреми хране, око стоке и обделавању њива, башти, воћњака и винограда, и осталим пословима. У породици је владала савршена послушност, слога и међусобна љубав. Сви чланови породице били су неписмени али веома честити, вредни и разборити. Породица је имала и свог кројача (терзију), који је имао задатак да ручно израђује одећу за све чланове породице и остале наруџбине из села. Кројач је био Јаков. Он је имао задатак да за сваког члана породице изради одговарајућу зимску одећу од сукна које се ткало у породици и летњу одећу коју је израђивао од платна које се ткало у породици од лана и конопље, на познати начин изработавања. Јаков је био велики мајстор да направи лепу одећу народне ношње са гајтанима, чипкама и осталим додацима тако да је одећа била свечана и лепог изгледа.
Јаков је био ожењен Јеленом из Слаковца из добре породице. Они су имали су три сина Светолика, Светомира и Ратомира. Пошто је кројачки посао Јакова био да стално ради у кући то је он помагао оцу Алимпију у домаћинским пословима и био је онај који је дочекивао и испраћао госте, и уводио их код домаћина породице Алимпија. Често је присуствовао сусретима домаћина са гостима, па је тако као добар и разборит у опхођењу често замењивао свога оца. Јакову је било поверено и да чува оружје које је породица имала.
Кад је избио балкански рат 1912. године, Алимпије је послао свог сина Јакова у Србску војску да ратује против петвековног непријатеља. Јаков је био велики патриота и јунак. У рату са Турцима био је рањен и био је лечен у болници. После тога био је неко време на опоравак код куће. Убрзо после завршетка балканских ратова избио је први светски рат. У рат је био позван и Јаков као искусан борац и велики патриота и јунак из балканског рата. Са њим су у рат пошли и његова три братанца: Војин, Богдан и Александар. Многочлана породица је тако имала четири ратника на бојишту. Као велики патриота и јунак и искусан ратник из балканског рата, Јаков је био одређен у јединицу мајора Гавриловића на одбрани Београда од Аустроугара. Та јединица за одбрану Београда и отаџбине добила је последњу заповест од мајора Гавриловића: „Војници јунаци, не брините се за своје животе. Ваши животи су жртвовани за краља и одбрану ваше отаџбине. Зато напред у бој за крст часни и слободу златну“. У тој великој борби Јаков је погинуо на обали Саве у Београду. О тој борби је говорио братанац Војин који се из рата вратио код куће. Велики србски песник је као провидео ту борбу певајући: „Не кће Србин издати Србина да га свијет мори пријекором, траг да му се по прсту кажује“, „Удри за крст, за образ јуначки ... хулитеља имена Христова, тријебимо губу из сторине“, „Нек пропоје пјесна од ужаса, олтар прави на камен крвави“. То место витешке епопеје је у близини места где је новомученик Авакум пострадао за веру носећи свој колац на рамену као крст говорећи: „Срб је христов не боји се смрти. Ко се боји Бога истинога, не боји се људи ни демона“.
Тела погинулих ратника сакупљена су и сахрањена. У зидинама Калемегдана налази се спомен плоча браниоца Београда код цркве Свете Петке, где се сваке године врши помен јунацима браниоца Београда. На њих се односе стихови великог србског песника: „Јунацима Бог ће учинити спомен души, а прекаду гробу; луча ће се вазда призирати на гробницу вашу освештану“.
Јаков се није вратио жив из те одсудне борбе за одбрану Београда и отаџбине. Остала су сећања на њега као разборитог човека, великог патриоте и јунака. На њега су били поносни његов отац Алимпије, мајка Рада и остали чланови породице. Сиротица Јелена (Јела) остала је удовица и гајила је своја три сина Светолика, Светомира и Ратомира. Њој и њеној деци су показивали посебну пажњу и љубав свекар Алимпије, свекрва Рада и остали чланови породице. У Алимпијевој породици се осећала туга, јер Јаков није више био са њима, али је био и понос што су имали једног великог патриоту, јунака и мученика. Они као да су хтели да кажу речи Псалмопевца, као утеху: „Памтим судове твоје од искона, Господе, и тјешим се“, „Нека дође к мени милосрђе твоје, и оживим, јер је закон твој утјеха моја“, „Туга и невоља нађоше ме, заповјести су твоје утјеха моја“, „Погледај невољу моју и избави ме; јер не заборављам закона твојега“, „Жедан сам спасења твојега, Господе, и закон је твој утјеха моја“, „Боже над војскама, обрати се и погледај с неба и види посети виноград овај и утврди га, њега кога засади десница Твоја“.
Када су ишли у цркву на Васкрс слушали су стихире: „Да васкрсне Бог и да се расеју непријатељи Његови и да беже од лица Његовог сви који га мрзе“; „Бог ће скршити главе непријатеља својих, врх власи оних који ходе у преступима“; „И загрме с неба Господ и вишњи даде глас свој, и посла стреле и разасу их. Слушајући ове стихире тешили су се у својој жалости.
Своје сећање на оца Јакова казивао је и најстарији његов син Светолик, који је као дечачић запамтио када је последњи пут гледао свог оца Јакова. Светолик је казивао: „Отац ме је носио у наручје од куће до великих врата (капије) дворишта поред реке милујући ме о љибећи ме. Ја сам њега љубио држећи око врата. Онда ме је он спустио на земљу и рекао: „Иди сине код куће и када дођем донећу ти поклон“. Мој отац Јаков је прешао преко реке у шљивак и одлазио у рат, а ја сам га нетремице гледао док није зашао иза шљивака“. Ту слику Светолик је касније причао својој деци, синовима и кћерима. Његова деца су га често подстицала да им прича о свом оцу, јер нису имали деду као остала деца да их деде милује. Ту једину слику о свом деди Јакову његови унуци су добро запамтили и доживљавали на свој начин. Када би друга деца говорила о својим дедовима и Јоковљеви унуци би рекли: „Мој деда Јаков је био јунак и погинуо је у рату“. Са тим сећањем из казивања свог оца Светолика они су живели без деде, који као да је отишао негде далеко, али са неком надом као да ће се вратити. Један од унука је често говорио уз своје име и презиме, али не Ђурковић него Јаковљевић. Када је одрастао волео је сусрете са ратницима-солунцима, који су причали своје доживљаје из рата. Зато је касније када су се ратници и солунци појављивали на местима епопеје: Церу, Гучеву, Колобари и Београду, одлазио да буде међу њима. Гледао их је са одушевљењем како на грудима носе многа одликовања из ратова, и тако као да је међу њима гледао и свога деду Јакова.
А место где је Јаков погинуо и пролио своју крв за узвишене идеале, за веру, слободу, свој народ и отаџбину, та крв је пала на „земљу добру и изникавши донесе стоструки род“. Његови унуци и праунуци школујући се на Боградским факултетима постадоше инжењери, правници, педагози и економисти. Многи су наставили да живе у Београду. Када је један од унука одвео своју бабу Јелену (Јелу) у госте код себе рекао јој је: „Хајде нано да ти покажем споменик нашег деде, твог човека Јакова пошто никад ниси била на његовом гробу да га оплакујеш“. И довео је своју нану Јелу на Авалу на споменик Незнаног Јунака рекавши јој: „Ево нано споменик твог Јакова који му је подигао краљ“. А она са радосним сузама низ образе уздахну и рече: „Бог душу да му прости, заслужио је овакав споменик јер је био добар човек и велики јунак“. А велики песник поје: „За врснијем братом али сином пусти гласа, иза туге бистрија је душа, иза плача веселије појеш“. И још додаје нана Јела: „Причао ми је о овом споменику мој Светомир да је често био на почасној стражи кад је био војник у краљевој гарди 1933. године. Причао ми је и мој Ратомир кога сам родила оне године кад ми је Јаков погинуо да је често долазио на овај споменик јер је био официр у краљевој војсци, да би одао почаст своме оцу.
Име Јакова је обновљено у овој породици. Онај унук који је као дечак због љубави према своме деди Јакову желео да му презиме буде Јаковљевић кад је одрастао и добио сина првенца, имао је жељу да свом сину надене име Јаков. На крштењу сина упитао га је његов кум: „Да ли имате неко име које желите да обновите, он је са радошћу узвикнуо: Јаков му је име“.
Читајући псалме он је посебно волео оне стихове псалама где се помињало име Јакова: „Хвалите име Господње, хвалите, слуге (Господње), Господа, који стојите у дому (Храму) Господњем, у дворима дома Бога нашега. Хвалите Господа, јер је добар Господ; псалмопојте Имену Његовом, јер је добро. Јер Јакова изабра Себи Господ, Израиља за достојање Себи“.
А благословена и благочестива породица Алимпијева је касније процветала и од ње после оне 1920. године са тридесет и шест неписмених чланова постало је преко тридесет породица са неколико стотина потомака. Многи потомци су постали инетелектуалци, али знајући своје благочестиве претке чували су веру и достојанство и били су честити људи. Господ је рекао: “Или усадите добро дрво, и род његов биће добар; јер се по роду дрво познаје“.
Нека је благословен Бог наш који нам је дао живот; који нам је дао закон по коме треба да живимо у Цркви у причастију са Њим, сада и у векове векова. Амин.

Вера васкрсења и живота

2009-10-06T23:09:00.003+02:00

ВЕРА ВАСКРСЕЊА И ЖИВОТА
Вера наша Православна

Вера је најбржи и најпоузданији пут стицања правог истинског знања. Вера је основ свега истинитог. Вера је основ живота, јер како каже апостол: „Праведник ће од вјере живети“. „Вјером ходимо а не гледањем“. „Све што није од вјере грех је“. „А плата за грех је смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу Господу нашем“. „Сваки који чини грех роб је греху“. „Живот без вере тече у варљивим жељама које рађају грех а грех учињен рађа смрт“. Апостол Павле каже: „Вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. Вјером сазнајемо да су светови саздани рјечју Божијом, тако да је видљиво постало од невидљивог“. Веру је Бог дао људима за живот „Јер Бог тако завоље свет да је Сина својега Јединороднога дао да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни. Не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега“. Господ Исус Христос је рекао: „Заиста, заиста вам кажем: ко моју рјеч слуша и вјерује Ономе који ме посла, има живот вјечни и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот. Ја у свијет дођох као свијетслост, да свако ко вјерује у мене не остане у тами. Заиста, заиста вам кажем ко вјерује у мене има живот вјечни. Нека се не збуњује срце ваше, вјерујте у Бога и у мене вјерујте“. Када човек изгуби веру у живога Бога у накнаду му се дајеглупо и лудост
Вера наша Православна заснива се на Васкрсењу Господа нашега Исуса Христа. Господ наш Исус Христос је васкрсао из мртвих и живи. Какав доказ неко још може тражити, кад је васкрсење Христово најдоказанији факт у историји рода људског и света уопште. Од свих догађаја у целокупној прошлости човечанства ниједан није тако доказан као догађај васкрсења Господа Исуса Христа. Господ Исус Христос је дошао међу људе кад је вера у људима била најслабија; Зато је Промисао Божији уредио да васкрсење Господа Исуса буде доступно људима и са најслабијом вером. Васкрсење Христово Бог је људима доказао многобројним доказима и показима. Васкрсли Господ се показа прво женама мироносицама, онда ученицима својим и народу.
Јеванђелист Матеј пише: „А пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле земља се затресе веома; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сјеђеше на њему. А лице његово бијаше као муња, и одјело његово бјело као снијег. И у страху од њега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви. И анђео одговарајући рече женама: Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетога тражите. Није овдје, јер устаде као што је казао. Ходите да видите мјесто гдје је лежао Господ. И идите брзо и реците ученицима његовим да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ће те га видјети. Ето казах вам. И изашавши брзо из гроба, са страхом и радошћу великом похитеше да јаве ученицима његовим. А када иђаху да јаве ученицима његовим, и гле срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите јавите браћи мојој нека иду у Галилеју и тамо ће ме видјети[1]“.
Јеванђелиста Марко пише: „А Исус васкрснувши рано у први дан недјеље, јави се најприје Марији Магдалини, из које беше истерао седам демона. И она отиде те јави онима што су били с њим, који плакаху и ридаху. А они чувши да је жив и да га је она видјела, не вјероваше[2]“.
Јеванђелиста Лука пише: „А Петар устаде па отрча на гроб, и нагнувши видје само покрове где леже, и отиде чудећи се у себи томе шта се догодило. И гле, двојица од њих (Лука и Клеопа) иђаху у онај дан у село које бијаше удаљено од Јерусалима шездесет стадија и зваше се Емаус. И они говораху међу собом о свим овим догађајима. И док они разговараху и расправљаху приближи се и сам Исус и иђаше са њима. Али очи њихове бјеху задржане да га не познају. А он им рече: Какав је то разговор који водите међу собом идући, и што сте невесели? А један по имену Клеопа, одговарајући рече му: Зар си ти једини странац у Јерусалиму, и зар ниси сазнао шта се у њему збило ових дана? И рече им: Шта? А они му рекоше: О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и ријечи пред Богом и свим народом. Како га предадоше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га? ...И дошавши у село које су ишли, они га устављаху говорећи: остани с нама, јер је дан нагнуо и близу је вече. И уђе да остане са њима. И док он сјеђеше са њима за трпезом узевши хлеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих. И уставши онога часа, вратише се у Јерусалим и нађоше окупљену Једанаесторицу и оне које бијаху са њима. Који говораху: Заиста устаде Господ и јави се Симону. И они испричаше шта би на путу, и како га познаше при ломљењу хлеба. И док они ово говораху, и сам Исус стаде међу њих и рече им: Мир вам! И рече им: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите. И рече им имате ли овдје шта за јело? А они му дадоше комад рибе печене и меда у саћу. И узевши једе пред њима[3]“.
Јеванђелист Јован пише: „А Марија Магдалина стајаше напољу код гроба и плакаше. И када плакаше надвири се над гроб. И видје два анђела у бијелим хаљинама гдје сједе, један чело главе, а други чело ногу, гдје беше лежало тијело Исусово. И они јој рекоше: „Жено што плачеш? Рече им: Зато што узеше Господа мојега, и не знам гдје га положише. И ово рекавши, обазре се натраг и угледа Исуса гдје стоји, и не знађаше да је Исус. Рече јој Исус: Жено, што плачеш? Кога тражиш? Она, мислећи да је градинар, рече му: Господине, ако си га ти однео, кажи ми гдје си га положио, и ја ћу га узети. Исус јој рече: Марија! Она, окренувши се, рече му: Равуни, што ће рећи: Учитељу! Рече јој Исус: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему; него иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему. А Марија Магдалина отиде и јави ученицима да је видјела Господа и да јој ово рече. А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам! И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видјевши Господа. А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су. А Тома звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова нећу вјеровати. И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Рече му Исус: Зато што си ме видео, повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше[4].
Своје откровење истине Господ Исус Христос је потврдио својим васкрсењем и победом над смрћу. О свом васкрсењу из мртвих Он је говорио својим ученицима још док је био са њима, рекавши им: „Ево идемо горе у Јерусалим и син Човјечји биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудуће га на смрт; и предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапну; и трећи дан васкрснуће”. “Да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старјешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати“. Још им је рекао: „Идите проповједајте и казујте да се приближило Царство небеско. Болесне исцјељујте, губаве чистите, мртве дижите, демоне изгоните; На дар сте добили, на дар и дајте“. „Заиста, заиста вам кажем: Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити“. „И што год заиштите од Оца у име моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину“. Господ Исус Христос је утврђивао своје ученике у вери која горе (планине) премешта рекавши им: „Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ће те гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће“.
Господ Исус Христос је проповедао своју науку о Царству небеском, исцељивао болеснике и мртве васкрсавао. И догоди се потом да он иђаше у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа. А када се приближи вратима града, гле изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она бјеше удовица и многи народ из града иђаше са њом. И видјевши је Господ сажали се на њу, и рече јој: Не плачи! И приступивши дохвати се носила, а носиоци стадоше и рече: Момче, теби говорим, устани! И сједе мртвац и стаде говорити и даде га матери његовој. А страх обузе све и слављаху Бога говорећи: Велики пророк подиже се међу нама и Бог походи народ свој[5].
И гле дође човјек по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге, и павши пред ноге Исусове, мољаше га да уђе у дом његов. Јер у њега бјеше јединица кћи око дванаест година, а она умираше. Док он још говораше дође неко од старешине синагоге и рече му умрла је кћи твоја, не труди Учитеља. А када чу Исус одговори му говорећи не бој се само вјеруј, и биће спасена. И дошавши у кућу не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову и девојчином оцу и матери. И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече не плачите није умрла него спава. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. А он изагнавши све, узе је за руку и зовну говорећи: Дјевојко устани. И поврати се дух њен, и устаде одмах, и он заповједи да јој даду да једе. И задивише се веома родитељи њени[6].
Тада Исус рече својим ученицима: Лазар умрије. И мило ми је због вас што нисам био ондје, да вјерујете, него хајдемо к њему. Када пак дође Исус, нађе га, а он већ четири дана у гробу. И рече Исус: Гдје сте га метнули? Рекоше му Господе дођи да видиш. А Исусу ударише сузе. Онда Јудејци говораху: гле како га љубљаше. Исус рече: склоните камен од гроба! Рече му Марта сестра од умрлога: Господе, већ заудара, јер је четири дана у гробу. Рече им Исус: Не рекох ли ти да ако верујеш видећеш славу Божију? Тада склонише камен где лежаше мртвац а Исус подиже очи горе и рече: Оче благодарим ти што си ме услишио! А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји да верују да си ме ти послао. И ово рекавши викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље! И изиђе умрли увијен по рукама и нога погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: разрешите га и пустите нека иде. Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли Марији видевши шта учини Исус повјероваше у Њега[7].
Сва чудесна дела која је Господ Исус Христос творио, његови ученици су гледали и дивили се као и сав народ. Силу и власт за таква дела Он је дао и својим ученицима рекавши им: „Заиста, заиста вам кажем: Ко вјерује у мене дјела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити. И што год заиштете од Оца у име моја то ћу учинити да се прослави Отац у Сину. Господ Исус Христос је утврђивао своје ученике у вјери која горе (планине) премешта рекавши им: Ако имате вјере колико зрно горушично рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће”.
О васкрсењу Христовом из гроба сведочи цело Небо; сви Архангели, Ангели и сви Светитељи, а њихов број је већи од свих звезда на небу и песка морскога.
Са таквом вером ученици Христови су после силаска Духа Светога на њих почели да проповедају Јеванђеље свога Учитеља, и чинили велика чудеса да се народ дивио томе што су они чинили. Они су имали силу Божију у себи да су и они васкрсавали мртве.
1. Апостол Петар је био позван у Јопу (Јафу) да васкрсне умрлу девојку. „А у Јопу беше једна ученица по имену Тавита, што праведно значи Срна, и она бјеше пуна добрих дјела и милостиња које чињаше. И догоди се у те дане да се она разбоље и умре: Онда је окупаше и положише у горњу собу. И будући да је Лида близу Јопе, ученици чувши да је Петар у њој послаше два човјека молећи га да без оклијевања дође до њих. А Петар уставши отиде са њима; И кад дође, уведоше га у горњу собу и скупише се око њега све удовице плачући и показујући кошуље и хаљине што је радила Срна док је била са њима. А Петар изгнавши све напоље, клече на кољена и помоли се Богу, и окренувши се тјелу рече: Тавито, устани! А она отвори очи своје, и видјевши Петра придигну се и сједе. Он пак давши јој руку подиже је; И дозвавши свете и удовице показа је живу[8]“.
2. Апостол Павле је такође васкрсо умрлог младића у Троади. „А у први дан недјеље када се сабраше ученици да ломе хљеб, бјесеђаше им Павле, јер намјераваше да отиде, и продужи бјеседу до поноћи. И бијаху многе свјеће у горњој соби где се бијасмо сабрали. А сјеђаше на прозору један младић, по имену Евтих, обузет дубоким сном; пошто Павле дуго говораше, и он савладан од сна, паде доље са трећега спрата, и дигоше га мртва. А Павле сишавши паде над њ, загрливши га рече: Не узнемиравајте се јер је душа његова у њему. Онда изиђе горе, па преломивши хљеб, и причестивши се дуго говораше све до зоре и тако отиде. А младића доведоше живог и утјешише се не мало[9]“.
3. Свети Сава је такође имао силу Христову да васкрсава мртве, да је васкрсо свога брата краља Стефана Првовенчаног.
Свети Сава стајаше усред народа и као други Мојсије, или још тачније, као Претеча и Крститељ, свима говораше: Покајте се! А краљ Стефан, видећи где брат његов свети чини што пре у њих није било, дивљаше се и многим топлим сузама земљу окропљиваше. Јер блажени Стефан имађаше срце меко и многим сузама изобилно. Он беше нарави кротке, срца човекољубива, душе богопросвећене. Беше истински побожан хришћанин, смирени покајник и човекољубиви дародавац, а мудар и мирољубив владалац.
Не дуго година после овога, разболе се благочестиви краљ Стефан, па позва свог брага Саву да га удостоји светог анђелског монашког чина. По Промислу пак Божијем Свети Архиепископ не стиже одмах, и Стефан брже изиђе из овог живота и отиде ка Господу. Када пак Свети Сава стиже на краљевски двор он са топлом молитвом, вером и надом у Господа приђе ка преминулом брату своме, и паде на тело његово, огњеним сузама кропећи лице његово. Помоливши се тајно у срцу Богу Тајновидцу и Свевидцу, Сава положи на срце братово чесну десницу своју и благослови га крсним знаком у име Свете и Животворне Тројице. И одмах осети како братово срце поче да куца и тело да се загрева и оживљује. И позвавши краља као из сна, Сава му рече: „Устани, господине мој, и говори ми!“ Тада краљ отворивши очи своје из самртног сна, и познавши светог брата свог, узе му руке и целиваше их. И тако би васкрснут и повраћен из мртвих. Потом га Свети Сава украси светим и анђелским ликом монаштва, и назва га Симон монах место Стефан[10]“.
4. Чудесно васкрсење Светог краља Јована Владимира Србског.
Једнога дана изиђе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао одложи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ Владимир тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; при том и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћу на молитву и свеноћна бдења. Јер осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.
А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос који је за нас пострадао, није на златном или сребрном крсту био распет него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошаљи ми по свештеним људима Крст од дрвета и на веру у име Господа нашег Исуса Христа уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукав Владислав дозва два епископа и једнога пустињака и претварајући се да поштено мисли даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владисављевом. Уз пут се стално мољаше Богу, и као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.
Прошавши кроз све заседе Владисављеве свети краљ, најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнувши свој мач дада му га говорећи: Узми и уби ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав помрачен умом узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха скоња и рече: У руке твоје предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско[11]“.
5. Чудесно васкрсење Свештеномученика Лукијана
„Свештеномученик Лукијан римљанин био је знанемит због племићког порекла, богаства и учености. Неко време био је ученик светог апостола Петра. Доцније пошаље га папа Климент с Дионисијем Ареопагитом у Галију на проповед Јеванђеља, рукоположивши га предходно за епископа. Са великом ревношћу Лукијан сејаше науку Христову најпре по Галији а потом по Белгији. Када зли цар Доментијан отпоче гоњење хришћана, послати буду из Рима нарочити људи у Галију, да потраже и похватају хришћанске мисионаре. Они прво ухвате те убију светог Дионисија а потом пођу у потеру за Лукијаном. Нашавши овога у Белгији, заједно са његовим помоћницима: презвитером Максијаном и ђаконом Јулијаном, они на једном месту убију ову двојицу а на другом месту посеку Лукијана. Када Лукијан би посечен, његово мртво тело диже се са земље, узе главу своју у руке (слично светом Дионисију и светом Јовану Владимиру) и оде тако до оног места на које жељаше да буде сахрањен. Ту паде и ту би сахрањен. Над његовим моштима би доцније саграђена црква“[12].
6. Чудесно васкрсење светих мученика Фронтасија, Северина, Северијана и Силана.
„Мучени у време цара Клавдија, у Француској. Када им главе беху одсечене, они се дигоше, узеше своје главе у руке и пређоше преко реке Ил, и дођоше до цркве свете Богородице у којој се Богу мољаше епископ Фронтон. Ушаваши у цркву, положише своје главе пред ноге епископове, а они легоше и прекрстивши руке на прси. Ту бише чесно сахрањени. При њиховој сахрани чуло се појање невидљивих војски анђелских[13]“.
7. „Преподобни Паладије пустињак. Велики подвижник и чудотворац. Пред његовом келијом осване леш некога богаташа, кога разбојници беху убили и опљачкали. Када Паладија потерају на суд, он да би се спасао беде, помоли се Богу и молитвом васкрсе мртаваца[14]“.
8. „Свети Севир презвитер. Живео у средњој Италији. Муж необичне светости. Једном позват беше да исповеди и причести самртника, но он задоцни радећи у винограду. У том стиже му вест, да је болесник умро. Сав устрашен као да је он убица онога човека, поче горко плакати над мртвацем. И по његовој усредној молитви Бог оживе мртваца. Тада га Севир исповеди и причести и приготови за хришћански растанак са овим светом[15]“.
9. „Преподобни Дије. Родом из Антиохије Сиријске, од хришћанских родитеља. У младости би настављен од богодухновених мужева монашком животу и подвигу. Пошто издржа даде му се од Бога велики дар чудотворства. У молитвама својим најчешће се обраћаше светој Тројици. Твораше чудеса велика и страшна силом молитве своје: тако учини те сух штап озелени, сух бунар напуни се водом, неверна човека умртви и опет васкрсе. После неког двократног виђења небесног напусти Антиохију и пресели се у Цариград, где у близини града настави свој подвиг. Слава о њему убрзо се распростре, тако да га и сам цар Теодосије Млађи посети, да прими савет од њега, а патријарх Атик приволи га те га рукоположи за презвитера. Поживевши многе године, он се приправи за смрт, причести се, поучи братију, леже у постељу и на очи свију беше мртав. Вест о његовој смрти привуче многи народ; дође и патријарх Атик, заједно с патријархом Антиохијским Александром. Но када хтедоше да га погребу, он се наједанпут диже као разбудивши се од сна и рече: „даровао ми Бог још 15 година живота овога“. И поживе свети Дије тачно 15 година и настави многе на пут спасења, многе исцели, многе поможе у разним бедама и невољама, па најзад предаде душу своју Господу, коме је целог живота верно служио[16]”.
10. „Преподобни Атанасије Печерски затворник. Овај свети човек после дугог подвига умре, и би од братије опран, обучен и припремљен за сахрану. Два дана лежаше он тако мртав, и наједанпут оживе. Када дођоше да га сахране, нађоше га где седи и плаче. По том се затвори у келију, и дванаест година још проживе, о хлебу и води једино, ни са ким не преговоривши речи[17]“.
11. Свети Донат. Епископ у Еврији Албанској. Би обдарен од Бога великом благодаћу чудотоврства, те чињаше чудеса многа на корист људи. Тако претвори горку воду у слатку, низведе кишу у сушно време, исцели од сумашетсвија (лудила) кћи цареву, васкрсо мртваца. Овај мртвац беше исплатио дуг некоме зајмодавцу. Но несавесни зајмодавац хтеде по други пут наплатити дуг, па користићи се смрћу свога дужника дође удовици његовој и тражеше да му одмах плати дуг. Удовица плакаше и жаљаше се епископу светом Донату. Свети Донат опомену зајмодавца да почека док се човек сахрани, па ће се онда разговарати о дугу. Но зајмодавац љутито настојаше на своме. Тада Донат приђе мртвацу, дохвати га и викну: „Устани, брате, и види шта имаш са зајмодавцем својим“. Тада се мртвац диже и љутитим погледом погледа на зајмодавца свога и рече му, када и где му је платио дуг. И још потражи он од зајмодавца писмену обавезу своју. Устрашени зајмодавац даде му у руке хартију, коју оживели мртвац поцепа, па поново леже и упокоји се“[18].
12. Свети мученик Јануарије, и други с њим. Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама, које он незлобљиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик не повређен стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаше тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво и трепељиво трпљаше. Гледаху муке његове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакон Путеолски Прокул и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и не такнуше. Тада их све мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело светог Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше умро јединац син, узела из цркве икону светог Јануарија и положила на свог мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе“[19].
13. Преподобни Василије. Православна Црква поседује неисцрпно благо у доказима живота после смрти. Да наведемо овде један од безбројних, један пример, који у исто време сведочи и да душе људске живе после телесне смрти и да драговољна послушност води блаженој бесмртности. Када свети Теодосије Велики основа манастир, имађаше у почетку само седам монаха. Да би ове добро утврдио у сећању на смрт, нареди да се ископа један гроб. Када гроб би готов, Теодосије стаде више гроба, окружен седморицом, и рече: „Ево, децо, гроба готова! Има ли ко међу вама готов за смрт, да би се сахранио у овај гроб”? Један од њих, Василије по имену и свештеник по чину, паде на колена и потражи од Теодосија благослов да умре. Теодосије нареди, да се Василију држе помени и подушја: трећина, деветина и четрдесетница, како је обичај над мртвима. Када се сврши четредесетодневни помен, Василије, здрав потпуно, леже и умре. И би сахрањен у нови гроб. У четрдесети дан пак по његовом погребу, Василије се јави једно јутро међу братијом у цркви и појаше са њима. Виде га најпре само Теодосије, па се помоли Богу, да Бог отвори очи и осталима. И сва братија погледаше и видеше Василија међу собом. Један брат, Летије, од радости рашири руке и хтеде загрлити Василија, но овај ишчезе. А чу се глас Василијев: „Спасавајте се, оци и братије, спасавајте се[20]“!
14. Чудесан догађај са Таксиотом, војником из Картагене.
Провео цео живот у тешким гресима, но најзад се покаја, остави војничку службу, и живљаше богоугодно. Изишавши једном са својом женом на своје имање близу града, учини прељубу са женом свога аргатина, и одмах по том уједе га змија и умре. Би мртав шест сати а по том се диже, и тек четвртог дана проговори, и исприча како је прошао кроз дуга митарства док није дошао до митарства блуда. Ту је пао у мрачно обиталиште демона, одакле буде изведен јемством једног Анђела и послат поново у тело да окаје свој последњи грех. И кајаше се четрдесет дана идући од цркве до цркве и ударајући главом о врата и прагове. Све плакаше причајући страшне муке, у којима грешници живе у оном свету, и преклињаше људе да не греше и да се покају за већ учињене грехе. Четрдесетог дана са радошћу пресели се у Царство Бога милостивог[21].
15. Преподобни Василије Нови.
Најпре живео у шуми, без крова и огњишта. Када га ухватише и упиташе, ко је он, одговори: „Један од живих на земљи“. Посумњаше у њега да је неки шпијун, те га много намучише. Најзад у слободи проживи много година у Цариграду. Прозирао је све тајне људске, предсказивао будућност, чинио велика чудеса. Његова послушница беше старица Теодора, која кад умре јави се Григорију, послушнику Василијевом, и описа му двадесет митарства, кроз које свака душа мора проћи. Свети Василије мирно сконча 25. марта 994. године и пресели се у дивне небеске обитељи. Би виђен после смрти у великој слави на небесима од једног Цариграђанина[22].
16. Васкрсење умрлог сина.
Истакнути духовник отац Јован из келије „Достојно јест“ (Аксион ести“) приповедао је о томе да је једном у Серу, односно у скит Светог Андреје, дошао неки млади радник да се исповеди. Тај радник, је дакле, казивао како је као мали дечак, био мртав. Пре него што су га сахранили, његова мајка отишла је у цркву, где се више часова на коленима и у сузама молила. Затим се вратила кући, узела празничну одећу, приступила свом сину и рекла: „Устани, чедо моје. Ја ћу лећи на твоје место“. Дете је васкрсло а мати је истог часа умрла. Касније је тај дечак дошао на Свету Гору и постао радник у Кареји[23].
17. Зет васкрсао таста.
Преподобни Паисије Светогорац нам је испричао следећи догађај: Упознао сам једног лучког радника, носача, који је подигао човека из мртвих. Када сам био престојатељ скита манастира Ивирон, посети ме једног дана један човек од неких педесетак година. Дошао је касно после подне и није звонио звонцем како не би сметао оцима, па је спавао напољу. Када су га оци видели, увели су га унутра и обавестили ме о томе. „Добро“, рекох му, „Зашто ниси звонио да ти отворимо и сместимо те?“ „Ма како, оче, да сметам оцима?“, рече. Видим, лице му је некако озарено. Постаде ми јасно да живи духовним животом. Рече ми касније да је веома рано остао сироче и зато је, када се оженио, заволео свог таста. Увек би прво свратио до свог таста и таште, па тек онда одлазио кући. Много се, међутим, жалостио, јер је његов таст много псовао. Много пута га је молио да не псује, али је овај бивао све гори. Једном се његов таст тешко разболео. Одвезли су га у болницу и после неколико дана је умро. Мој посетилац није био поред њега када је издахнуо, јер је морао да истовари један брод. Када је отишао у болницу и нашао га у мртвачници, помоли се са много бола: „Боже мој, молим Те“ рече „Подигни га из мртвих, само да се покаје, па га после узми“. Мртвац одмах отвори очи и почне да покреће руке. Чим је видело болничко особље, сви одједном побегоше. Зет се сам побринуо за њега и одвео га потпуно здравог кући. Поживео је још пет година у покајању и онда је умро. „Оче“, рече ми мој посетилац, „Много благодарим Богу што ми је учинио ту милост. Ко сам ја да ми Бог учини такву милост?“. Био је много простодушан и тако смирен, да му ни на памет није пало да је таста подиго из мртвих. Топио се од благодарности према Богу што му је то учинио[24].
18. Шта спашава душу у ономе свету.
„Причала нам је једна старица која је била богата удовица, но велика тврдица. Одгонила је сиромахе од себе, а просјаке је ружила и није им давала ништа. Једино добро дело у њеном животу било је то што је узела неко сирото девојче, те га је држала код себе у кући и хранила га, а оно је газдарицу лепо послушавало. Но догоди се, да она старица умре. Лежала је мртва целу ноћ и сутра дан до подне. Све је било спремно за њен погреб. Наједном, она се поврати. Сва је била ужаснута и дрхтала је. Причала је, да се не могу исказати оне страхоте које је душа њена за то време прошла. И да ми, вели, није било овог детета, ја не бих могла издржати гледање тих страхота. Али добро које сам учинила овој сиротици, то ме је спасло. Камо среће да сам знала да више добра дела чиним. Још је рекла да јој је казано, како ће умрети на Велики Петак. За све ово време до смрти она је раздавала своју имовину и делила милостињу на све стране. И много се молила Богу да јој опрости све грехе а нарочито себичност. Седме године на Велики Петак она се обукла и позвала своје комшинице и познанице, говорећи да ће умрети тога дана. Тако је и било, умрла је истога дана као што јој је проречено“[25].
19. Како је мртвац оживео.
„Причао нам је владика шабачки Михаијло о једном чудесном догађају за време док је био старешина манастира Враћевшнице. У то време старешиновао је у Драчи игуман Филотеј. Овај игуман буде једног дана позван у село Грбицу да опоје неког мртваца. Када је опело свршено, допрате мртваца до гроба и спусте га у гроб. Но, наједном мртвац подигне поклопац. Народ се у страху разбежи. Остао сам калуђер. Овај присебно помогне оживелом мртвацу да устане. „Шта то чините самном?“ упита човек – Па ти си јуче умро, рекне му калуђер. – Ево сад сам опет жив. И био сам стално жив у ономе свету, нисам смрти ни окусио. После тога тај човек живео је још 15 година. Све то време провео је у ћутању и молитви. Кад би навалили на њега људи да каже шта је тамо видео, он је уздишући говорио: Хвала Богу на милости Његовој, али боље ми беше на ономе свету“[26].
20. Свети Јован Лествичник нам говори:
Неки египатски монах ми је једном приликом причао следеће: „Кад се сећање на смрт учврстило у осећању мога срца, хтео сам једном, осетивши потребу, да дам извесну утеху овоме смртном телу. Међутим сећање на смрт ми је, као неки судија, забранило да то учиним. И, што је још чудније, иако сам хтео – нисам га могао отерати од себе!“
Неки други монах, који је становао близу нас на месту званом Толо, често је од те помисли доспевао у стање екстазе, те су га браћа која би се ту задесила односила скоро потпуно обамрлог, као да је сасвим одузет или оборен падавицом.
Нећу пропустити да ти саопштим и повест о једном безмолвнику са горе Хорив. Он је раније стално живео у потпуном нехату, не бринући се ни мало за душу своју. Најзад се разболе, и беше као мртав у току једног сата. Дошавши к себи, замоли све нас да се одмах удаљимо од њега. И зазидавши врата на својој келији, проведе унутра дванаест година, не проговоривши уопште ни са ким ни малу ни велику реч, и не окусивши ништа друго до хлеба и воде. Само је седео и са ужасом размишљао о ономе што виде у својој смрти не мењајући уопште свој начин живота пред Господом. Стално је био као ван себе, не престајући да тихо пролива вреле сузе. А када је требало да сконча ми развалисмо врата и уђосмо у његову келију. На многе наше молбе, чули смо од њега само то, и ништа више: „Опростите! Ниједан човек који је стекао сећање на смрт, никада неће бити у стању да згреши.“ А ми се задивисмо, знајући како је раније био немаран према своме спасењу и видећи какав је неочекивани и блажени преображај доживео. Пошто смо га са свима почастима сахранили у гробљу које се налазило близу Кастра, потражили смо после извесног времена његове свете мошти, и не нађосмо, јер Господ и тиме хтеде да посведочи његово усрдно и похвално покајање, и да нас поучи да Он прима и све оне који после дуготрајног немара хоће да се поправе и спасу. Треба да знамо да је и сећање на смрт, као и свако друго добро, дар Божији[27].
Било је и безброј других случајева васкрсавања мртвих.
Шта сад да кажемо? Кад човек изгуби веру у живога Бога у накнаду му се даје глупост и лудост. Ј ер, ако човек остави живога и премудрога Бога, од кога вером и сам постаје мудар, њему одмах приступају демони (ђаволи) који га заглупљују и залуђују својим преварама – прелестима. А од свих глупости нема веће глупости од, ове да крштени човек који себе назива хришћанином православним па да иде и тражи бедне доказе о Богу и вечном и бесмртном животу по другим лажним верама и философијама.
Наша православна вера је Откровење Божије људима о Богу, свету и животу. Наша православна вера није теорија него истински живот у причастију са Богом.
Зашто данас многи људи не верују да је Господ Исус Христос васкрасо из мртвих и да је Он за време свог живота међуљудима васкрсавао мртве? Зашто многи људи не верују да су и други људи васкрсавали мртве? Зато што, немају праву и стиниту веру у живога и све могућега Бога.
Бог је творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
„Слушај, народе мој, и говорићу ти; Израиљу, и засведочићу ти: Бог, Бог твој Ја јесам“. „Жив је Господ , и благословен је Бог мој, и нека се узвиси Бог спасења мога“. „Ја сам Алфа и Омега, Први и Посљедњи, Почетак и Свршетак“, каже Господ наш.
„Богу је све могуће“.

Нека је слава и хвала свемогућем Богу нашем.

[1] Јев. Мт. 28, 1-7
[2] Јев. Мк 16, 9-11
[3] Јев. Лк. 24, 12-43
[4] Јев. Јн. 20, 11-29
[5] Јев.Мт. 28,1 - 7
[6] Јев. Мк. 16,9 - 11
[7] Јев. Јн. 11, 1-45
[8] ДА. 9, 36-41
[9] ДА. 20, 7-12
[10] Житија Светих, 24. септембар
[11] Жит. Светих 22. маја
[12] Пролог 3. јуна, стр.420
[13] Пролог 4. јуна, стр.423
[14] Пролог 28. јануара, стр.71
[15] Пролог 27. јуна, стр.488
[16] Пролог 19. јуна, стр.554
[17] Пролог 2. децембра, стр.962
[18] Јев. Лк. 7,11 - 15
[19] Јев. Лк. 8,40 - 56
[20] Пролог 22. јануара, стр.57
[21] Пролог 28. марта, стр.236
[22] Пролог 26. марта, стр.230
[23] Старечник, сгр.187
[24] Старац Паисије, срт.59
[25] Поуч. примери - О. Гаврил, стр.66
[26] Поуч. примери - О. Гаврил, стр.67
[27] Лествица, стр.71

Молитва је најпоузданији лек

2009-10-06T22:56:00.003+02:00

МОЛИТВА ЈЕ НАЈПОУЗДАНИЈИ ЛЕК

Молитва је најпоузданији лек против три најопасније болести данашњег времена, против алкохолизма, наркоманије, пушења и свих других болести.
Статистика је наука која говори да су алкохолизам, наркоманија и пушење опаке болести које производе највећу смртност у данашњем свету. Ове три опаке болести због своје учесталости изазивају највеће поремећаје у личном животу сваког човека, у породици и у друштву уопште и у држави.
Алкохолизам је у нашем народу данас врло честа појава тако да 80% популације употребљава алкохол. Познато је да алкохол разара нервни систем (хипоталамус) човеков тако да човек губи моћ здравог разума и расуђивања, губи своју част, достојанство и здравље и често завршава свој живот лудилом и самоубиством. Алкохоличар губи радне способности и не може да буде добар човек па ни добар родитељ ни добар домаћин нити добар грађанин, коме се не може поверити никакав важан посао јер је он сам себе онеспособио за било какав одговоран посао. У породици где постоји алкохоличар породица се разара са тешким последицама јер сви чланови такве породице носе тешке трауме. Дешава се да се деца алкохоличара рађају са разним недостацима и болестима. У медицини је позната чињеница да се од болесних родитеља рађају болесна деца са разним недостацима душевним и телесним.
Алкохоличар својим пороком губи образ Божји, јер је увек склон да пре учини зло него добро. За њега нема ничег светог, јер га ништа не може спречити да не чини зло, ни савест, ни стид, ни част, ни достојанство. Због тога је подложан сваком греху и злом делу, ради задовољења своје зле и срамне страсти. У светом писму је речено: „Пијанице неће наследити царство Божје“. Пијанством човек заборавља на Бога и Божји закон и нарушава (преступа) све заповести Господње.
Наркоманија је употреба дроге: марихуане, хашиша, хероина, и других синтетичких наркотика. Наркоманија је у нашем народу данас веома раширена појава јер велики број људи, нарочито омладина употребљавају наркотике. Сви људи који употребљавају наркотике много оштећују своје здравље. Од употребе наркотика се много оштећује (разбољева) мозак (хипоталамус), тако да наркоман губи моћ здравог разума и расуђивања, и као такав неспособан је за било какав одговоран посао. Наркоман губи достојанство човека, част и здравље, завршавајући свој срамни живот лудилом и самоубиством. Наркоман због своје болести постаје неспособан за рад и као такав велика је несрећа за самог себе, за породицу и уопште за друштво и државу. Наркоман не може бити добар грађанин ни добар родитељ нити добар домаћин. Породице у којима постоји наркоман се разарају, и чланови породице живе са тешким траумама. Наркомани поред свега овога обољевају и од других тешких неизлечивих болести рака и сиде. Пошто је за набавку наркотика потребно много новца то наркомани немајући новца за набавку наркотика довијају се на разне начине да до новца дођу па су склони незаконитим радњама да до новца дођу. Најчешће се служе крађом и преваром где родитељи и други људи из њихове околине бивају покрадени и преварени.
Пушење дувана је тежак порок којим човек разбољева себе и упропашћује живот. Због пушења јављају се код човека најтеже болести па је рак плућа и грла најчешћа последица пушења. Медицински је утврђено да никотин и остали штетни састојци из дима дувана нападају и оштећују (разбољевају) све виталне органе човечјег тела: плућа, срце, мозак, желудац, јетру и бубреге. Иако се на паковању цигарета налазе упозорења о штетности пушења: „пушење убија“, „дувански дим штети људима“, „труднице трују своје бебе“, број пушача се не смањује него се сваким даном увећава. На тај начин се увећава број оболелих од тешких и опаких болести. Научно је доказано да 90% болесника рака грла и плућа су пушачи. То је озбиљно упозорење пушачима да престану са пушењем, а осталима да не почињу са пушењем.
За ова три напред описана опасна порока који су уједно и три тешке болести са тешким последицама за појединца, породицу и друштво постоји поуздан лек – БОЖЈИ ЛЕК=МОЛИТВА који ништа не кошта. Лек је веома ефикасан и бесплатан, зато што је дат људима од највећег Лекара. Бог је човеку дао живот и свако добро које је потребно за живот. Бог је наш Благ па нам зато даје бесплатан лек. Сваки човек који има муке и невоље због зависности од ова три опасна порока треба да употреби поуздан Божји лек=молитву који је сигуран, ефикасан и бесплатан, и да се излечи од своје болести и да буде здрав.
Као сваки лек који се даје болеснику после лекарског прегледа и постављања дијагнозе, тако се и овај Божји лек=молитва даје болеснику од духовника, који је Божји „лекар“. Он врши преглед болесника, поставља дијагнозу и одређује терапију, која после извесног времена доводи до оздрављења болесника. Духовник као Божји „лекар“ одређује терапију за сваког болесника и врши контролу стања болесника и према стању излечења врши корекцију терапије ради коначног излечења. Лечење болесника се врши постепено уз сарадњу духовника. Болесник се не може сам излечити без духовника.
Пошто сви болесници зависни од алкохола, наркотика и дувана немају вољу и моћ да се ослободе од својих страсти и зависности то се први период лечења примењује за стицање воље за моћ и добијање одлучности против порока од којих су зависни, како би их оставили и ослободили се од њих. Бог је тај који даје моћ и силу за стицање воље за моћ. „Христос Спас је моја сила, Бог и Господ, богодолично пева чесна Црква кличући од чиста ума у Господу празнујући“. Пророк каже: „Рекох Господу: Бог мој Ти јеси, Господе глас мољења мога чуј, Господе, Господе, Сило спасења мога. Не предај ме, Господе од жеље моје непријатељу јер сам немоћан“; „Близу је Господ свима који Га призивају, свима који Га призивају у истини. Вољу оних који Га се боје испуниће и молбу њихову услишиће, и спасиће их“; „Чува Господ све који га љубе“; „Велик је Господ наш и велика је моћ Његова, и познања Његовог нема броја“.
Молитва је Божји лек који је многе људе излечила од зависности од алкохола, наркотика и дувана тако да су постали здрави људи, радно способни и срећни. Они су са великом захвалношћу Богу постали добри људи, добри родитељи, добри домаћини и добри и богати привредници.
Један човек који се ослободио и излечио од свог тешког, опасног и смртног порока алкохола испричао нам је следеће: „У том несрећном положају, ма колико да сам се старао да се уздржавам од зависности од свог порока, и ма колико да сам се лечио, никако нисам могао да се ослободим своје страсти. Због тога су хтели да ме истерају са посла. Чувши за то нисам знао шта да чиним са собом. Једном сам у размишљању седећи на перону станице тужан и несрећан помишљао и на самоубиство. У том тренутку ми је пришао један стари монах и запитао: „Зашто си ти брате тако невесео?“. Испричао сам му своју невољу и тугу. Монах ме је саслушао са пажњом и саучешћем и рекао: „Исто тако је било и са мојим братом. Он се обратио једном духовнику који му је дао Божји лек - молитву и за кратко време у њему је изчезла страст ка пороку. Сад ево већ десет година је слободан од своје зависности и порока живи нормалним животом. Потруди се и ти тако и увидећеш корист. Саслушавши га, одговорио сам му: где је помоћ од тог Божјег лека кад ми нису помогли никаква моја старања нити лекарске помоћи? То сам рекао тако зато што нисам никад био код духовника и нисам живео по вери нашој Православној. Монах ми је сажаљиво рекао: „Не говори тако. Уверевам те да ће бити користи и помоћи, ако примениш Божји лек – молитву који ће ти показати духовник“.
Месец дана сам тражио духовника и нашао га. Он ме је поучио шта треба да радим, кад ми дође да наставим са мојом страшћу. Духовник ми је показао како треба да примењујем Божји лек=молитву, када ми се јави жеља за моју страст. Ја сам почео да примењујем молитву као Божји лек како ми је духовник показао. После извесног времена дошло ми је да опет наставим са својом страшћу. Дошавши к себи решио сам да призовем у помоћ Господа, и почео са молитвом, како ми је духовник показао, и постало ми је лакше. Наставио сам са молитвом, тако да је прошао дан, а ја нисам подлего својој страсти. Ујутру сам устао и кад сам већ био готов да наставим са мојом страшћу помислио сам да опет применим молитву као духовни лек коју ми је показао духовник. Молио сам се усрдно Богу да ме спаси од моје зле страсти. Тада сам се заклео Богу, да никада више не подлегнем својој страсти већ да се стално молим Богу.
Ово је испричао овај грешник – мученик своме пријатељу из другог места. Саслушавши га он му је рекао: „И у нашем селу такође је био један сељак болестан од страсти коју си ти имао. Пошто је имао велике муке и невоље рекли су му да се обрати за помоћ духовнику. Он се обратио свом духовнику од кога се раније стидео због своје опаке страсти и избегавао га. Овог пута је исповедио своју страст духовнику са покајањем. Духовник га је поучио како да се моли Богу рекавши му да је Бог наш највећи Лекар који лечи од сваке болести и даје болеснику силу да истраје у мукама и невољама док се не излечи. И овај човек је испунио све што га је духовник научио и оздравио је од своје страсти. После тога он је радосно узвикнуо: „Стварно је молитва најбољи лек против страсти. Велики је и добар наш Бог који нас спасава од свих болести и невоља наших. „Жив је Господ, и благословен је Бог мој, и нека се узвиси Бог спасења мога“. По упуству духовника он је наставио да се моли Богу иако се излечио од своје страсти, јер му је духовник рекао: „Ако престанеш са молитвом, страст се може повратити, па после тога човеку бива горе и теже него пре“. Духовник му је рекао да је главно да треба да чува то обраћење Богу молитвом и обећање Богу да никад више не подлегне својој страсти. Он је добро запамтио да му је духовник рекао: „Бог је твој Отац који ти је дао живот и Он је твој Лекар и помоћник. Пази немој да Га ожалостиш и не разгневиш, јер си Га молио да те излечи од твоје страсти. Бог је своје учинио. Немој ни ти да погазиш своју реч што си Му обећао, јер је опасно не испунити дату реч Богу.
Многи који су се молитвом излечили од својих опасних смртних страсти говорили су слично као и ови људи чија смо казивања описали и изложили. Они су постали здрави, срећни и способни људи. Постали су добри родитељи, добри супрузи и добри чланови породице и друштва. Због њих постали су срећни и радосни и њихови рођаци и пријатељи који их воле и који су их жалили због њихове тешке, опасне болести.
Многи људи који нису знали за овај спасоносни Божји лек па га нису применили и употребили остали су да болују и да се муче неизлечени. Многи неизлечени од ових страсти у великим мукама и неиздржљивим патњама извршили су самоубиство, а многи и убиство других људи, па чак и својих чланова породице. Статистика је наука која нас обавештава да 80% самоубистава и убистава извршили су они људи са помућеним разумом неизлечени од алкохола, наркотика и пушења, и болести које су од њих произашле.
Сваки лек који се даје болесницима има своју декларацију, опис и упуство за употребу, па и овај Божји лек – молитва има упуство како се употребљава. Да објаснимо и опишемо шта је то молитва – Божји лек који поуздано лечи људе од тешких и опаких болести и страсти: алкохолизма, наркоманије, пушења и других тешких болести.
Молитва је дисање душе и разговор са Богом. Молитва је садржај живота. Молитва је срце свих врлина. Молитва је златни кључ који отвара све ризнице богаства благодати Божје. Молитва је лек за најтеже болести и страсти. Молитва је основно занимање свакога човека, а посебно монаха. Молитва је наука над наукама и уметност над уметностима. Молитва је универзални, а уједно и специјални чудотворни Божји лек. Молитва је занимање целог неба, Архангела, Ангела и свих светитеља. За човека који се моли Богу, моли се највећа заступница пред Богом Пресвета Богородица, сви Архангели, Ангели и сви светитељи.
Они који су постали зависни од алкохола, наркотика и дувана треба да се обрате молитвом Пресветој Богородици са покајањем: „Свезан сада многим оковима грехова и заробљен страшним страстима и невољама теби прибегавам моме спасењу, и вапијем: помози ми Дјево Мати Божија“. „Госпођо Богородице, помилуј ме грешнога и у врлини утврди, и сачувај ме да ме изненадна смрт не уграби неприпремљеног“. „Богородице Дјево сачувај ме од видљивог и невидљивог непријатеља, Пречиста и прими молитве моје, и однеси их сину твоме да ми да памети да творим вољу Његову“. „Света Владарко, Христа Бога нашега Мати, моли благост Његову свагда, да спасе душу моју, заробљену страстима и да ми подари опроштај грехова мојих“. А Ангелима се треба обратити молитвом: „Анђеле мој чувару, погледај на мене, јер ме ђаво гази и злоставља, и наговара да творим његове смртоносне жеље. Али ти наставниче мој и чувару мој, не остави мене да пропаднем у смртној страсти“. „Из љубави душе вапијем ти, Чувару душе моје, Свети мој Анђеле: заштити ме и сачувај свагда од лукавих ђаволских замки и научи ме побожном животу просвечујући ме и укрепљујући“. „Моли човекољупца Бога, ти Чувару мој, и не остави ме, но увек у миру живот мој чувај, да ми Господ да сигурно спасење“. „Освети мој ум чувару мој Анђеле, и просвети ме молим ти се, и научи ме да увек мислим оно што је корисно и спасоносно“. „Пошто имаш смелости пред Богом, Чувару мој освети и умоли Га да ме избави од моје смртне страсти која ме убија“.
Без молитве душа човекова болује болест која се зове рак душе. Ако душа не дише молитвом она умире. Душа брине само једну бригу: не изгубити и не заборавити никад љубљеног живог Бога. Молитва је најбољи сапутник и сабеседник. О Богу се најбоље мисли молитвом. Молитва је срце и суштина богочовечанског тела – Цркве. Без вере у живога Бога и молитве Богу, код човека се прво разболи душа, а онда тело и сви витални органи. Човек је без Бога слаб и немоћан зато му је потребна помоћ Божија. Свети оци нас уче говорећи: „Човече пошто си слаб и потребна ти је помоћ Божја тражи је од Бога и добићеш је. Немој рећи тражио сам помоћ и није ми дата. Како је другим људима дата? Господ не зна за лицемерство, па да једнима даје помоћ а другима без икаквог разлога не даје. Он жели свим људима да пружи помоћ, и жели да се сви људи спасу, да нико не погине већ да дођу у познање Истине. Ако некоме човеку ускраћује помоћ постоји разлог и узрок који није у Њему него у ономе који је тражи. Међу узроцима могу бити и они за које ми због незнања и немарности не можемо да их докучимо. Но постоје узроци који су свакоме човеку познати. Један од узрока и најважнији износи божанствени апостол а то је одсуство слободе која произилази из прекора срца или гриже савести због грехова. Апостол говори: „Љубљени ако нас срце наше не осуђује слободу имамо пред Богом; Што год иштемо примамо од Њега јер заповести Његове држимо и чинимо што је угодно Њему. Заповести Његове нису тешке а добре су“. Шта да додамо на ове речи? Оне су веома јасне. Који ће Господар помагати неверном и развратном слузи свом? И зар ће нам Господ наш попуштати кад ми нећемо Њему да угађамо и Његове заповести да творимо? Испитајмо себе: да ли молимо нашег Господа увек и непрестано или прибегавамо молитви само онда кад је искрсла нека невоља? Господ је рекао: „Бдите и молите се да не паднете у напаст; јер је дух срчан, али је тело слабо“. „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ће те; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште добија; и који тражи налази; и који куца отвара му се“. „Заиста, заиста вам кажем да што год заиштите од Оца у име моје даће вам се“.
Постоји једно златно правило живота које гласи: Никакво дело не почињати без молитве. Кад се дело почне, треба га радити са молитвом до краја. Кад се заврши дело, треба благодарити Богу молитвом за указану помоћ.
Пошто је молитва лек од Бога који је свемудар, свемогућ и сведобар, то се лек не може описати. Сва богослужења која се врше у Цркви Христовој су молитве којима се слави Бог, којима се благодари Богу за сва добра која нам је дао и прозбене молитве којима ми од Бога тражимо све што нам је потребно за живот.
Вековно искуство Православне Цркве нам потврђује да је молитва најпоузданији лек у лечењу напред описаних страсти, порока и свих болести. Познато је да су свети безмездни лекари и чудотворци Козма и Дамјан, Кир и Јован, Пантелејмон, Диомид, Талалеј и други лечили људе молитвом у Цркви. Тај дар су добили од Бога. Знали су да је Господ рекао својим апостолима забадава сте добили, забадава и дајте. Господ Исус Христос пославши своје ученике да лече народ рекао им је: „Болеснике исцељујте, губове чистите, мртве дижите, демоне изгоните, забадава сте добили, забадава и дајте“. И још је рекао: „Идите по свему свијету и проповиједајте Јеванђеље сваком створењу. Који поверује и крсти се биће спасен а који не поверује биће осуђен. А знаци онима који верују биће ови: Именом мојим изгониће демоне говориће новим језицима. Узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити; на болеснике полагаће руке и оздрављаће“. „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“.
Овај Божји дар пренет је прејемством преко апостола у Цркви Христовој Православној на епископе и свештенике да људе исцељују молитвом од својих болести.
Апостол Јаков нам говори: „Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене и нека се моле над њим, помазавши га уљем и уме Господње. И молитва вјере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; иако је грехе учинио, опростиће му се“.
Познато је да се велики број исцељења дешавају код моштију св. Василија Острошког у Острогу, св. краља Стефана Дечанског у Дечанима, св. Петра Коришког у Црној Реци, св. Прохора Пчињског, св. Јоаникија Девичког у Девичу и других светитеља, који се налазе у манастирима и црквама. Молитве се врше после исповести болесника, како би се установило стање болести. Сазнавши да болести нападају људе највише због грехова њихових, свети Кир је увек упућивао болеснике да покајањем, исповешћу и молитвом очисте душе своје од греха, да би кроз то повратили и телу здравље. Све молитве које су безмездни лекари употребљавали за лечење болесника и данас користе духовници – свештеници за лечење болесника.
Вековно искуство у Православној Цркви нас учи да су људи у манастирима добијали исцељења молитвом. То сазнање и сада постоји у нашем народу и болесни људи одлазе по манастирима да се лече. Но сада многи болесници одлазе у манастире на крају, када нису добили излечење у болницама. Потребно је да кажемо, да сви болесници који се лече у болницама, треба да се моле Богу за своје оздрављење, по упуству које им дају њихови духовници, а сваки правослвани крштени човек треба да има свог духовника.
У нашем народу данас је много раширена појава да се људи у болести и другим невољама, обраћају онима који врше гатање и бајање, што је веома штетно и опасно. ЗАШТО? Зато што је гатање и бајање веровање у слепи случај, и веровање у свемоћ демона и ђавола. Гатањем и бајањем се заклињу демони и ђаволи, да помогну људима у невољи, а познато је да демони и ђаволи чине људима свако зло наговарајући их на грех и зла дела.
Апостол Петар нам говори: „Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вјером, знајући да се таква иста страдања догађају вашем братству по свијету“. А апостол Павле говори: „Обуците се у свеоружје Божије, да би сте се могли одржати против лукавстава ђаволскога. Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварстава и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесију. Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупријети у зли дан, и одољевши свему, одржати се“. „И сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба, и уз то, бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете“.
Гатари и они који бају не могу никоме да помогну у невољи, већ им још више увећавају невоље и муке. Поред тога они варају људе у невољама и мукама и скупо им наплаћују своје гатање и бајање.
Молитвом као најпоузданијим леком лече се и све друге опасне болести и страсти: сујета, гордост, славољубље, среброљубље, властољубље, лакомство, блудољубље, клептоманија и све друге душевне и телесне страсти и болести.
Бог једини може да помогне свакоме човеку у болести и невољи, јер је Он многомилостив, и сажаљив, и изнад свега љуби човека своје најмилије створење. Зато је Бог дао људима молитву да би са Њим, својим Саздатељем и Спаситељем општили и разговарали, и тражили од Њега оно што им је потребно за спасење, и да би се молитвом као најмоћнијим оружјем бранили од злих демонских сила.
Њему свемогућем Богу нека је слава и хвала у све векове. Амин.

Утеха у жалости и невољи

2009-10-06T22:54:00.001+02:00

УТЕХА У ЖАЛОСТИ И НЕВОЉИ

Усвакодневном животу сваког човека сналазе многе муке, невоље, страдања, жалости, несреће, болести, сиротовање, непријатности, и уопште земаљски живот сваког човека је тежак. Од свих тих невоља, мука и страдања човека не може да спаси ни знање, ни ученост, ни богаство, ни власт, нити икаква мудрост земаљска, осим вера, права истинска вера у живога Бога. Зато апостол говори: „Вjером ходимо а не гледањем“ „Вјером живимо“. Права утеха долази једино од Бога Утешитеља. Ми који вером живимо непрестано треба да се сећамо присуства Божијег, и сваког тренутка треба Њему да се обраћамо за помоћ и утеху у животу. Ми смо крштени у Православној Цркви у којој обитава Дух Свети. Свако богослужење у Православној Цркви Христовој и све молитве вечерње и јутарње и Литургија, почињу призивањем Духа Светога – Утјешитеља: Царе небесни, утешитељу, Душе истине, који си свуда присутан и све испуњаваш, Ризнице добара и Даваоче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси Благи душе наше.
Призивањем Духа Светога Утешитеља ми желимо да све што радимо буде успешно и Богу угодно. Јер без тога не можемо никакво добро да урадимо. Сам Господ Исус Христос је рекао: „Без мене не можете чинити ништа добро“. „И призови Ме у дан жалости, и избавићу те, и прославићеш ме“.
А данас милиони људи који су доховно осиромашени и морално опустошени, занесени сјајем пролазних и пропадљивих ствари живе у овом свету као у паклу. Живећи тако учинили су, да овај свет личи на потркалиште људи и демона. Таквим животом људи су учинили да овај свет и живот у њему се претвара у радионицу и тржиште лажног сјаја пролазних вредности. Многи људи говоре да човек и без Бога може мирно да живи на земљи. Међутим чињенице говоре да се свакодневно дешавају многе невоље и страдања људи у животу. У свету траје непрекидан рат где се пролива крв хиљаде људи. Милиони људи гладују и умиру од глади. Милиони умиру од тешких болести. Дошло је време проречено: „Непријатељи човеку постаће домаћи његови“. „Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише“. „Изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И умножиће се безакоње, охладнеће љубав многих“. „Али ко претрпи до краја, тај ће се спасити. И проповедаће се ово Јеванђеље о Царству по свему свијету за сведочанство свима народима“. Људи ће постати самоуверени у своје знање, биће себични, агресивни и пуни злих настројења. Апостол каже: “Знајте да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви”.
Многи људи у свом животу ропћу и говоре: зашто мене прате животне невоље и недаће више него друге људе? Ја изнемогох од мука и жалости, а други живе без невоља. „Бог свакоме човеку даје по делима његовим“.
Ако човек пажљиво размотри цео свој живот од почетка до краја увидеће да све људе у овом животу сналазе муке, невоље и страдања, неког више а неког мање. Не може се наћи човек који је проживео цео живот без невоља и искушења. Па чак и цареви и народни владари имали су велике невоље и искушења у животу. Теби је сад тешко и жалостан си; а зар ти раније ниси имао веселих дана? Свакако да си их имао, и даће ти Бог да их још имаш у животу. Претрпи сада и разјасниће ти се зашто ти се то дешава. У животу су дани час светли а час мрачни, као и у природи. Мрачни дани говоре да је човек у овом животу на земљи у изгнаству под гневом Божијим због првородног греха, а светли дани говоре да човек није сасвим одбачен од Бога, већ да је он најмилије створење Божије коме је дато обећање искупљења и помиловања. Треба се увек сећати тога и трпети очекујући од Бога помиловање. Бог сваког човека очински љуби и стара се о њему дајући му свако добро које му је потребно за спасење. Господ сваком човеку даје оно што је за његову корист. Ако се човек тргне увидеће добру намеру Божију и старање Његово. Јер кроз допуштену невољу и жалост: можда Господ хоће некакав грех да спере и очисти од човека, или да га одврати од некаквог умишљеног грешног дела, или хоће да пружи прилику да човек покаже своје трпљење и верност Њему, или пак Он сам жели да покаже величину своје милости за спасење човека. Јер не постоји никакво трпљење које Бог не награђује вишеструко. Ово дакле, треба ставити на рану своје жалости као мелем и бол ће престати. Познато је да људи са правом истинитом вером у живога Бога лакше пролазе у овом животу од људи који немају такву веру. Ако човек не увиди шта ће му Господ дати ради патње и жалости своје, треба да пробуди у срцу своме веровање да све долази од Бога, и промисао и допуштење, и да све што долази од Бога служи на корист човеку. Треба рећи бунтовној души својој: тако је Богу угодно, зато трпи верујући да „кога Господ кара онога и љуби као отац сина који му је мио“ јер ко се може противити вољи Божијој.
Сваки ожалошћени човек који трпи неку невољу нека каже сам себи: јеси ли ти човече грешан или ниси грешан? Сваки човек треба да буде увек будан и да каже себи грешан сам. А ако си ти човече грешан, радуј се што ти је дошао огањ жалости да сагори твој грех. Бог је једини прави Лекар, који зна шта коме треба допустити. Не треба гледати само на садашње муке и жалости. Треба узети у обзир и онај други живот у вечности. Треба стати на Суд Божији, и отуда погледати на грехе своје и муке и жалости због њих. Сваки грешник треба да је свестан да ће бити осуђен због својих грехова на Суду Божијем, и да каже себи: ове садашње невоље и жалости су привремене, и као ништа су према осуди на вечне муке. Сваки треба да каже: због грехова својих доживео сам невоље и жалости, и благодарим Господу Богу што ме благост Његова води покајању за спасење. Јер ако се не покајем у овом животу, на Божијем Суду бићу кажњен на вечне муке у паклу.
Кад човек тако себе преиспита, онда му неће бити тешке невоље и жалости у овом животу, него ће захвалити милостивом Богу, што га је благо казнио за грехе његове. Ако оваквим сагледавањем свог живота, човек буде носио своје животно бреме и буде се покајао, онда ће све муке и невоље и жалости овога живота претрпети са благодарношћу Богу, и примити их са смирењем и трпљењем без роптања као из Божије руке „Јер плата за гријех је смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу Господу нашем“. Покајање је лек за сваки грех. Покајање је кључ који отвара врата од Царства небеског у које човек улази као на циљ свог живота; које нам је завештао наш Господ Исус Христос рекавши: „Ја вама завјештавам Царство као што Отац мој мени завјешта“. Он је још рекао: „Бдите, дакле, у свако вријеме молећи се да се удостојите да избегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човјечега“. „Трпљењем својим спасавајте душе своје“.
Пророк Давид и псалмопевац Господњи у својим невољама и мукама нашао је утеху једино у Богу говорећи: „И призови ме у дан жалости, и избавићу те, и прославићеш Ме“. „Откривења су Твоја утјеха моја, светилници моји“. „Тешићу се заповестима твојим које љубим и размишљам о наредбама твојим”. „Памтим судове твоје од искона, Господе, и тешим се“. „Нека буде доброта твоја утеха моја, као што си рекао слузи твоме“. „Нека дође к мени милосрђе твоје, и оживи ме јер је закон твој утеха моја“. „Милосрђе је твоје, Господе, велико; по правоме суду свом утеши ме“. „Жедан сам спасења твојега, Господе, и закон је твој утеха моја“.
Многи људи у својим жалостима и невољама тешили су се као псалмопевац Давид славећи Бога за Његову неизмерну љубав и милост.
Нека је слава и хвала милостивом Богу који нас љуби и спасава.

Пазите! Чувајте се јеретика и секташа

2009-10-06T22:52:00.001+02:00

ПАЗИТЕ! ЧУВАЈТЕ СЕ ЈЕРЕТИКА И СЕКТАША

Тада ако вам ко рече: Ево овдје је Христос или ондје је не вјерујте“
Устројивши на земљи свету Цркву Христос Господ, Спаситељ наш жели у њој да пребива као њена глава, као њен управитељ. Господ Исус Христос је само у Православној Цркви нашој и ни у којој другој. Стога Га не треба тражити изван Православне Цркве, јер се на другом месту не може наћи. Јер, „Један је Бог, једно крштење, једна Црква“. Ако неко из неправосланих кругова дође и почне да вас убеђује: „Христос је код нас“ не вјерујте му и клоните се њега. Ако неко каже: „Код нас је апостолска општина, код нас је Христос“ не вјерујте му и клоните га се. Црква основана од Апостола постоји на змељи, то јесте Православна Црква; и у њој је Христос. Предање светих Апостола и светих Отаца је озакоњено Духом Светим на Васељенским Саборима и налази се у Православној Цркви. У Православној Цркви обитава Дух Свети. Код јеретика, секташа и отпадника од Православне Цркве не обитава Дух Свети, и код њих није Господ Исус. А скоро основане општине од људи нису апостолске и у њима нема Христа. Сви људи који су изван Правослане Цркве туђи су од Цркве и од Христа и не живе са Христом, јер се не освећују Христовим Светим Тајнама. У свим другим изван Православне Цркве је други дух а не Дух Свети, и ако они из свег грла, а не из срца присвајају име Христово, да би православне вернике одвојили од Господа Исуса Христа и Његове свете Цркве. Зато не треба веровати никоме које је изван православне цркве. Све оне изван православне цркве треба сматрати као оруђе лажних духова и проповедницима лажи.
Апостол Петар нас добро учи говорећи: „Ово знајте најприје да ниједно пророштво Светог Писма не бива по личном тумачењу. Јер никад пророштво не настаде човјечом вељом, него покретани Духом Светим говорише свети Бојжи људи“. „А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће унијети јереси погибли и одрицаће се Господа који их искупи и довешће себи наглу погибао“.
Апостол Јован нас учи: „ Дјечице моја, ово вам пишем да не сагријешите; И ако неко сагријеши имамо заштитника код Оца Исуса Христа Праведника. И Он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега свијета“. „Дјецо, послиједњи је час, и као што чусте да Антихрист долази , и сада су се појавили многи Антихристи; отуда знамо да је послиједњи час. Ко је лажљивац, ако није онај ко пориче да Исус јесте Христос. Тај је антихрист који одриче Оца и Сина. Сваки који одриче Сина ни Оца нема, а који признаје Сина има и Оца. А ово је обећање које нам Он обећа живот вјечни“. „Ово вам написах о онима који вас варају. А ви Помазање које имате од Њега у вама остаје, и нема потребе да вас ко учи; него како вас то исто Помазање учи о свему и истинито је и није лаж, као што вас научи останите у Њему. И сад дјечице останите у Њему да кад се јави имамо слободу, и да се не постидимо пред Њим о доласку Његову. Ако знате да је Он праведан, знајте да је сваки који твори правду од Њега рођен“. „Вољени не вјерујте сваком духу него испитујте духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изишли у свјет. По овом распознавајте Дух Бојжи: сваки дух који признаје да је Исус Христос у тјелу дошао, од Бога је; А сваки дух који не признаје да је у тјелу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сад је већ у свијету; Ви сте од Бога дјечице“. „По овоме знамо да у њему пребивамо и Он у нама, што нам је дао од Духа својега. И ми смо видјели и свједочимо да је Отац послао Сина Спаситеља својега. Који призна да је Исус Син Бојжи, Бог у њему пребива и он у Богу. И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“. „Сваки који вјерује да Исус јесте Христос; од Бога је рођен; И сваки који љуби родитеља љуби и рођеног од њега. По томе знамо да љубимо дјецу Божју кад Бога љубимо и заповјести Његове држимо. Јер ово је љубав Божија да заповијисти његове држимо; А заповијести Његове нису тешке. Јер све што је рођено од Бога побјеђује свјет; И ово је побједа која побједи свјет – вјера наша“.

А апостол Павле каже: „Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најприје не дође отпадништво и не појави се човек безакоња, син погибљи“. Још говори апостол Павле: „Чудим се да од Онога који вас позва благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго јеванђеље које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу јеванђеље Христово. Али ако вам и ми или анђео са неба јави јеванђеље друкчије него што вам ми јависмо, проклет да буде!“ „Јер темеља другога не може нико поставити осим постојећег, који је Исус Христос“. „Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасити“. „Не знате ли ви да сте храм Божији и да дух Божији обитава у вама. И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: „Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог и они ће бити мој народ. Зато изиђите из њихове средине говори Господ, и не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити. И бићу вам Отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ.
Сам Господ Исус је рекао својим ученицима: „Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: ја сам Христос. И многе ће преварити“. Пазите да вас не преваре, јер ће многи доћи у име моје говорећи: ја сам, и време се моје приближило. Немојте, дакле, ићи за њима“. У нашем народу данас су се појавили многи лажни учитељи, јеретици и секташи као што је проречено, који варају православне – крштене људе, настојећи да их организују у разне секте. Лажни учитељи – секташи нуде и дају нашим људима бесплатне књиге, одводе их на разне семинаре, на море и планине нудећи им бедне надокнаде и запошљење по разним организацијама које све раде на ширењу јереси и секти. Све то чине по наговору ђавола што је највећи грех.
Апостол упозорава говорећи: „Знајте да ће у последње дане настати тешка времена“. И ево већ су се појавили људи грешни и изопачени отпадници од Христа. Разрасли су се у свим сферама живота, и што је најгоре у људске душе влада неверје, мржња, завист, ђавоља гордост, лаж, лукавство, преваре. Као последица тога појавила се у животу сметеност и смућеност. Дотакли су се они и Цркве, на коју нападају као на највећу Божију светињу. Тежак је грех одрећи се живога Бога и оставити праву истиниту веру, а послушати грешне људе и придружити им се у јереси и сектама где нема Христа. Они су нови идолопоклоници. Јер Господ Исус је рекао: „Сваки који призна мене пред људима признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима, и пред Анђелима Божијим“. Сваки крштени човек у Православној Цркви на крштењу се одрекао сатане и свих његових дела и присајединио се Христу као Богу и Владару. Ако се после тога одрекне Христа он се враћа сатани, као пас на своју бљувотину, и бива томе човеку после горе него пре. „Кад нечисти дух изиђе из човека пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој од куда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитава ондје; и потоње стање бива човеку ономе горе од првога“.
Благо човеку који призна Христа пред људима слободно и отворено; заиста такав ће имати неодољиву силу, и ништа му неће нашкодити, већ ће Христовом силом победити и ђавола, и грех и смрт. Јер у њега стоји Онај, који је Свемудар, свесилан и свемилостив. Такав слободно ходи у овоме животу по свету као син, а не као роб. Такав у овоме животу има мир, радост, срећу, богатство и свако добро. Он ходи према Царству Небесном где ће га дочекати Сам бесмртни и свемоћни Христос, и похвалити га као свог угодника. Зашто похвалити га? Зато што је тај човек без страха призивао Бога пред свим људима, иако су га исмевали, ругали му се, претили му, али се он није уплашио. Заиста благо таквом човеку. Имао је рашта и живети; имао је за кога све отрпети.
А тешко човеку који се одрече Христа пред људима, пред овим прељуботворним и грешним отпадницима. На њега неће Христос ни погледати, нити ће га позвати по имену. Него ће га пустити сатани да га одвуче у царство мрака где се огањ не гаси и црв не спава.
О браћо, помислите колико се србских синова одрекло Христа? То објашњава све наше пропасти и страдања. Због таквих је наш народ увек страдао. И нико нас од наших страдања не може избавити и спасти осим Христа кога смо се одрекли, и пред којим смо грешили. У име чега су се синови србски одрекли Исуса Спаситеља? У име ништарије, која се зове западна култура, која је без Култа. А шта је та западна култура, ако не хвалисање људи својим грешним делима, ако не истицање грешног човека место Бога. А сва та људска дела, време ће искидати као паучину, развејати као маглу и земља потрпати заједно са њиховим чинитељима. Јер западна култура доживеће ону исту судбину коју је имала свака људска култура пре Христа: Египатска, Феничанска, Халдејска, Персијска, Јелинска, Римска и све остале људске културе. Али ће остати Онај који Јесте, Који је био пре времена, и који ће остати после времена – Христос Исус Спаситељ наш. Из љубави према несрећном роду људском Он се ваплотио од Дјеве Марије, јавио се као човек, поживео са људима, био убијен од злобних Јевреја, но трећи дан је васкрсао из гроба и вазнео се на Небеса. Он је човечанству открио истину, до које људи нису могли доћи, научио их мудрости, запојио их љубављу, дао им Закон по коме треба да живе у овом животу, како би имали мир, радост, срећу, здравље, богатство и свако добро и како би се удостојили оног вечног живота у Небеском Царству. А ево Њега вечно Живога и Животворнога Бога, грешни изопачени људи се одричу и место Њега истакли су културу без Култа. Грешни људи сад говоре: умро је Бог сад живи човек. „Рече безумник у срцу свом нема Бога“. Место живога Бога људи су на Његово престо поставили човека, као идола. И многи идоли су се појавили у свим сферама људског живота. А највећи идол постао је човек сам себи који се заљубио у себе. Истакли су бедни људи помраченог и изопаченог разума нешто променљиво, пролазно, сурово, лукаво и крволочно као вредност, као меру и мерило. А сви народи света због тога су осетили на својим леђима и на својој кожи ту замену вредности коју су грешни људи учинили, да се уместо живога Бога на Његово престо поставили идола – грешног човека.
У наше дане рекао би апостол Павле јеретицима и секташима: „Име Христово због вас се хули код сиромашних народа Африке и Азије. Јер се догађа оно што је Господ преко пророка говорио за Јевреје: „Гдје год дођоше оскрвнише свето име моје“. Јер сви незнабожци мрзе Христа због јеретика и секташа који називају себе Хришћанима. „Јер се име Божије због вас хули међу незнабожцима“. Сви незнабожци који одбацују Христа и одричу га се, чине то ради јеретика и секташа који се одричу Христа у име своје културе. Зато их незнабожци називају „белим ђаволима“. Трагом тих „белих ђавола“ тих поклоника културе, нових идолопоклоника пошли су и многи синови србског народа. Одричући се Христа они су навукли гнев Христа на себе, своје потомство и свој народ. Због тога је сада србски народ бачен на колена, у дубину мрачне и крваве пропасти. За оне који су одступили од Христа наш велики песник је рекао: „Оно што се злим ђаволима задоји, обешта се њему увек и до вијека“. Они су навукли на себе и на своје потомство проклество, као што је речено: проклет сваки који не остане у свему што је написано у Књизи закона, да то чини“. „Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је проклет“. „Проклети су који склећу од заповјести твојих“. „Да је проклет човјек који се узда у човјека и у себе, а од Господа одступа срце његово“. „Проклет био ко немарно ради дело Господње“.
Апостол Павле нам говори: „Браћо чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном пријеваром по казивању човечјему, по науци свијета, а не по Христу“. Јер та људска и светска нагађања говоре да нема живота вечнога нити васкрсења мртвих. Јер до Истине не долази се нагађањем људским, него Божјим откривењем. А што знамо о Истини, знамо од саме Истине, која се открила у Господу Исусу Христу и нама саопштила кроз верне и мудре сведоке истине, апостоле и светитеље. Јер ако одбацимо ова сведочанства и примимо нагађања људска пашћемо у мрачно и љуто ропство ђавола, тела, греха и смрти. Зато, нека вас не преваре празна казивања човечја. Ми знамо не од нагађача и обмањивача, него од самога Господа Исуса који се јавио после васкрсења својим ученицима – апостолима који нам говоре: „Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота објављујемо вама да и ви са нама имате заједницу са Оцем и Сином његовим Исусом Христом”. „Сами смо видјели славу његову“. „Ко побједи даћу му да сједне самном на пријестолу мојему“. То је обећање Исуса Христа, победиоца ђавола, греха и смрти.
А ви браћо Срби, ако желите да се избавите из садашње пропасти и невоље, знајте да то може да учини једино Исус – Спаситељ наш, коме треба да се вратите и да Га признате као Бога и Владара. Да свуда пребришете реч култура у вашем срцу и уму и у вашим књигама и место ње ставите реч Христос. Јер се србски народ заветовао Христу и да се држао свога завета до новијег времена. У садашње време наш народ гази свој завет и одступа од Христа Исуса Спаситеља. Зато Бог бије србски народ не да га убије, већ га је предао на мучење грешним људима јеретицима и секташима, да га не би предао сатани на вечно мучење.
Покајмо се браћо и вратимо се Христу Спаситељу нашем. Нека је слава и хвала Исусу – Спаситељу нашем сада, и у векове векова. Амин.

Бог чува молитвенике

2009-10-06T22:51:00.001+02:00

БОГ СЛУША МОЛИТВЕНИКЕ

Празник свети Четрдесет Мученика у Севастији – Младенци у нашем народу се празнује као празник младенаца који су у прошлој години ступили у брак. Раније када је вера у нашем народу била јака и истинита, празновање овог празника вршило се тако што су младенци одлазили у цркву на службу Божију да прославе своје заштитнике, и да од Бога приме Божији благослов да њихов живот у браку буде благословен, успешан у љубави, миру, радости, срећи и благостању. Међутим за време комунистичке диктатуре у нашем народу наступило је време забране исповедања Православне вере. У то време права вера је почела да слаби и да се искривљује, тако да је наступило време одтпада људи од Бога и живот без вере. У то време почео је да се мења смисао и суштина исповедања вере. Тако је и овај празник Младенаца почео да се скрнави и празнује по изопаченом схватању. Суштина празника је слављење Бога и светих мученика за веру Христову. По изопаченом схватању одлазак у цркву на службу Божију је замењен тако да су почеле да се приређују гозбе у кући младенаца. Нарушавао се велики пост, укинуте су молитве и уместо тога приређују се игранке и певанке са мрсним трпезама и са свим оним што такве гозбе доносе. Људи су нарушавали Божији закон, заборавивши на Бога, упадајући у мреже демона и творили вољу његову.
Ко су били четрдесет мученика из Севастије заштитници младенаца и њихових бракова? „Сви они беху војници у римској вијсци но вероваху тврдо у Господа Исуса. Када наста гоњење у време цара Ликинија, они бише изведени на суд пред војводу, и овај им запрети одузети част војничку, на што одговори један од њих, св. Кандид: „не само част војничку но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа Бога нашега“. После тога нареди војвода слугама да камењем бију свете мученике. Но када слуге бацаху камење на хришћане, камење се враћаше и падаше на њих саме, те љуто их изудара. Један камен паде војводи на лице и скруши му зубе. Мучитељи, љути као зверови, везаше свете мученике и бацише их у језеро, и поставише стражу унаоколо, да ниједан не изађе. Беше страшан мраз, и језеро се леђаше около тела мученичких. Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како прелестили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Заиста, један се прелести, изађе из воде и уђе у купатило. Но гле, ноћу паде необична светлост с неба, која разгреја воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спустише се с неба 39 венаца на главе њихове. То виде један стражар с обале, па се свуче, исповеди име Господа Исуса, и уђе у језеро, да би се он удостојио оног четрдесетога венца место издајника. И заиста на њега сиђе тај последњи венац. Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада зле судије наредише, те им пребише голени, и бацише тела њихова у воду, да их хришћани не узму. Трећега дана јавише се мученици месном епископу Петру и позваше га да сабере по води и извади мошти њихове. Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим, и видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост која беше одвојена од тела њихових, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их и чесно сахранише. А душе ових мученика одоше Господу Исусу, намученом за све нас, и васкрслом са славом. Чесно пострадаше и непролазном славом се увенчаше 320. године”.
По изопаченом обичају слављења празника свети четрдесет мученика године 1987. приредили су неки родитељи своме сину свадбу. На свадбу су били позвани рођаци, пријатељи, комшије. Гозбу су припремили богато као што се праве гозбе на свадбама када није пост. Званице на свадбу су дошле са свију страна из близа и далека. Дођоше и ујаци из Лазаревца и Старе Пазове да честитају сестрићу брак и сестри снаху. Ујак Радоје био је побожан Хришћанин и знао је да се свадбе не праве у велики пост, али није могао да одбије позив и да не дође на свадбу да не би увредио свог сестрића и сестру. Касније је причао Радоје, да кад је видео „приређену свадбу“, имајући страх Божији, кожа му се најежила, и помишљао је да напусти свадбу и да се врати. Али када су сестра и сестрић и остали рођаци приметили то сви су стали око њега и убеђивали га на разне начине да остане говорећи да није добро да ујак напушта свадбу свог сестрића. Ујак Радоје је са великом тугом у срцу остао на свадбу помишљајући у себи да ова „свадба“ не може да остане без Божије казне. Пошто је много волео своју сестру и сестрића молио је Бога говорећи у себи: „Господе, нека се казна Твоја одрази на мени, а не на мога сестрића и моју сестру. Пошто је био побожан он је знао да је Господ Исус рекао: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје. Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповједам“.
Ујак Радоје се није веселио на свадби, већ је за трпезом кришом умакао хлеб у со и тако се кришом приказивао као да и он једе. Цело време „свадбе“ је молио Бога да им Бог опрости овај велики грех што праве свадбу без венчања у Цркви, када се то не врши по Божјем закону и што су нарушили велики пост што је велики грех.
И Бог је услишао његову молитву. Када се „свадба“ завршила званице су почели да се разилазе. Тако је и овај тужни ујак Радоје кренуо да се врати својој кући. Са њим су аутомобилом кренули и остали рођаци. Из Куршумлије су кренули према Лазаревцу преко Бруса, Врњачке Бање, Краљева и Чачка. И када су били близу Горњег Милановца код места Брђани, тужни ујак Радоје који је возио аутомобил изазвао је удес. Скренувши са своје траке прешао је на леву страну, и ударио је у камен ивичњак на супротној страни, пресекао га као бријачем и упао са аутомобилом у пропуст потока са леве стране. Слупао је аутомобил, и сви путници су били повређени. Онако повређен, кад је видео да су сви остали у животу захвалио је Богу што нису погинули. Аутомобил који је био потпуно нов одмах је прежалио и није хтео да га вади из провалије него је отишао захваљујући Богу што их је све сачувао у животу.
Бог је испунио молитву тужног ујака Радоја и допустио је казну да се на њему одрази а не на његове сестрића и сестру. После овога тужни ујак Радоје није више био тужан, већ је захваљивао Богу што је одмах дао плату по делима њиховим, и што је он примио ту плату да би се још више учврстио у вери својој Православној.
Овакве „свадбе“ и гозбе се на дан светих четрдесет мученика из Севастије и данас много приређују у нашем народу по изопаченом обичају. Многомилостив и дуготрпељив Бог наш дуго трпи и чека да се људи покају за своје грехе а оне који се не кају за своје грехе по Својој правди кажњава у Своје време. Једно је сигурно да нико који се не покаје за своје грехе не може остати без своје плате – казне. Најгоре пролазе они који примају казну после дугог времена или на Страшном Суду, јер су заборавили на Бога и на своје грехе и нису се за њих покајали.
Нека је слава и хвала Господу нашем Исусу Христу који слуша своје молитвенике који имају страх Божији.

Господ Исус Христос нас позива

2009-10-06T22:49:00.003+02:00

ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС НАС ПОЗИВА

Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и замном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати. Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју“. За Господом Крстоносцем није могуће ићи без свог крста. Сви који за Њим иду, иду са крстом својим. А шта је крст човеков? Крст човеков је живот његов – невоље, тешкоће, муке, жалости и сва искушења које сналазе човека, на путу свесног испуњавања заповести Господњих. Такав крст носи сваки Хришћанин, неко мањи и лакши, а неко већи и тежи, сваки према својој моћи како му је Господ доделио. Нема Хришћанина коме Господ није доделио крст, јер он жели да сви Хришћани подржавају Њега, који је носио најтежи крст. „Он који греха не учини нити се нађе пријевара у устима његовим“. Велики апостол нас учи говорећи: јер сте на то позвани, јер и Христос пострада за вас, остављајући нам примјер да идете његовим стопама. „Он вријеђан не узвраћаше увредом него је препустио Ономе који праведно суди. Он гријехе наше сам изнесе на тијелу својем на дрво – крст, да за гријехе умремо, и за правду живимо, јер се његовом раном исцијелисте“.
Позивајући нас да узмемо крст свој и за Њим идемо, Господ Исус је такође рекао: „Не бојте се јер вас нећу оставити сиротне“. „Ево ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“. „Ево долазим ускоро и плата моја је самном, да дам свакоме по дјелима његовим“. За већи и тежи крст, већа ће плата бити. Господ Исус нас храбри говорећи: „Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити“. „Не бојте се ја сам побиједио свијет“.
Олакшице сваке врсте и живот у уживањима и забавама не приличе истинском Хришћанину. Јер је задатак Хришћанинов да себе очисти од свих грехова и прљавштина кроз покајање и трудове, и да исправи живот свој до светости као што је Господ рекао: „Будите ви, дакле савршени (и свети) као што је савршен отац ваш небески“. „Да будете синови Оца својега који је на небесима“. Сваки хришћанин треба да сматра себе као болесника од грехова који треба да се лечи и на коме треба да се врше операције и превијања. Па зар то може да се врши без болова? Господ је такође рекао: „Не требају здрави лекара него болесни. Нисам дошао ради праведника него ради грешника“, да нико не погине него да се сви спасу и дођу у познање истине. Хришћанин жели да се истргне и ослободи из заробљеништва својих највећих непријатеља. А зар је то могуће без жестоке борбе и без рањавања? Хришћанин је дужан да иде у борбу насупрот свих замки и мрежа које га окружују, а које му демони постављају. У садашњем времену свет је постао губилиште људских душа, како каже св. Јустин: „Овај свет је постао потркалиште демона и људи“. Слуге антихристове су се намножиле постављајући мреже и замке на сваком месту преко разних система и организација за лов људских душа. Једино место где се људи спасавају била је и остала Црква Христова, која као лађа на бурном мору људског живота мирно плови, јер њоме крмани и управља Господ Исус Христос – Спаситељ наш.
Зато нека се сваки хришћанин радује што осећа тежину свога крста, јер је то поуздан знак да иде за Христом, путем спасења у Царство Небесно. Господ је обећао својим следбеницима Царство Небесно рекавши: „Ево ја вам завјештавам Царство, као што Отац мој мени завјешта“. „Бдите, дакле, у свако вријеме молећи се да се удостојите да избјегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човечјега“. „Трпљењем својим спасавајте душе своје“. „Пазите да вас не преваре, јер ће доћи многи у име моје говорећи: ја сам; немојте ићи за њима“.
Ми који смо Водом крштени треба да носимо крст свој. Апостол говори: „(Вода) која нас сада спасава крштењем као испуњењем праобраза, не као прање телесне нечистоће, него обећање Богу добре савјести васкрсењем Исуса Христа“. И наше крштење нас спасава и служи као камен међаш – темељац између тамне сатанске области греха у свету и светлог живота у Христу Исусу Господу нашем. Крштени човек се одрекао сатане и свих његових дела, а присајединио се Христу Спаситељу нашем, и тиме од себе одрезао све наде и потпоре земаљске (светске), и одрешен од свега светског живи у овом веку као да је у ненасељеној пустињи са Христом и Анђелима Његовим. Хришћаниново срце није везано ни за шта у овоме свету, већ за Христа Спаситеља. Он у овом свету живи као да у њему ништа нема „Као онај који овај свет користи, као да га не користи“ јер „Све у свету и свет ће пропасти, душа је једино што се може спасти” – каже свети Вл. Николај. Крштење је обећање добре савести. Крштење даје обећање да ће убудуће живети у чистој савести по заповестима Господњим, који је примио у савест. Чистоћа живота је ознака крштенога човека. Апостол нас учи говорећи: „Као што Христос уста из мртвих славом Очевом, тако и ми крштени треба да ходимо у новом животу после крштења“. У крштењу умире стари грехољубиви човек, а устаје нови који је ревнитељ Христов у добрим делима. И тако ви крштени сматрајте... да сте мртви греху а живи Богу у Христу Исусу Господу нашем. Да не царује, дакле грех у вашем смртном телу, да га не слушате у похотама његовим, нити дајте удове своје греху за оружје неправде; него предајте себе Богу као оживљени из мртвих, и удове своје Богу за оружје правде. Јер гријех неће вама овладати.
Крштење је у нашем Србском језику сродно по значењу са крстом. Видљива радња крштења је погружење, а суштина се састоји у сараспињању Христу на унутрашњем духовном Крсту. Зато апостол Павле говори: „Да се стари наш човјек разапне са њим“, у крштењу. То није никакво физичко деловање, него измена нарави и обрт мисли, циљева, жеља и осећања. Све што је било замрљано самоугађањем, сада се у самоодрицању све посвећује Богу у Христу Исусу, благодаћу Духа Светог. Тако треба схватити и разумети. Зато треба то положити у савест своју и испунити значење крштења јер је оно неизбрисиво. Чак и на Суду Божијем његов печат на човеку ће бити видљив, или на корист човекову или против њега на погибао. „Јер вјера наша није у мудрости људској него у сили Божијој“. Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо. И људи који се крштавају примајући завет, ако не поверују у Христа на прави начин и не живе по вери Христовој, крстили су се за смрт, за мртве. „Зашто се и крштавају за мртве?“ Наш велики песник пева: “Крст носити нама је суђено, Васкрсење не бива без смрти“.
Зато ми који смо крштени узмимо крст свој и идимо за Христом као што је певано када смо крштени: „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ а то значи да не штедимо себе него да се подвизавамо на време. Самосажаљење себе јесте корен свих наших саплитања и падова у грех. Ко не снисходи (не попушта) себи тај је увек утврђен у вери и увек је на Христовом путу спреман за свако добро дело. Зато је изнад свега добро и потребно да се тело држи у строгој дисциплини да би било слуга духу – души, а не господар. Када се тело држи у дисциплини уздржањем, постом и молитвом, оно је мирно, а чим му се попусти на вољу оно одмах тражи да задовољи све своје страсти и подивља. Зато су свети Оци рекли: „Буди поверљив према Богу и Он ће те сачувати”. Но колико си поверљив према Богу, толико буди опрезан према непријатељу, према телу, свету и демонима. Господ је рекао: „Ко жали прут, мрзи сина свога; а ко га љуби, кара га за времена“. Ово има значење да треба гледати на себе тј. да не штеди себе него да се подвизава на време. Господ је рекао Авраму: „Иди из земље своје и од рода совјега, и из дома оца својега у земљу коју ћу ти показати“. То је очигледан праобраз оне промене срца која се дешава код истински верујућих људи, кад искрено узимају на себе крст свој и иду за Христом остављајући све и свет и оца свога и сопсвеност своју распињајући је самоодрицањем, остављају склоности своје, страсти, навике, земљу своју решеношћу да непоколебиво у свему следују заповестима Господа Исуса Христа које убијају страсти, склоности греховне, навике, прохтеве и све то распињујући да им буду туђи презирајући све пролазно и пропадљиво, богатство, престиж и светску славу, па макар да због тога пложе и живот свој да би задобили Христа Спаситеља.
Човек који има такву решеност зна речи Апостола који говори: „Тијело и крв не могу наслиједити Царства Божијега“. Из тога следи да се ради задобијања Царства Божијег треба уништити страсти – обестелесити и обескрвити, тј. утврдити такав начин живота у којем као да тело и крв не постоје. То се постиже уздржањем и одрицањем од телесних и крвних дела које су: „нечистота, блуд, стомакоугађање, чарање, гнев, пркоси, свађе, пијанства, убиства“ и друго.
Нека је слава и хвала нашем Господу Исусу Христу - Спаситтељу нашем који нам је обећао Царство небеско.

Грех је скрнавити крсну славу

2009-10-06T22:48:00.001+02:00

ГРЕХ ЈЕ СКРНАВИТИ КРСНУ СЛАВУ

Јер кога љуби Господ онога и кара и бије свакога сина којега прима“.
Господ љуби народ србски напаћен и намучен од разних околних непријатеља Агарјана, Аустроугара, Латина који су настојали на разне начине да га одвоје од Христа и своје Цркве и да му упрљају, искриве и униште његову веру православну. Вековна је борба србског народа да сачува своје највеће благо, веру своју у васкрслог Господа Исуса Христа и Спаситеља нашег. Ради очувања своје православне вере и живота у вери србски народ је много пута био присиљаван на сеобе, прогоне и геноцид, али је у свим тим невољама сачувао своју православну веру.
Тако је и Милан Марковић са својом многочланом породицом био принуђен да се почетком 20. века (1904) досели из Лике у Славонију у селу Томаши код Бјеловара, у нови завичај где су се пре њега доселили његови рођаци. Милан је почео да оснива своје домаћинство на камену „претњаку“ који је донео из свог старог огњишта из Лике. Са собом је донео само неке ствари из куће и дотерао је стоку. Био је вредан човек и уз Божију помоћ скућио је добро домаћинство за скроман сељачки живот. Имао је седморо послушне и вредне деце које му је изродила његова добра домаћица Петра.
У новој средини у селу Томаши где се доселио, многи обичаји и схватања људи била су другојачија него у Лици где је до тада живео. Правих неколико година славио је своју крсну славу Светог Николу (19. Децембра) на уобичајен начин, постећи Божићни пост. Тих година имао је мало гостију за крсну славу, јер још није проширио познанства и пријатељства. У селу је било доста иновераца који нису славили крсну славу, а они његови рођаци који су се раније доселили у Томашу већ су доста променили србске обичаје нагоре. Наиме нису више постили за крсну славу већ су је оскрнавили и омрсили. Милану се то није свидело, али пошто је ишао на славу код других људи то је и он позивао њих да дођу код њега на славу. Многи људи су му говорили: Брате Милане, у нашем селу нико не пости за крсну славу осим ти. Није добро да се издвајаш, јер видиш да људи избегавају да ти дођу на славу због тога. Милан им је одговарао: Ја славим славу као што су моји преци славили славу у Лици. Они би му одговорили: али ова није Лика, ово је Славонија и у Славонији и Војводини нико не пости за крсну славу.
И тако мало по мало убедише комшије Милана да и он приреди крсну славу св. Николаја са мрсном трпезом. Милан је те године за мрсну славу припремио печење и остале мрсне ђаконије. Та вест се пронела кроз цело село и те 1919. године код Милана дођоше гости у великом броју. Гости су почели да хвале Милана као доброг домаћина и доброг комшију који се не издваја од осталих. А он сав у некој треми од ишчекивања шта ће Бог да покаже због тога што је нарушио Божићни пост и омрсио крсну славу није се веселио много са гостима.
И стварно Бог показа свој гнев на такво скрнављење крсне славе и прекида Божићног поста. Његова дестогодишња кћи Милева улазећи у шталу да погледа мало теле које је волела примети да његов во дешњак баљоња лежи непомичан. Брзо је утрчала у собу где су се гости гостили и узвикнула: “Тата, баљоња је умро (црко)”. Милан истрча из гостинске собе и уђе у шталу и имао је шта да види, баљоња је црко. Милан се врати у собу код госију и рече: “Казнио ме Бог што сам омрсио крсну славу, мој во дешњак баљоња је цркао“. Настао је жагор међу гостима, јер неки говораху да је то случајно , а други да то нема везе са мрсном трпезом, а неки повероваше да је то казна Божија. Гости се разиђоше сваки код своје куће. А Милан тужан, више што је ожалостио Бога и светог Николаја него што му је цркао во рече једном рођаку: „Нећу више да слушам људе него Бога и Цркву, која заповеда да се божићни пост држи како треба“.
Касније када су се људи сретали са Миланом, покушавали су да га утеше сваки на свој начин а Милан би одговарао: „Нека ја слава Богу што ме није више казнио. Сачувао ми је породицу. Помоћи ће ми Бог да купим другога вола“. И тако су пролазили месеци и прође годину дана и већ се приближавала слава св. Николаја. Људи су распредали разне приче и убеђивали Милана да то што се десило прошле године било случајно и да то нема везе са нарушавањем поста и мрсне трпезе на слави св. Николаја. Говорили су кад би то био разлог што је во цркао, онда би и свим другим људима у селу волови поцркали, који не држе пост. И тако убеде људи Милана те он опет спреми мрсну трпезу на својој слави св. Николаја. Позвани гости су дошли као и прошле године. Гостили су се и веселили до пред вече. Миланова жена Петра је отишла предвече да напоји стоку и кад је ушла у шталу видела је да је и њихов други во шароња цркао. Петра је ушла у гостинску собу и рекла Милану: „Милане и шароња је цркао“. Милан сав тужан рече: „Нека је слава Богу и св.Николају што нисам више кажњен”. Био је тужан што је опет ожалостио Бога и св.Николаја. Овог пута сви гости рекоше: „Заиста је ово Божија казна“. А Милан рече гостима: „Хвала вам пријатељи и гости што сте дошли да ми честитате славу, а сада примите на знањуе да убудуће на мојој крсној слави неће бити мрсна трпеза него посна, јер је божићни пост у току“.
Тако је Господ и ове године потврдио Милану да она опомена од прошле године није била случајна него исправна, и да све треба чинити по нашој вери православној, како би то било Богу угодно.
Нека је слава и хвала Господу нашем Исусу Христу што нас благо опомиње да би душе своје спасли и наследили Царство небеско.

Небо спасава свет

2009-10-06T22:46:00.001+02:00

НЕБО СПАСАВА СВЕТ

Све невоље, страдања и искушења долазе људима од демона – ђавола због слабе вере у живога Бога. Јер нема ништа слабије и бедније од човека без вере. Зато је Господ Исус Христос рекао својим ученицима и апостолима: „Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод, јер без мене не можете чинити ништа добро“. Још је Господ рекао: „Бдијте, дакле, у свако вријеме молећи се да се удостојите да избјегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човечјега“. А Апостол говори: „Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере“. „Њему се противите утврђени вјером, знајући да се таква иста страдања догађају вашем братству по свијету“.
Ове речи Господа нашега Исуса Христа није знао Радослав, зато се тешко повредио и пострадао. Није знао такође да невидљиви непријатељи рода људског демони – ђаволи непрестано плету мреже и постављају замке људима нападајући их на погибао. Зато је он уловљен у мреже демонске, подстакнут својом великом страшћу пошао у лов, када су демони намеравали да га погубе. Сам се тешко повредио својом пушком. Тада је био у великој опасности. Од рана и болова, када је био при свести говорио је шта се ово десило са мном. А када је био у несвести беше као мртав. У тој агонији од места рањавања до болнице борио се за живот испод крила светога Архангела Михаила, са којим су били као заступници сви његови благочестиви преци из Бањана, молећи се да га Господ сачува у животу.
Радослав је потомак благочестивих предака из Бањана који су славили крсну славу светог Архангела Михаила. Уместо да и он слави своју крсну славу пошао је у лов, не знајући да тиме чини тежак грех пред Богом.
И тако тог 21. новембра 1981. године Радослав пође у лов са својим кумом не знајући да су му демони спремили замку да га погубе. Јер ако човек није са Богом и својим заштитницима Архангелима и Ангелима онда му приступају демони заробљавајући га, и као осуђеника воде га на губилиште. А онај који није свестан тога он са радошћу иде у смрт коју су му припремили они који су га заробили и свезали.
Овај догађај има своју позадину у претходном животу неверја и заборава на Бога. Страсни ловац Радослав договоривши се са својим кумом, узе своју двоцевку, реденик са убитачним драмлијама и ранац па тако опремљен пође у лов на зечеве радујући се што ће задовољити своју страст. И већ после кратког времена нанишани он једног повећег зекана, опали и зекан се испружи пред њим. Тада Радослав ухвати зекана за уши и стави у ранац говорећи своме куму: „Куме погледај, биће гозба и за осталу дружину који нису овде и не знају за ово задовољство“. Пођоше даље и кад дођоше на један извор добре воде Радослав рече своме куму: „Ајде куме да предахнемо код овог извора, да попијемо по једну и да презалогајимо од овога што смо понели па ћемо да кренемо даље да и ти уловиш неког зекана“. И док су тако разговарали, јели и пили, зец који је био само рањен и ошамућен отрезнио се и провирио је главу на отвору ранца покушавајући да побегне. Видећи то Радослав зграби напуњену пушку за цеви и удари зекана по глави. У том моменту пушка опали и Радослав са великим криком и узвиком паде погођен у стомак. Превијао се од болова држећи се за стомак. Видевши то кум му је притрчао и узео га на рамена журећи према аутомобилу поред шуме и сместивиши га унутра пожури према болници у Београд. Лекари на другој хирушкој клиници, као да су очекивали овако тежак случај били су спремни. Одмах су приступили указивању помоћи тешком рањенику Радославу. Чинили су све да га сачувају од смрти и поврате у живот. После ове прве интервенције, касније су извршили још три операције када су константовали тешке повреде стомака и мошница од преко 60 оловних куглица испаљених у стомак Радослава. Лекари друге хирушке клинике су касније говорили да је овај случај јединствен у њиховој пракси, да неко са тако тешким повредама остане у животу. Говорили су да је ово чудо. Били су поносни и задовољни својим успехом. Они нису били свесни због слабе вере да се Радослав налазио под покровом светог Архангела Михаила своје крсне славе и под заступништвом својих благочестивих предака који су тог дана били на сабор светог Архангела Михаила на небесима.
Лечење Радослава је трајало неколико месеци, када су извршене још три операције. Када се Радослав придигао и стао на своје ноге пуштен је из болнице. На боловању је био још неколико месеци, одлазећи повремено на контролне прегледе и превијања. Пошто му је на боловању било тешко да буде сам код куће, израрио је жељу да почне поново да ради. Лекари су одобрили Радославу почетак рада. Његов друг који му је био шеф на послу, са радошћу је дочекао његов долазак на посао. Ослободио га је многих послова и задужења говорећи му да је за нас велика срећа што си опет са нама у предузећу. То је трајало тако три месеца. Но када се приближавао дан годишњице рањавања Радослав је тих дана био доста узнемирен. На један дан пре годишњице рањавања Радослав је постао веома узнемирен и уплашен. Често је улазио у канцеларију свог шефа и излазио. Овај његов друг га је упитао: „Шта се то дешава са тобом Радославе, те си тако узнемирен и уплашен?“ Он му је одговорио: “Па зар ти незнаш да је сутра дан када сам се ја пре годину дана ранио”? А сутра је био дан светог Архангела Михаила. Онда га је његов друг упитао: “Коју славу је славио твој отац”? Радослав је одговорио: “Светог Архангела Михаила”.
И тек тада Радослав је постао свестан да је на дан своје крсне славе, коју никад није славио, јер је био члан партије који је изграђивао своју каријеру, био у лов и сам себе тешко ранио својом пушком.
Онда му је његов друг и шеф рекао: „Ево дајем ти пропусницу, иди код куће и реци својој жени или мајци нека умесе славски колач. Сутра пошаљи свог синчића у цркву да вам свештеник исече славски колач. Онда позови на славу бар једног госта у кога имаш поверење, који неће говорити да си почео да славиш крсну славу, јер ће те твоји „другови“ избацити из партије и прогонити на послу”. Радослав је отишао са посла код куће и поступио како му је његов друг рекао и све је извршио. Мајка је умесила славски колач. Сутрадан је послао свог синчића у цркву и свештеник је исекао славски колач. Позвао је на славу свог првог комшију који му је био поуздан пријатељ, и тако је први пут у свом стану прославио своју крсну славу светог Архангела Михаила. После два дана Радослав је дошао у предузеће на посао. Одмах је пожурио у канцеларију свог друга и шефа поигравајући. Загрлио га и почео да љуби говорећи му: „Хвала ти за све што си учинио за мене. Сад сам потпуно миран и срећан јер сам први пут прославио моју крсну славу“.
Резиме ове приче из живота гласи овако: Радослав је на дан своје крсне славе светог Архангела Михаила не сећајући се свог великог заштитника отишао у лов. Уместо да је у свом дому прослављао крсну славу, као што су је славили његови благочестиви преци, он је пошао у лов. Он није знао за моћно духовно оружје: веру, молитву и пост, па га није ни употребио, већ се ослонио на своје ватрено оружје: двоцевку, карабин за високу дивљач и пиштољ. Имао је страст да лови дивљач иако је код куће имао пун замрзивач меса. Због идеологије није знао нити употребљавао златно правило живота које гласи: „Сваки посао треба почети молитвом Богу, радити га до краја молитвом и на крају молитвом захвалити Богу на указаној помоћи“.
Полазећи у лов не помоливши се Богу, већ насупрот Његовој вољи, творио је своју вољу, не знајући да су га демони уловили у своју мрежу и повели на погубљење.
Тек кад се навршила година дана од рањавања увидео је да је учинио велики грех пред Богом што није славио своју крсну славу. Покајао се и почео да слави своју крсну славу. Раније није знао да онај који не слави крсну славу чини тежак грех ради кога Бог кажњава немарне људе. Покајањем за учињене грехе Радослав се вратио Богу и својој крсној слави и тако наставио заједницу са Богом и својом крсном славом и својим благочестивим прецима, који су га на дан његовог рањавања и страдања заступали пред Богом и св. Архангелом Михаилом, на чији су сабор били његови благочестиви преци. Он се вратио Богу као блудни син своме оцу из далеке земље. Његов друг му је тада рекао: “Радославе захвали Богу, светом Архангелу Михаилу и твојим благочестим прецима што су те на дан светог Архангела Михаила заступали, молећи се за тебе и тако ти сачували живот. Пази да убудуће своју славу славиш као твоји благочестиви преци”.
Нека је слава и хвала Господу нашем Исусу Христу на милости Његовој, који је дошао у свет да грешнике спаси.

Осуђивање, оговарање и празнословље је најчешћи грех

2009-10-06T22:43:00.002+02:00

ОСУЂИВАЊЕ, ОГОВАРАЊЕ И ПРАЗНОСЛОВЉЕ ЈЕ НАЈЧЕШЋИ ГРЕХ
„Не судите да вам се не суди“

Велика је болест и тежак грех осуђивање и оговарање. Најчешћи грех који људи чине речима и језиком својим јесте осуђивање, оговарање и празнословље. Они преступају заповест Божију који је рекао „не судите!“ Многи људи се оправдавају и сматрају да човеку пристоји да има свој суд и поглед на све што се дешава око њега. Они сматрају и труде се да хладнокрвно „расуђују“ о свему што се догађа, иако је јасно да се у њиховим речима показује надмено и злурадо осуђивање. За тај велики грех пресуда Господња је строга, праведна и одлучна. Онај ко осуђује другога - нема оправдања. Јер је Господ рекао: „Каквим судом судите; и каквом вјером мјерите, онаквом мјером ће вам се мјерити“. А апостол Павле каже: „Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; Јер ти који судиш чиниш то исто. А знамо да је суд Божији истинит над онима који то чине. А помишљаш ли ти, о човече, који судиш онима који то чине, а чиниш исто да ћеш ти избећи суд Божији“.
Човек који не пази на Божији закон, преступа заповести Божије, и временом стиче лоше животне навике. Такав човек се изопачује и губи лик Божији. Он губи све дарове које је задобио у светој тајни Крштења. Он губи „благо сакривено у њиви и драгоцени бисер“. Губи веру у Господа и општење с Њим по сили вере, а опредељује се за пролазне и пропадљиве ништавности. Тиме је изгубио знање о правим и непролазним вредностима. Такав човек се ослања на себе и на друге људе а заборавио је на Бога. Он све хоће да уреди једино на основу свога знања и свога труда и све што задобије хоће сам да сачува својим сопственим способностима. Он се ухватио срцем својим за оно што има у мислима својим и на томе да може да почива као на доброј основи. Љубав према имању га је везала и заслепила и он мисли само о томе како ће што више да згрне у своје руке. Тај мамон је њему заменио Бога. Он не зна да је пророк рекао: „Проклет човек који се ослони на себе и на другога човека, а заборави на закон Божији“. Он не зна да је Господ рекао богаташу: „Безумниче ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си сакупио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече (скупља) благо, а не богати се Богом. Душа је претежнија од тијела, и тијело од одијела. Јер где је благо ваше онде ће бити и срце ваше“. Такви људи говоре: „треба јести“ „треба пити“ „треба се одевати“. Међутим, Спаситељ не говори не радите ништа, него „не брините се“. О људи! не мучите себе бригама која вас убијају дан и ноћ и не дају вам мира ни за трен. Свака таква брига је греховна болест и грех. Јер у томе ви друге људе осуђујете и оговарате гневећи се на њих. Господ је рекао: „Не брините се дакле, говорећи: шта ћемо јести или шта ћемо пити или чиме ћемо се одјенути. Него иштите Царсто Бојжије, и правду Његову, и ово ће вам се све додати“.
А како се може избећи осуђивање? И како избећи муку од Божије осуде?
Победоносно средство против осуђивања састоји се у држању себе самога за осуђеног због својих сопствених грехова. Ко се осети таквим неће осуђивати друге људе. Јер ко зна своју болест, труди се да се излечи од ње и нема времена да се бави болестима других људи. Ко осуди самог себе због својих грехова неће осудити друге људе. Од њега ће се чути само „Господе опрости!“ и „Господе помилуј!“ „Господе, опрости моја сагрешења!“ „Господе, помилуј и спаси овог човека и сваког грешника и уразуми га да не греши!“ О људи опаметите се и умудрите се и не грешите више! “Почетак је мудрости страх Господњи”. Страх од Бога је суштина целокупне побожности. Ко нема страха од Бога, тај нема ни вере у Бога. Страх од Бога покреће бедра, опасује трубух, отрежњава срце, зауздава ум, бичује самовољу, покреће на покајање, усађује смирење, чува целомудрије, опомиње на уздржање, ојачава стрпљење, покреће на службу и послушност. Премудрост Божија је очигледна у пророцима и другим светим људима. Кроз уста њихова премудрост Божија гласила се на сваком месту, Премудрост Божија најгласнија и најјаснија је у лицу Господа Исуса Христа. Премудрост Божија јавила се у телу и показала се људима у чудесној сили и красоти својој. Својом мудрошћу Господ Исус Христос је напунио цео свет кроз Цркву своју свету. Отворимо врата душе наше за премудрост Божију, ваплоћену у Господа Исуса Христа.
Слава и хвала свемудроме Богу који нам је дао живот и закон како треба да живимо да би смо имали мир, радост, срећу и свако друго добро и задобили Царство небеско.